Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Njena majka, brat joj poručnik . . . . . . . . . . . . . . . manov, Popesku, kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu....
Ona je došla uveče. Čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu
Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duhana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: Kakъ эto po russki?
— rekoh joj. Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri. — A što mešate figure kad partija još nije svršena? — Vi hoćete da se sprdate sa mnom?
Ona lako pocrvene. Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu.
Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona ih zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber-ovo Aufforderung zum Tanze.10 Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše.
— Ali, gospođice! Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku Dovrši svirane, zaklopi klavir i diže se. — Laku noć! — Laku noć! — rekosmo mi.
On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo. Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me, pa se okrete Maksu: — Vi kao da ste s polja gde se gazi krv?
— Ha, — reče on — nije baš tako opasno. — Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! — reče Popesku. Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio je se zbunio, pa htede da se izvuče iz zabune.
Poče se još usiljenije smejati: — Ha, ha, ha! Popesku pogleda mene sležući ramenima. — Cela ne vouѕ concerne raѕ,22 — rekoh mu.
Maks se još glasnije smejaše kupeći usta da mu se ne odlepi flaster. Popesku udari vatra u lice. — Šta vam je smešno? — reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh.
— O, o! — govoraše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade: — Gospodo, gospodo! Meni se odsekoše noge. Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje