Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Frajla Lujza — tako se zvala Polačekova kći — rado je igrala sa Šamikom; i Šamiki se frajla Lujza dopada. Izgleda kao bela golubica.
Svi se raziđu. Sutradan, posle ručka, gospodar Sofra i Šamika razgovaraju se. — No, otac, kako vam se dopada Polačekova kći? — Krasna, zdrava devojka, i otac čestit; matere nema. — Daje pokraj nje pedest hiljada.
Nije mi bilo do smejanja, ali morao sam; i Polaček je udovac, pa i on se morao smejati. — A kako vam se dopada Polačekova obitelj? — Dobro. Sve bi dobro bilo, samo ono jedno da nije, što sam ti jedared kazao. — Daće se sve to izgladiti.
Tako se igra do ponoći. Naposletku igraju kolo. Sad na odmor. Večeraju. Tu je na skupu porodica Polačekova, tu je gospodar Sofra sa Šamikom. U čelu stari Polaček, kao gost, a do njega gospodar Sofra, pa redom.
— Iskreno ti kažem, kao otac, nije mi milo, ali i to ću pregoreti. Vidi se valjana devojka, a i sva kuća Polačekova je uvek čestita bila; još sam mu oca poznavao. No videćeš, neće ni na to pristati.
Tako Šamika žali za Jucom. XXIII Kada je Polačekova u rodbinu otputovala, više se nije ni vraćala. Otac ne da. Za neko vreme još čeka, žao joj je za Šamikom, ali Šamika