Jakšić, Đura - PROZA
Kad smo bili nasamo, stade on uzdrhtalim glasom govoriti: „Pobro, nije vajde, ja ovu Stanu, čija je da je, moram za ženu uzeti...
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Dok povika dumendžija: „Ustajte, ko je legao!” — Ja ustanem i natrag pogledam, a ono se opet beli i reknem: „Ao pobro, crni̓ tvoji̓ gusaka, a gorega mog tihog Dunava!” i odemo dalje.
” Pitam moga pobratima, koji često mi dolazi, čuva me i izlazi: „Šta je ovo, pobro, oko čadora?” — „Ništa, ništa, pobro, sastali se Turci te puše i jeglenišu”.
” Pitam moga pobratima, koji često mi dolazi, čuva me i izlazi: „Šta je ovo, pobro, oko čadora?” — „Ništa, ništa, pobro, sastali se Turci te puše i jeglenišu”.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Dobro! — reče Zeka. — Još nešto, pobratime! — Šta, pobro? — upita Zeka. — Ovo te molim ja: primi me u tvoju četu!... Zeka mu sastavi ruke oko vrata.
— upita Zeka. — Ovo te molim ja: primi me u tvoju četu!... Zeka mu sastavi ruke oko vrata. — Evo ti starešinstva, pobro! — To neću! Zar ti, koji tolika čuda gradiš, nisi valjan starešina? I, posle, šta mi je to: starešinstvo?...
Usred najljućeg boja, usred najvećeg okršaja Zeka pogleda Stanka, čije je oko sevalo od razdraženja: — Veliš li, pobro? — upita ga. — Otkad ja na to pomišljam!... — reče Stanko i trže belokorac.
Radičević, Branko - PESME
Tambur, tambur, sitna tamburice, Udri, pobro, u sićane žice, Danas ima, a sutra nas nema, Ajd' u kolo, ko će tu da drema?
ti misliš, more, s poslom ovim, Što magarci njemu se raduju, Čkalja tvoga što oni blaguju, Pa ti viču: zdravo, mili pobro, Misliš da je i za ljude dobro? Pa što na štir sirotinja zija, Misliš čini zato što joj prija?
vodice, Nađem jedno vreoce studeno, Stenjem, cvećem divno okićeno, Tu se vode ponapijem dobro, Te pogledim okoline, pobro, Al' stajau stene ponosite, Lipe grane raširile vite, Nigde nikog, debelo zalađe, Blago dragu ko tu drago nađe!
Namastirski krasni poslastica, Vina rujna i prebela leba, I ostala što gr'ocu treba, Pa namislim u namastir, pobro, Te se onde proveselit dobro, Naslagat se, dobro se naliti, Pa ondeka baš i prenoćiti.
Stojan na krajinu makâ, Pa on čuva stražu od Turaka, I davno je kako tamo krenu, Njemu Rade ide na izmenu, Radivoja pobro Gojko prati, Pa ga moli i ovako brati: „Hajde, brate, hajde, Radivoje, Da ti zlato ja pokažem svoje.
(10/11. 847) (PISMO U STIHOVIMA) Evo tebe prebeloga stada, Osamdeset ima mu komada, Uzmi, pobro, na sajam ga goni, Sve rasprodaj, ništa ne pokloni, Za ovčicu svaku bez razlike Išti do dve prebele cvancike, A
Oh grmi, grmi, da se stenje kreće, A vijar čupa iz stene drveće. Ta stenje kr'a s' i svaljuje, pobro, Al' mora biti, pa zato je dobro.
Da blago tebi!“ pobro mu je rekô, Te pušku lako od oka saleti; Te bije, ruši, svoju braću sveti. No što za fajdu, i pre beše malo, Al'
Al' ću im se osvetiti, Ao, mili pobro, Dok se samo poprivatim Svoje snage dobro. Degod koju divnu vatim, Danju ili noću, Ispritiskat, ižljubiti,
Mome mlade, mome lepe, Triput lepše bile, Oko moga bela grla Ali, pobro, pre ti pesmu Ja obeća jednu, Pesmu trpku i kiselu, Gorku pa i mednu.
51. Tako, pesmo, sad je dobro, Samo sitno, moje lane! Pogledaj je, mili pobro, Ta ima l' joj kake mane? Kako s' treska, kako zvecka. U srdašce kako pecka! 52.
Od mene si pobro ti stariji, Stariji su, kažu, pametniji, Ta misliš li o Cveti mojojzi, Nađe l' mane ti kake na njojzi?
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Djed obrisa oba dlana o čakšire i primi sat pobožno kao naforu pred oltarom. — U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi.
Živ i zdrav. — Ko to, djede? — Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to. Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je
E, e, Petrače, lijepo ti mene jutros nakrasi. Tek tada se samardžija prenu i upilji u svog sagovornika. — Pobro, šta ti bi odjednom? — Još on pita! — okrenu se djed meni i Žutiji kao prisutnim svjedocima.
— Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to. Konj je Rade Ćopić, to si i sam kazao. — E, vidiš, pobro, da si bacio čifte u prazno. Nije tako. Ne znaš ti, moj dragi, šta je konj, odmah se to vidi.
Tako i obanđijaju dobrodušnu starinu, pa ne može sebi da dođe. — Pa gdje si ti, moj Radoje, što tebe nema? — kakoće pobro ulazeći u dvorište, a djed se pravda, veselo šireći ruke: — Šta ćeš, obladao posao, pritisle godine, ne mili se
Kostić, Laza - PESME
mi se, al' života mi, — golema, ne znam, je li kletva ta, najmanji je bar, znadem, blagoslov — životom ti se kunem, pobro moj, najbolja ti je ta još kritika, — i bole niko ne napisa još; u njojzi samo zameriti je taj humor što ga odveć
Pokojniče dragi! senko il' duše! prijane, pobro, Srbine, druže! Il' grobni nizu! il' rajski visu! uveli cvete! odnet mirisu!
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
(Poćuti malo, pa se počne ceriti i krstiti.) MANOJLO (prolazeći stane, pa udari Isajla rukom po leđi). Hej, pobro! Zar si poludio, te se sam na ulici smeješ? ISAJLO: Poludio bi i ti, da si služitelj kod učenog čoveka.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
brži, umiva lice, brkove gladi, priprema pušku, fišeke vadi, a onda Pijetlu pridiku drži: „Kad u lov odem, rođeni pobro, oboja vrata zabravi naša, i još ti kažem: čuvaj se dobro od starog lisca, od Mudrijaša.
Začuđen Žuća raširi oči: „Ovaj nas pobro propisno lema, mudrošću bije, lukavstvom tuče, drskosti ovoj primera nema!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Pevušio je: „Ja sam svoj bostan obro, I više ne jurim za svetskom slavom... Lepo je živeo Avdo, naš pobro, Hranio se ribom, mlekom i travom, I bilo mu je dobro, kako je dobro Onima koji nemaju nikog nad glavom.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Da je srce tvrđe od kamena Opet bi ga rastopilo zlato. Danas meni, sjutra tebi, pobro: Redom rđa po družini hoda. Dobro ljeto vidi se sproljeća, Dobra neva prve neđeljice.
A ti, stari svate, dragi brate, zdrav bio, u lulu sjedio, kroz kamiš noge pružio, košulju zapio! Volje ti je, pobro, da se opiješ, nego da groznicu dobiješ! Domaćine, pijan se valjao! Jesi li se već rasuo od veselja?!
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Tambur, tambur, sitna tamburice Udri, pobro, u sićane žice! Danas ima, a sutra nas nema, Hajd' u kolo, ko će tu da drema......
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Povukosmo se, ponesosmo, zajedno pored žbuna, lica zagnjurena u travu... Šta sad misliš, pobro moj, a? Kroz maglu u očima, zažarenih obraza...
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim. — Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj. — Bogme jeste; izludih od muke — odgovori Đurica. — Ha, sinju li mu dušu...
Jesi li se umorio, bane? — uzviknu Pantovac pri ulasku mu. Đurica, videći ga onako vesela, prihvati šalu. — Vala, pobro, pa i nisam. A ti si mi se grdno namrčio! — Kako neću, jadi ga ubili!
— Ha, pobro, je l’ to snajka? Živa i srećna bila! Gle đavola kakvu je curu prevario. Starče, kažem ja tebi da je valjano!
— Posle neću i da hoćeš — odgovori Stanka, osmehnuvši se. — Ehej, more, pobro, da ne stradaju tvoji čuperci! Vi’š kako je snajka oštra — reče Radovan i trže se sam, pa, da bi taj nezgodan izraz
— Pa da vi’š, pobro, i pogodio si — odgovori Đurica. Vujo se nasmeja, i držeći to za šalu, dodade i on: — Samo vi nema popa, ali ga
— Ama ti se šališ, a ja te od istine pitam — reče Đurica, pa im ispriča radi čega su došli. — Valjano, pobro! Daj svatove! — skoči Pantovac, pa stade da se obrće po sobi, kao da nekoga traži. — Besposlica! Kakvo venčanje...
Pa, naposletku... zar mi baš ne bismo mogli bez njega ?... — He, pobro !... da nije njega, drukčije bi se ti osvrtao oko sebe — odgovori Pantovac, smešeći se. — Što, zar...
— Šta je ? — zapita Đurica ustajući. — Brže, pobro, dušu li mu... danas ćemo u zečeve — reče Radovan smejući se i češući potiljak. — Potera!... Vujo poslao ovoga...
— reče Đurica odjednom. — Hoću, bane, s takijem sokolom, zašto ne bih! Ispiše čašu zajedničku i poljubiše se. — Eh, pobro, kad bi mi dao da probudim Marušku samo da nam ispeče po jednu kavu.
On se zagleda u ženu i pomisli: »Da li mu je to ono dijete? Ova je gotovo starija od njega«. — Evo ti snahe, pobro — reče mu Novica. — Dede posluži đevera, kad si mi tako poslušna.
— Znaš... ja sam i tamo, u Beogradu, sve tako.... hi-hi-hi... A što sam ostavio jedno varošče tamo, bre, pobro, kao gorska vila! Obeća mi da će doći, čim je zovnem... — A Stanka, bolan, šta ti ona veli? — He... šta će reći!...
Pazi me, znaš, mnogo. — Đavo li si, pobro, kako ti to udesiš, pa đevojke mahnitaju za tobom! — Ha-ha-ha... — nasmeja se Đurica zadovoljno.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— Tvrđa vjera od kamena, pobro, kazuj slobodno. Onda će on njoj: — Vidiš ovaj prsten? Ja ćy ovaj prsten metnuti evo na ovaj kraj pilava i sahana da
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Dok zagluh ovaj traje, ne vajde saveti, — I ti se, pobro, boriš sa ovom aveti. Bori se, pobro, bori se, ti ćeš to umeti, — Srbija j’ samosvojna, možda ćeš uspeti; Upućuj
Dok zagluh ovaj traje, ne vajde saveti, — I ti se, pobro, boriš sa ovom aveti. Bori se, pobro, bori se, ti ćeš to umeti, — Srbija j’ samosvojna, možda ćeš uspeti; Upućuj strasne glase u jednog duha sklop,
Malo ti, pobro, rekoh, al’ zadovolji s’ tim, Više ću reći nemo, kada te zagrlim. »Starmali« 1889. POBRI STEVANU KAĆANSKOM tužna i
— Smrt da kunem, smrt da psujem, Kad se s njome izmirujem? Ja te, pobro, mogu tražit’, Znam gde ću te skoro naći, Al’ ko će ti prazno mesto Da ispuni, izjunači?
Ali ima druga žica Što bejade naša samo, Žica puče, pŷk jauče: Mi se, pobro, rastavljamo! — Ako ima nadzvezdija, Gde večita zora sviti, Naše duše, mili druže, Onde će se zagrliti, — Al’ mi
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
crni kukolj seje, Nek’ svaki drži ono što je dobro, Nek mrzost reži a ludost se smeje, — Ja i ti ćemo, mili srpski pobro, Da opevamo što nam srce greje, Da opevamo slavnoga junaka, U mišci krepka, srcem, duhom jaka.
Jakšić, Đura - PESME
Kol’ko ih je?... Pobro ne zna!... Ali da je četa besna, Da je divlja, neuredna, Krvi željna, krvi žedna, To mu kažu crne oči, Svaka reč mu
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Tu li si mi, bolan, dopanuo! Al', tako mi moje vjere tvrde, hoće tebe pobro izbaviti jal' za blago, jali na junaštvo!
puno petnaest danaka ja sve hodah po turskoj ordiji, i ne naćoh kraja ni hesapa: od Mramora do suva Javora, od Javora, pobro, do Sazlije, do Sazlije na ćemer-ćuprije, od ćuprije do grada Zvečana, od Zvečana, pobro, do Čečana, od Čečana vrhu do
do suva Javora, od Javora, pobro, do Sazlije, do Sazlije na ćemer-ćuprije, od ćuprije do grada Zvečana, od Zvečana, pobro, do Čečana, od Čečana vrhu do planine, — sve je turska vojska pritisnula: konj do konja, junak do junaka, bojna koplja
Kad je viđe Pero nalbantine, još je njojzi bio govorio: „Snaho moja, tanka Anđelija, zar je mene pobro preminuo, te ti vodiš dora na prodaju“ Ja govori dilber Anđelija: „Moj đevere, nalbantine Pero, nije tebe pobro
mene pobro preminuo, te ti vodiš dora na prodaju“ Ja govori dilber Anđelija: „Moj đevere, nalbantine Pero, nije tebe pobro preminuo, no se tebe pobro pozdravio da mu kuješ veresijom dora — da on ide Arapu na mejdan; kad se vrati, da ti
vodiš dora na prodaju“ Ja govori dilber Anđelija: „Moj đevere, nalbantine Pero, nije tebe pobro preminuo, no se tebe pobro pozdravio da mu kuješ veresijom dora — da on ide Arapu na mejdan; kad se vrati, da ti potkov plati“.
Pero: „Anđelija, moja snaho mila, ja ne kujem konje veresijom; da mi dadeš tvoje oke čarne — da ih ljubim dok se pobro vrati i dok mene potkovicu plati”.
Veli njojzi bolani Dojčine: „Anđelija, moja vjerna ljubo, je l' mi pobro dora potkovao?“ Pisnu Anđa kako luta guja: „Gospodaru, bolani Dojčine, bog ubio tvoga pobratima!
Kad je bio pobratimu svome, pobratimu Petru nalbantinu, on dozivlje svoga pobratima: „Iziđ', pobro, da ti potkov platim, što si mene konja potkovao, potkovao veresijom dora!
od Avale: „Oj, boga mi, pobratime dragi, ja s' ne bojim nikoga do boga, ne bojim se dva Jakšića mlada; al' se malo, pobro, pribojavam, pribojavam Zmajognjanin-Vuka iz prostrane Srijem-zemlje ravne, iz onoga sela Kupinova; daleko je selo
opravila u jabuci stotinu dukata, a suviše čiči Radivoju, opravi mu sablju babajkovu, pa ovako mlada govorila: „Eto, pobro, dara svakojaka, što si mene bio u nevolji“. Pa se s Grujom u obraz poljubi.
A jesi li, pobro, dolazio pod tananu Smiljanića kulu? Jesi li se penjô na pendžere? Jes’ vidio Kosu Smiljanića?“ Veli njemu Bojičić