Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Đurđe i Petar, sa svojim ženama, nisu izlazili iz kuće, ali su saone Pavlove proletale kroz predgrađe Podolja, veselo, uz viku prolaznika, koji su zastajali, i gledali, za tim saonama. Vranci Isakovičevi se pročuše u Kijevu.
Za ženidbu. Pavle je, međutim, već prvih dana, izgubio veselost, koju je bio sa sobom u Kijev doneo. Kroz ulice Podolja, prolazili su njegovi sunarodnici, u ritama, koje su se crnele u snegu.
Predgrađe Podolja, u Kijevu, odjekivalo je, početkom tog marta meseca, od pesme tih došljaka, ali i prigušenog plača, naročito žena.
Ni u Pavlovim pričama o tome, bolje, nije bilo. Štapskvarteru brigadira Vitkoviča opisivali su, na brdu, iznad Podolja, među bastionima, i ruševinama, pored takozvane Zlatne kapije, kao da je u Varadinu.
Bio je to, kažu, dvorac, nedaleko Pečerske lavre, a iznad Podolja. Sa njegove terase moglo se dogledati daleko, preko Dnjepra, u ravan, iza ostrva Turkhanov. Vidik je bio ogroman, odatle.
A kad je Đurđe prišao bliže, doviknu mu da dobro otvori oči i da se osvrne i pogleda, dole, predgrađe Podolja, pa reku, pa i ravan preko Dnjepra.
Jahao je vranca, kojeg je bio kupio od Tatara, na sajmu Podolja. Kostjurin je zadovoljno posmatrao tog konja. Isakovič je tog dana bio u novoj, rosijskoj uniformi – koja i nije bila
Da bi brže stizao kući, jahao je konja. Svet se na ulicama Podolja sklanjao, od tog ludog jahača. I Trifun, i Pavle bili su kao prikovani, uz tu kolevku.
Avgust mesec, te godine, u Kijevu, i iznad Podolja, bio je vruć, pa su svi pendžeri na kući bili skinuti. Kud god pogledao, hodajući po kući, ili sedeći u hladovini,
Postao je bio redak i u štapskvarteri. Redak i na sajmovima Podolja, koji su bili čuveni. Sedeo je kod kuće i provodio najviše vremena, kod svojih vranaca, u štali.
Kad bi mu se lojanica ugasila, Isakovič bi iz mračne noći, dole, ugledao Dnjepar, kako treperi, i predgrađe Podolja, iz kojeg se orila, do zore, pesma njegovih sunarodnika. Nebo bi bilo osuto zvezdama.
Prolazeći, te noći, na povratku kući, kroz puste ulice Podolja, u providnom mraku, Isakovič bi, kad bi digao glavu, nebu, čuo, u sećanju, srebrni smeh Teklin, kao neki pljusak, u