Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
TANASIJE: Trebalo je uzeti bar tri sveštenika. VIDA: Tri najmanje. MIĆA: Pokojnikov je ugled to odista zahtevao. SARKA: Sramota od sveta! Ovo je prvi, sedmodnevni, parastos, pa jedan sveštenik!
VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos. SARKA: E, baš si potrefila, prija-Vido, ako je počemu drugom, a po nosu... Pre svega, pokojnik nije ni imao nos.
SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo... PROKA (prgavo): Ama, šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa. (Agatonu.
SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati. Procunjala sam malo po kući pa našla pokojnikov šlafrok i papuče, pa eto, šta mi fali? MIĆA: A je l' još ko došao? SARKA: Svi su došli. MIĆA: Ama, zar svi?
SARKA: Šta ti je, more? GINA (užasno uzbuđena): Ju, tako sam se prepala! SARKA: Šta imaš da se prepadneš, nisam ja pokojnikov duh. A odakle ti, boga ti? GINA: Otuda... bila malo...