Ćipiko, Ivo - Pauci
Nama druzim lašje je umrit' nego vam bogatim, ča jemate ča ostavit, — govoraše djevojka bezbrižno, ne dangubeći i pokatšto pogledajući na nj. —A da po te dođe smrt! — šalio se Ivo. —Pa?. .. Ma ja sam još mlada... —Da ti pomognem brati!
Dani sve kraći, a vjetrovi jači. Morska pučina je tamnija i ježuri se, a u mutnome vazduhu pokatšto zavrišti jato ždralova, nižući se k jugu. Bakarasta vijovina na trsima mrtvo visi, tek što se drži.
Osam pozdrava, niko za dugo vremena nije progovorio ni riječi. Na ognjištu bi pokatšto zapucketalo, dok plamen pomalo zamiriše. Najednom iz pokojnikove sobe iziđoše žena mu i sestra.
— To su vaši posli, — odgovori stari. — Dogovorite se kako će vam lašje bit'... Još su posjedili i jedva pokatšto jedan drugome nabacili pokoju riječ, našto se stari diže reče da je umoran, pak da će spavati.