Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Zatim pravo, ukočeno, ode sa sviračima koji su mu pevali: Poduhnuše saba-zorski vetrovi... U tom napolju već je bio jak mrak, drveće počelo da šušti kao masa, a ona, kako je bila pala na
Ciganin donese, a on vadi banku i njome kiti Ciganina. — Sviraj... Ne znaš ti, ali ipak sviraj... De, onu... „Poduhnuše“. I kao da ču kako neispavani, promukli glasovi Cigana zapevaše uz kreštavu svirku. A on se, Ita, zavaljuje.