Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Zato Bog skoro ga izmetnu iz carstva i smrti ga krvničkoj predade. Jedanput, u svojih mu polata časteći se s gospodom, sedeći im za astalom, teke pusti se čoveča ruka iz duvara suproć očiju mu i s prstom napisa mu
I u neko dobi dođoše neki onozemci ljudi, odonud gde je apostol Toma, a car za krasotu onih polata vrlo želi da razabere i ti mu ljudi sve potanku prokazaše kako je i što je bilo, i rekoše mu: »O caru, i ne slušaj koga
Preuze ga nesvestica od misli i kad se razabra reče mu: »Otkud je u mene na nebu polata?« I pak mu reče brat: »Jest, onakva za kojuno ti ne znaš, kojuno je tebi sazidao onaj sluga što ga u tamnici držiš.
se držeći i ovi na vedrini zlopate, a drugi u kamenitih visokih šarenih i nacifrastih kuća dvostrukih i trostrukih polata s mnogim pregradama i više praznim bez čoveka, te u jednih boravimo a druge nove pravimo i što nam nije po ćudi pak
krošto oni siromaš i svoju im raju i decu ne pustaju preda se svakad izlaziti nego po kaštilji, po gradovi i po svojih polata zatvaraju se kako grobovi i stražu svoju pred vratmi drže da niko ne može bez vrlo mobena obihođenja k njima ulesti?
Blagoslovena si ti nad svim ženama i blagosloven je plod tvog čreva!« Devojka Ja sam roda carskoga i u carskih polata moga mi grada Vitlejema s maternjim mlekom sam odojena, pak u božijoj crkvi u sveta svetih bez pokora odrasla među
put i dar mu daju, s novci ga podmićuju teke da im to dopusti ulesti unutra, i što kud provede ih nagledati se carevih polata.
Vide David sa svojih polata angela s mačem što hoće da učini. Pade s obrazom k zemlji, reče gospodinu Bogu: »Ja sam taj što sam zgrešio, ja sam