Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Pa koja si zbori toj?... — Mori, jedna li zbori?! Sve si zbore, sve me pituju. Pa si ne znam veće ni što je pološe: eli kad me pituju, eli kad si ćuti i promine, te sal gleda na men’, a duša gu se smeje što gu je, ete, kef zaradi naš
Sag se berem zbori da je Mane došeja pri njuma, pa je đene-đene; ama skore će čujete i će se zbori i jošte pološe! Će da dâ Gospod“, reče, „pa će si ona sama da dođe i čuka na Mančinu portu!
E, kaži mi, zašto je toj? — He, — snebiva se Mane, a utanjio glasom još više. — Ima si čovek keif i na ništo što je pološe... naučija se... — Ha! — odobrava Zamfir. — Aškoljs’n za taj reč!... Ovuja mušljiku imam si...
— Ete, toj si je, alis što ti otoičke reče: „Ima si čovek keif i na ništo pološe... naučija se!“ Vide li? Ne čuri mi se. Keif si nemam na drugu... Isti taj duvan, ama, neje ta ista mušljika!