Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
A ti bajagi kmet, pa zaseo tu u mehani, a nije ti ni u uvo što se ovamo poštenim ljudma čini šteta! — podviknu Raka još žešće. Dok ti i Stevan planu, pa skoči: — Ama, šta ti hoćeš, Radovane? Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a?
Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more! — podviknu Stevan i unese se preda nj. — Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast!
To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka. — Ako ti nije pravo, a ti apeliraj! — podviknu mu Stevan, pa se okrete Simi: — Eto tako, Simo!
— Ama to je starina, ja ću da nosim! — upeo se putnik. — Nećete vi to ni dirnuti — podviknu na nj sin pokojnog Marjana — dok sam ja živ! Vi mislite što je god od sige da je staro.
— odgovori Strahinja, pa se zamisli. Taman Radojka zausti da ga nešto upita, dok ti se pomoli ozgo putanjom Živan, pa podviknu: — A, tu li si, lolo!... — Bež', Strahinja! — vrisnu Radojka, pa pobeže k ovcama u stranu. — Kući se vuci!
— dreknu opet Ćebo. — Šta veliš, sinko? — upita baba polako. — Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — podviknu Ćebo. — A odakle ste vi, deco? — upita baba. — Iz Zarožja! — podviknu Ćebo. — A? — učini baba, ne čuvši dobro.
— Znaš li ti nekog Savu Savanovića? — podviknu Ćebo. — A odakle ste vi, deco? — upita baba. — Iz Zarožja! — podviknu Ćebo. — A? — učini baba, ne čuvši dobro. — Ih, ala je gluva!
— Znam, deco! — odgovori baba. — Jedva ga pamtim. Bio je to opak čovek! — A gde je ukopan? — podviknu Ćebo opet. — U Krivoj jaruzi, pod račvastim brestom... — odgovori baba, pa opet spusti glavu.
I svi troje pobegoše, što igda mogu, na vratnice... Dok, ništa ti bog ne dade, izlete Živan pred kuću, pa podviknu: — Lopovi! Pušku amo! Ne daj! Za njim ispadoše još dvojica iz kuće. Grunu jedna puška.
I svi strčaše za puškomet naniže, pa zapadoše — ko za bukvu, ko za kamen. Utom izbi Živan s ljudima na brdo, pa podviknu: — Amode, lopovi, da vidite ko je Živan! — Odmiči, more! — prodera se Ćebo iza bukve. — Sad će krv leći!
— Odmiči, more! — prodera se Ćebo iza bukve. — Sad će krv leći! — A ti li si, Ćebo! — podviknu Živan, pa poteže iz puške na onaj glas. — Zar tako? — dreknu Ćebo, pa opali pištolj. — U vetar udrite, ljudi!
— protunjka Vuja, pa poče zbunjeno optrčavati oko konja, gledajući kako bi najlakše uzjahao. Pop se hitnu na vranca, pa podviknu oštro Vuji: — Sedi već jednom!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Međutim, sad je odgurnu, kao da je neka prepreka i podviknu joj, nabusito: „Skloni se, kad ti kažem! Da te ne okara Đura, pa ćeš da kažeš: gle!
pre neki dan okivao i terao u zatvor Pavla Isakoviča, priđe tada kirasiru, uze mu, sa kolena, oficirsku ešarpu, pa mu podviknu.
Božič joj, međutim, iznenada, podviknu da vrati kapetanu sablju i da se ne ponaša neuljudno. Zatim joj uze sablju, prevrnuv joj ruku, tako grubo, da je devojče
A kad Đurđe poče da viče da je ženi pravo mesto u haremluku, ona mu podviknu da valjda tek ne želi da tamo zatvori svoju majku?
Zamor, nemir, koji obuzima putnike na putovanju. Gospoža Evdokija mu, međutim, podviknu da nije potrebno da joj govori, kao što joj je pridikovao onaj šokački sveštenik, na onom proplanku, na putu u Gran.
Trčkao je po sobi, kao da je hteo da se pretvori u miša. A podviknu Pavlu da se gubi iz njegove kuće. Neka mu Bog bude u pomoći, idućih dana, u Beču. Neće ni da čuje da se meša u to.
Vrata iza nje, međutim, otvoriše se opet, naglo. Onaj riđi glavurdan joj nešto podviknu, što Isakovič nije dobro čuo, ni razumeo – i uplakana žena uđe u sobu, iz koje je taj čovek, malopre, bio izgurao.
A Kajzerling onda pogleda Pavla u lice, i podviknu, na nemeckom, gromoglasno: „Naučiće! Naučiće!“ Isakovič će, kaže, dobiti pašport za odselenije.
Grof mu podviknu da on kapetana za mišljenje nije pitao, kome ima šta da naređuje. Nego da kapetan ima da izvrši, što mu je naređeno.
Koga Putifarka, žena udata, preže. „I ti si, dušo, ovog prezala, a nisi primetila da je šeret!“ A kad joj mati podviknu, da ne govori gluposti, i da treba da se stidi kako sa majkom govori, gospožica Božič je izrazila mišljenje da bi
Činila se vesela, ali joj se desilo nešto čemu se nije nadala. Čestnjejši Isakovič joj podviknu, da je poludela, da odlazi, dok je nije izbacio.
Pavle se onda nađe u čudu i podviknu joj da ustane i ode. Ne može dalje ostati kod njega. Pa kao da mu i samom bi smešno, podviknu joj da je dete balavo i da
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Svi se u kući trgoše i praznovjerno zagledaše u pridošlicu, a on, kao da potvrđuje njihove slutnje, zlurado podviknu: — Aha, utekoh li mu, lopovu! — A od koga to bježiš, brate?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— uplašeno i uvređeno poče da mu se odupire ona. — Pa da gledam... Ariton se doseti kako mu ona smeta, i podviknu joj: — Idi ti, idi spavaj. — Ama ne spava mi se! — branjaše se ona, a već poče da se diže. — Idi kad ti se kaže!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
A dečko podviknu za njim, prateći ga očima i veselim pogledom, dok ne zamače za vrljike, pa onda dohvati palicu i stade razgledati kruškov
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Pa ti mu oni lepo doneše kalem i ’artiju, a jedan isukao go tesak viš’ njegove glave, pa mu đido podviknu: »Ajde, veli, dragoviću moj, ispruži se ti tu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan! Ko te je doveo amo da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole!... Obuj se, i natrag
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Za trenut oka umukoše i cigani i svirala, a u Đuričinoj ruci sevnu nož. — Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip.
Tamo mu pregledaše ranu, i, videvši da je lako ranjen u rame, Pantovac opsova strašno, pa podviknu: — Babetino jedna! Nadao dreku kao da mu creva ispadaju !... — Svaki na svoju stranu! — viknu Đurica. — Samo brzo!
Ali ga dvoumica prođe brzo, kad Đurica podviknu: — Dole kose! Sve kose popadaše, a kosači, prebledeli od straha, gledahu začuđeno u naperene puščane grliće, kao da
— viknu treći. — Šta ih tu ispituješ... im njihova! — viknu Pantovac — još im nađi advokata... Lezi, bre! — podviknu zatim Sretenu, koji se očas pruži po otkosu.
— Pare daj! — podviknu Đurica i zamahnu nožem. — Hoću, brate, hoću, molim te... evo na, evo sad... — mucaše on, vadeći rubac ispod pojasa,
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Medenjakom i privati' kruva, — nastavi Simeun — uzja' jope' na dorina kô na gorsku vilu, pa povadi' sablju iz korica i podviknu grlom junačkijem: „An banga batalijun gitara jorda Banja Luka, Kadina Voda, Bronzani Majdan sema pirden! Batalijun!
“ Mole, preklinju. — „Vakasuz je, čestiti gospodaru... carski sine!“ — preklinje 'odža. Ja se okrenu' prema Medenjaku, pa podviknu': — „Batalijun gitara jorda Bronzani Majdan!“ Prepade se 'odža i pope se na munaru.
To je pred večeru, pa ćeš bolje i slađe jesti. To je, Asan-beže, i zdravo u jednu ruku. — Drmnu' ga jope' štucom i podviknu': — Nek sjaše suharija da uzjaše subaša! Nek sjaše subaša da uzjaše paša! Nek sjaše paša da uzjaše vezir!
Ilić, Vojislav J. - PESME
A gospod podviknu tada: ,O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag
Stanković, Borisav - TAŠANA
STANA A, da se naljute? Smeli bi! Znaš, kad im deda podviknu, hadži Rista u nesvest da padne. Ljubeći mu ruke molio ga da mu oprosti. Veli: oni nisu znali.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad to začu Vukašine kralju, on podviknu Rada neimara, Rade viknu tri stotin' majstora: gradi kralje Skadar na Bojani, kralje gradi, vila obaljuje, ne da vila
vodi savezana, i on ćera tri tovara blaga, pravo ide drumom niz planinu; doke pade u busiju tvrdu, al̓ podviknu Starina Novače a na svoja dva nejaka sina, pa opali laka dževerdana, te pogodi Mehmed-Arapina posred pasa, ukide ga s
Kad to viđe Senjanine Jure, on se onda natrag povratio, pa podviknu na svoju družinu: „A na noge, braćo i družino! A na noge i na puške tanke! Oko crkve opkolili Turci!
Potegli smo na boga i sreću, a po tvoju šćeru Ljeposavu“. To je Vidu vrlo milo bilo, pa podviknu svoje vjerne sluge: „Sluge moje, otvorajte vrata!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Đoko, prije nego se mogao zaustaviti, još dvaput optrča oko Strica i tek onda zastade još uvijek pocupkujući i podviknu: — O-op, sto-oj! — Tebe danas istukoše, a? — priupita Stric.
— Ih, da sad sretnemo učitelja Papriku! —podviknu Stric. — Ehej, kazali bismo, mi smo već pravi domaćini, brinemo se o jednoj kući u selu. — O pravoj pravcatoj kući.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Obazre se on natrag da vidi Što je, i tko li je taj, Što mu tako podviknu, Al' čudno čudo viđe: Stajaše sedam zlatnih svećnjaka S gorućim svećama, — i usred njih Stojaše neko mlado momče
Ama Sampson to doču, probudi se iza sna, skoči junački i podviknu: bre, beri mejdan! Ne dade im se u ruke. I ništa mu ne mogoše učiniti, ako i čuvaše zatvorena gradska s gvožđem
Ama kad se u zlu vide (uze ga talas premetati) stade onda prepredati na tanko i sitno mrviti, zabuni se i vrlo podviknu: »Pomagaj gospodine, pogiboh! Nedaj me moru progunuti, spasi me!
neka oružata i krilata nebesna vojska, pak uzdiže svoju desnu ruku k istoku otkudno sunce izlazi, te u glas vrlo podviknu i reče: »Evo, to svi znajte, danaske je spasenje tome svetu, luča mu je sinula s neba.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Vaska se iznajpre iščuđavala, snebivala i otimala, ali tetka Doka — onako kako je bog dao — podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplaši gore nego što se ikada uplašila od onih koji je plaćaju — i priznade joj
„Aškoljs’n bre!“ — podviknu ushićena Doka — „kuče Đorđijino! Sag te priznavam dek si tetino tetinče! Takoj te iskam, ešeku nijedan!