Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Pre godinu dana imala je moju posmrtnu listu u rukama. — Dakle bila i godišnjica? Živio pokojnik! Živio pokojnik! — Zar tako, dok smo mi stari svom snagom podizali ugled zemlje, vi ste ga obarali — meša se onaj
Pre godinu dana imala je moju posmrtnu listu u rukama. — Dakle bila i godišnjica? Živio pokojnik! Živio pokojnik! — Zar tako, dok smo mi stari svom snagom podizali ugled zemlje, vi ste ga obarali — meša se onaj stariji čovek, babin
Nušić, Branislav - POKOJNIK
KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Branislav Nušić POKOJNIK „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti
Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Branislav Nušić POKOJNIK Sadržaj PREDIGRA 3 PRVI ČIN 20 DRUGI ČIN 48 TREĆI ČIN 75 POKOJNIK (KOMEDIJA SA PREDIGROM U TRI
KNjIŽEVNOSTI Branislav Nušić POKOJNIK Sadržaj PREDIGRA 3 PRVI ČIN 20 DRUGI ČIN 48 TREĆI ČIN 75 POKOJNIK (KOMEDIJA SA PREDIGROM U TRI ČINA) LICA Pavle Marić Milan Novaković Spasoje Blagojević Gospodin
Ristić trgovac stajao baš pred svojom radnjom i užasno se iznenadio kad ga je video. Čovek je prosto prebledeo. Pokojnik mu je prišao, rukovali su se i dugo su razgovarali na vratima radnje.
(Spasoju.) Gospodin je beskrajan. Reći ću vam ja: čovek o kome svi znamo da je umro, da je pokojnik, čovek kojega smo sahranili, živ je. SPASOJE (posrne i drekne): Ko to, ako boga znate?
Matavulj, Simo - USKOK
— Šta! — viknu knez... — Da nije on tebi što govorio? — Nije, ali jest mi pokojnik kao malo nagovijestio, prije no što pođoše na sretnji put!
Sremac, Stevan - PROZA
Na badnji dan je isti slatki pokojnik samo jedan orah dobio, a odmah istoga dana ga je zadesio i suđeni čas. Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj ako
nadgrobna ploča, a na njoj piše: Geotrupeѕ ѕternicorarіuѕ, s tačnim naznačenjem, mesta, dana, meseca i godine gde je pokojnik nađen. Živeo je za nauku, i bio tih i skroman radnik i sveštenik, ili svećenik upravo, u hramu njenom.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ni Ita, koji je pređe, dok je bio živ pokojnik, često dolazio, sad gotovo nikako ne dođe, sem što ponekad seti se i pošlje kao milostinju malo mesa da se omrsi.
I tako, da sama cele nedelje sedi, nadgleda kuću, čisti, održava je u onom redu u kom je pokojnik ostavio, da dete neguje, motri da je uvek čisto, obučeno, da se ne bi primetilo kako je bez oca...
A ona, Anica, dete, današnjica — sve to kao da Nije postojalo, a još manje bilo vredno pažnje, govora. Glavno je bio on, pokojnik.
Dok beše pokojnik, to je bilo u kući. I on nam nije branio, uzima.. li smo. A i Anica je sve to znala, osećala. I uvek se trudila da
li smo. A i Anica je sve to znala, osećala. I uvek se trudila da izbegne pomisao da on, pokojnik, nije tu, u kući, živ, već da je mrtav i daleko, daleko od nje. Greh je bio to misliti.
A ovo drugo, svakidašnje, ono je uzimato tek onda, pošto se sve ispuni što treba njemu, pokojniku. Glavno je bilo ovo, pokojnik, ispravnost, prema njemu. A ona, dete, pa još preudaja?...
A ona, dete, pa još preudaja?... Eh, Anica bi najradije volela da se više ne preudaje, već da i dalje ostane ovako. Pokojnik, usamljena, jad, plač, — toliko se bila navikla na to, da joj je to već bilo kao omilelo.
Itu, da pogleda, da mu se nasmeje, od radosti da se zaplače kad ga zagrli, kad bi se odmah, ama odmah, isprečio on, pokojnik. A sada ona sama, Anica, nije više ono: pređašnja Anica, već žena, a on Ita, još je Ita ...
A taj je život bio: Ita. Ali, uvek tada kao kazna, usred toga, u tom slatkom, teškom snu o Iti, pojavio bi se on, pokojnik. Ništa ne govori. Samo mu jače odudaraju oni njegovi puni, crni brkovi od bleda, koščata, a sada još i mrtvačka lica.
Kostić, Laza - PESME
Sasvim je Drugi, drugi to je Vuk; al' o tom Vuku što ga mislim ja ne priliči mi ovde pričati, jer Vuk je taj, taj pokojnik je živ, a živima parastos ne biva. Da, još je živ!
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Svog frenda, dakle, ufuraju oni u tu trenerku, s motivacijom da se „pokojnik u poslednje vreme intenzivno bavio sportom, to jest plivanjem u formalinu medicinskog instituta“!
sa Ade obratio se tada biranim rečima popu: — Izvinite, druže pope — upitao je on učtivo— je l’ ne smeta što je drug pokojnik bio katolik?
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio? TANASIJE: Trebalo je uzeti bar tri sveštenika. VIDA: Tri najmanje.
VIDA: Tako je to, dabome, kad kod tolike familije tuđini upravljaju i naređuju. AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio.
Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god
(Zaplače se.) SARKA: Pobogu, prija-Gino, ti opet plačeš? PROKA: Pa pustite ženu neka plače; rod joj je pokojnik pa je boli. SARKA: Pa ima nas valjda još roda? TRIFUN: A ima žena možda i meko srce. PROKA: Pa ima, dabome!
AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti pokojnik nije samo onako kazao, nego je to napismeno izjavio, na zapisniku kod suda.
SIMKA: Baš i ja se to pitam. AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo. Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret.
SARKA: De pa ti, prija-Gino, to Agaton onako, primera radi. AGATON: Pa, primera radi, dabome! PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti! AGATON: Udesio, nego!
AGATON: Zato, vidiš, što je pokojnik na onom zapisniku kazao još i ovo: „A dotle, dok se ne otvori testament, celokupna moja imovina ima se predati na
PROKA: Čini mi se, prija-Sarka, ti na ružno navijaš? SARKA: Pa ako ćemo istinu da govorimo, pokojnik je voleo onako... kako da kažem, de... pomozite mi. TRIFUN: Voleo je da vrde. SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem.
SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu... Pre svega, pokojnik nije ni imao nos. GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos? SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo...
AGATON: Ni ja nisam, pravo da vam kažem. Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću. PROKA: Pa niko nije... Pokojnik nije voleo da mu se dođe.
Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću. PROKA: Pa niko nije... Pokojnik nije voleo da mu se dođe. GINA: Nije trpeo familiju. SARKA: A tetku trpeo.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
koja je odavna ostala udovica i večito ide po sudovima parničeći se sa seljacima, nikako ne mogući da veruje da je njen pokojnik zaista mogao toliko da potroši i imanje seljacima da proda, a njoj i deci ništa da ne ostavi.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
MANOJLO: A bez te guke nije mogo da dokaže da je nevin, i da nije ubica! Zato sada i jeste pokojnik! PROSJAK: A onaj s predikaonice... oslobodio sam ga očajanja i užasa! MANOJLO: To mu očajanje otvorilo oči, a ti?
Stanković, Borisav - JOVČA
I, neću duše da grešim, pokojnik sve na vreme tačno vrati, a od toga vide vajde, dobro zaradi, kupi baš taj vinograd i tu njivu.
I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre. Ti baš ne beše ovde, na putu beše. I mi ti lepo njega, sina, na njegov, očev, zanat dadosmo, da izuči, da ga u
Ćosić, Dobrica - KORENI
Pa kažem sebi: Nikola, sad ili gospodar ili pokojnik! Znam da bi mi i otac isto savetovao. Načujem da Toma Vučić sprema bunu. Besan čovek beše.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
se niz može - pod uslovima o kojima će se kasnije govoriti uveličavati ovako: „on, otac joj, efendi Mita” ili „on, pokojnik, muž, njegov otac ”.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Da li?... možda... jeste... Na vilinski krili Amo hrli... tu je Naš pokojnik mili. Pa kad protrh oči U trenutku seva, Videh: zagrlio Branko Deskaševa.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
U svojim velikim komedijama (Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Gospođa ministarka, Pokojnik i dr.) sjedinio je glavne vrline svojih prethodnika u toj vrsti, značajnost Sterijine tematike i virtuoznost
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Kako mlad, kakva pamet da mu dođe? Zar tvoj Mladen nije mlad, zar njemu nije trebala pamet da dođe? Nego, otkako umre pokojnik, a on još onako mali, pa sve sam u dućanu. I sad, eto, čovek haznu, bisage s parama da mu ostavi.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Da se to ne bi desilo, metne se oko njega malo k. i zapali svećom uz koju je pokojnik preminuo da izgori (TRĐ, KNR, 33). U narodnoj medicini upotrebljuje se k.
je neizostavna. P. Može biti ili 1) u presnom stanju, i onda se ili ostavlja na odgovarajućem mestu (npr. mesto gde je pokojnik izdahnuo, ili grob), ili se (ako se žrtva upućuje dušama) razbacuje, ili 2) p.
Tu moć ima, na primer, kamen, o čemu v. moj rad u SEZ, 31, 1924, 56 idd. Kada se sahranjuje pokojnik za koga postoji bojazan da će se povampiriti, u njegov se grob bacaju tri kamena — očevidno zato da dušu, ako bi htela
na dva dela, pa se ono što padne van sanduka daje jednodancu (rođenom istog dana kad i pokojnik), a ono »što upadne u sanduk ostaje mrtvacu« (ibіd., 497). U nekim krajevima oblik j.
Njime je i pokojnik, ako mu je stavljen u nos, zaštićen od vampirenja (GEM, 25, 1962, 176, Gornja Resava). Tis. T. drvo »ne sme se goreti, a
U Gornjoj Resavi (kod Vlaha) »onaj koji je istih godina kao pokojnik« nosi u pogrebnoj povorci okićenu š., i ona će biti zasađena na grobu više glave (GEM, 25, 1962, 189).
Bejturan (artemіѕіa annua). V. Simonović: bajturan, bejturan i dr. Granom b. pomete se mesto na kome je ležao pokojnik da bi se otklonile nečiste sile (GEI, 19—20, 1970—1971, 163). Bela rada (anthemіѕ arvenѕіѕ).
Ćipiko, Ivo - Pauci
nije već božji vjetar... Ih! Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu Ilijinu.
opazi jedan vrijemenit čovjek, gledajući na mješine pričvršćene uz samar, — mora da je konj prevalio usred puta, pa je pokojnik vukao tovar kraju... Gledajte trag u snijegu... I o tome , razgovaraju neko vrijeme.
Gazda prevrće listove dužničke knjige, traži: — Vidiš, nisu plaćene ni kamate za lanjsku godinu. Ono što mi je pokojnik dao o Svetoj Kati jedva je zaleglo za dućanski prekogodišnji dug, a poslije opet uzimao je sijeno ... Ti znaš čitati?
Stanković, Borisav - TAŠANA
Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da ostaneš udovica, u crno da se zaviješ, da tolike godine iz kuće ne izlaziš, da svet ne gledaš, da
(Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik. Ako uzdahneš — pokojnik; ako udišeš, što god pomirišeš — opet sve na pokojno, na mrtvo.
(Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik. Ako uzdahneš — pokojnik; ako udišeš, što god pomirišeš — opet sve na pokojno, na mrtvo.
KATA (uplašeno, sa strahopoštovanjem): E, za to »pokojnik«, »groblje«, znaš, čedo, ja za te stvari ne smem da se mešam. Da li treba još kakva molitva, još kakvi parastosi,
Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još... TAŠANA (odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik! MIRON Kako: »on«, »pokojnik«! Pokojni tvoj muž? Ne razumem!... (Dosetivši se): Ama da ga mnogo ne snevaš?
TAŠANA (odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik! MIRON Kako: »on«, »pokojnik«! Pokojni tvoj muž? Ne razumem!... (Dosetivši se): Ama da ga mnogo ne snevaš?
I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga
A za hadžije: hadži-Ristu i druge?... Oni i onako nisu nikad ni voleli što me je pokojnik uzeo... MIRON Kako »nisu voleli«? Šta si ti, i kakva si, te da oni nisu voleli? TAŠANA Ne znam.
TAŠANA Ne znam. Samo znam da su mu davali neke njine, hadžijske kćeri, a on, pokojnik, nije to hteo, nego, kao u inat njima, uzeo baš mene.
da li se od čivluka sav berićet donosi; da li se imanje ne potkrada; da li su deca zdrava i kako se neguju; da li se pokojnik poštuje; da li mu se iznosi za dušu, daju pomeni, pale kandila!... A ja za njih nisam živa.
« — »Slobodno, slobodno, Saroše«, odgovaram ja, »uvek, u svako doba. Istina domaćin, pokojnik nije živ, nije tu, ali je tu njegova domaćica, deca, i za prijatelje je njegova kuća otvorena«. Ali on se jednako snebiva.
(Ponova se zaboravlja i plane): Dakle, ti bi još imao obraza da se ljutiš! Od kad je pokojnik umro i ja u crnini... SAROŠ (prekida je): Sada znam. TAŠANA (okreće se i pravo njemu u lice): Pa kad znaš...
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
za biografije književnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se svaka stvar tako ulepša kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao što uzvišeniji i što plemenitiji.
Lirski pesnik N. N. jedno jutro, trešten pijan, sreo se sa svojim budućim biografom. Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naročito bio zabrljavio, tako da nije umeo čak ni kuću da nađe.
profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852.
Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjarski trgovac.
Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić.
Kao nastavnik nije predavao nemački jezik i gimnastiku, već hrišćansku nauku i notno pevanje. Pokojnik nije pisao studiju o tragovima srpskih reči u sanskritskom jeziku, već o uticaju šuma na klimatske odnose.
koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao.
u privatnim pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao dok još ni sam nije slutio da će biti veliki pokojnik.
— Nisam. — Kako to? — Pa ja i pokojnik smo se izranije poznavali i, kad sam ušla u sedmi mesec našega poznanstva ja sam se bez razmišljanja udala.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
ali on je samo stiskao zube i junački trpio, a u sebi je psovao: — Đavo je pojeo, trese me kao da sam vreća, a ne pokojnik! U-uh kako peče, kao živa vatra. Priđe i Jovanče, uze Strica za ruku i neodlučno reče: — Kanda je živ. Još je vruć.