Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ja mu odma kažem da gleda da nabavi džebane, da se s Turcima tučemo. Na to Živković reče: „Moj popo, ja hoću, ali nemam novaca”. Ja izvadim te mu dadem 9 rušpija, i kažem mu, kad donese barut, da ću mu sve platiti.
” I njima pročitam pisma. — Veli knez Teodosije: „Popo, kako si ti pisao najpre, a ti piši opet i odgovori na to pismo; a Crni Đorđe ne zna pisati, a nema ni pisara, on samo
Pitamo se mi opet sa Živkovićem kako sa nepoznatim, iznosimo naše ̓aljine, ali malo smo i imali. Pita nas obršter: „Popo, ako Bog da vi?
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— E to je dosta, dosta... bogami! — reče Milun mašući glavom. Poćuta malo, pa tek upita popa: — Ama, popo, on čini mi se služi sad kod Stanoja. — Jest' kod Stanoja. Biće još ovo do Đurđevadne kod njega!
« Učitelj opet dobar i druževan momčić, saleti: »Hodi, popo! sedi! hodi!...« Ne možeš mu sad kvariti atera. I pop Vujica, iako je lepo kod svoje kuće ručao pasuljca i neku lepu
Dođe kogod iz varoši ili iz drugog sela, ili ma ko sa strane, pa upita: »A boga vam, popo, kaki vam je ovaj učitelj?« On se tek samo unese pred čoveka, pa razgrana: »Nismo odavno, što se tiče na priliku, imali
pa kaogod da mu se nešto slutilo, nape se od smeha — što nikad nije, pa, jedva uzdržavajući se, upita: — Kud ćeš to, popo? — Što se tiče na priliku — malo do vinograda — odgovori pop, a izmiče. — More, beži amo — eto grada!
— Beži, more, batali molitvu — nije ti vajde!... Aja, popo Vujica čita, ne šali se. Grad poče češće — udari i pljusak. Pop uze otresati glavom, kao da ga čele ujedaju.
— Imao sam, popo, vala, i posla čitavo dva dana. — Što se tiče na priliku — okrete se sad pop crkvenjaku koji se čudio učiteljevoj
I ja ću da probam da napunim koju. — Ne bi ti to umeo, popo — reče učitelj Grujica osmeškujući se. — Kako ne bih?...
— U što god hoćeš, popo, ne možeš napuniti. Nije to laka stvar! — veli učitelj. — Vala, što se tiče, ti bi video, na priliku...
— To, popo, nisu bukavci, nego sovice; one su manje. A bukavac je svaki krupan. Pop, zagledajući kljun i kandže, reče: — O, pa ovo
— Pa kamo ti, popo? — upitaju ga. — Tamo kod učitelja, da je još malo dotera. Što se tiče ka priliku, samo dok vidite — svi ćete se
Pa i sam pop ne govori lepo o njemu kao pre Upita ga ko: »Kako učitelj, popo?« A on čisto preko srca odgovora: »Ta dobro je.
Eto, svi znate kako je i Zlatarić stradao što se u potes seoski zakopao utopljenik, a kamoli nećemo mi... — Jes' popo, imate pravo — tvrdi Đošo ulagujući se — ravnim načinom, znate li i ja sam slušao kako su ta dva sela stradala...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Tako jedared dovedoše mu jednoga iz Banova Polja. Vezali ga, jer se zbesio. Popa reče da ga odreše. — Ne smemo, popo! - rekošte ludi. On priđe bolesniku, pogleda mu u oči, pomilova ga po glavi, na ga odreši.
Pa poče drhtati od žestina... I suze mu udariše... U taj par uđe popa. — Dobro jutro! — Zlo, moj popo! — reče Jova. — Što, Jovo? — Krađa! — Krađa?! — upita preneražen pop. — A kome... gde?... — Meni — reče Ivan.
— zapita ga. Ivan opet nikom poniče. — Ne znaš ko je? — upita pop opet. — Ta, to i jesu jadi, moj popo! ..... Tu i nema više sumnje... — Pa ko je? — rekoše uglas i pop i kmet. — Video ga moj Lazar...
Ja ti se naljutim, dokopam pištolj, pa za njim...” — Ivane! — reče pop. — Ne greši duše!... — Ama, popo, boga mi!... — Ama, ja čujem — preseče ga pop — da je Lazar pucao na njega zbog Sevića devojke...
— Ama, ja čujem — preseče ga pop — da je Lazar pucao na njega zbog Sevića devojke... — Veruj, popo, nije istana! Pop ućuta, pređe jedanput preko sobe, pa, više za sebe, reče: — Da su mi rekli: Stanko ubio čoveka,
Marinko Marinković istače se pa reče: — Kmete Jovo, popo, i vi braćo!... Ono, istina, Ivan Miraždžić me svakad grdi, naziva me turskom ulizicom i svakojakim imenicama, ali kad
A Mi hajdmo tvojoj kući. Tamo ćemo videti da li Marinko ima pravo. — Hajde, kmete!... Hajde, popo!... Hajdete braćo!... Svi me dobro znate!... S vama sam rastao i odrastao!... Svi vi dobro znate i moju decu!...
Ona posluša i ode. Ljudi se uputiše aru. Marinko se istače napred, pa reče: — Evo, kmete, evo, popo!... Ovde je bio on i kopao nešto. A ja sam iza onog grma gledao... I op pokaza jedan grm naprema se.
— Ali ja ti dajem dukat... Tvoja će mu molitva pomoći! — Bog će njemu pomoći! — reče ozbiljno popa. — Uzmi, popo, nek ti je alal! Pop odmahnu glavom. — Ja nemam sitno — reče tužno Aleksa. Popa mu vrati kusur.
Dobra rakija, ne da se dosta piti, ali je i sud prema njoj!... — He-he-he!... — smejao se Ivan. — Pravo veliš, popo, — reče kmet, pošto odujmi — ne bi valjalo da je tikva širega grla. — Ne znam, to moj Lazar ujdurisao.
— Da mu ti nisi kazao da mi mrzimo na njega? Ivan pogleda popa, pa se čisto trže: — Bog s tobom, popo!... Prekrsti se ti!... Kako bih ja to njemu mogao kazati!... Slaga Ivan, jer se zaprepasti od pogleda popovog.
Zbogom! Pop je drhtao od jeda. On bi voleo da je ne znam šta izgubio nego što je ovo čuo... — Ali, sedi, popo! Sedi, Jovo!... — vikao je Ivan, jer se i pop i kmet behu digli da idu. — Šta ćemo ti?...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— graknuše seljaci. — Ne govori tako, ako boga znaš! Aksentije Smiljanić istače se naprijed: — Ako je tvoja volja, popo, i tvoj blagoslov, da uzmemo dobru ženu dadilju, ili da ga damo kakoj babinjari da ga prihrani dok ne uzmogne samo jesti.
— Dobro! — reče pop. — Ali djetetu treba sisa. Stanoje Gluvić stidljivo iziđe naprijed: — Da prostiš ti, popo, i vi, braćo, vi svi znate da se moja domaćica prije dva mjeseca pobabila.
Dajte meni dijete i Ikoniju, dok je ono još za sise! Paziću ga kao svoje! — Ako je s tvojim blagoslovom, popo, ja velim tako je dobro — reče kmet. — Neka je s božjim blagoslovom! Ikonija se vrati u sobu. — Još nešto!
i kum-Ninkova domaćica, vesela, uzela dijete za ruku, a tek učitelj kao iz mrtvih: — Molim vas, braćo, i vi, gospodin-popo, ako dozvolite da reknem i ja. Začudiše se ljudi: — Kaži-de!
Začudiše se ljudi: — Kaži-de! — Ja velim, gospodin-popo, i vi, gospodo kmetovi i kumovi, da nije pravo da se dijete kod tolikog svog imanja potuca po tuđim kućama.
Učitelj se ujede za jezik: — Molim, molim, gospodar-Ninko i kume, i vi, gospodin-popo i ostala gospodo! Ja velim, ako dozvolite, da se dijete vaspitava kao varoška djeca, jer ovo, vi vidite i tako, mislim
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— I-ju, gospodin-popo, baš ste vi vrag! A di su krofne?! — pita ga začuđena domaćica. — He, he, pojeo ih, milostiva!
Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: »He, šta znate gospodin-popo, grešni smo ljudi!
Poneko od bolje poznatijih se usudi pa dirne, na primer, pop-Spiru za to, pa će mu tek reći: — Ama zašto vam, gospodin-popo, ne stoji taj pojas na svome mestu? — He-he! »Zašto?« Kako: zašto? — odgovara mu pop Spira — pa gde da stoji?
— Pomoz’ bog, Petre sinko! — Bog vam dobro dao, gospodin-popo! — reče Pera i skoči sa stolice, ostavi brzo lulu iz usta u jedan ćošak, pa skide šešir i poljubi g. popu u ruku.
— pita ga pop Spira. — Pa met’i taj šešir na glavu, Petre sinko, pokri’ se, pokri’! — Ta, eto, kol’ko mogu, gospodin popo, i kol’ko, što kažu, moram! — »Aaa, jedan po jedan!
A, ti uvek vredan! — Pa fala... Fala vam, gospodin-popo, koji ste me se siromaška setili. — E, moj sinko, nisi ti siromašak.
Ti si čovek gazda, kad ti možeš da držiš konje samo čerez gazdašaga i svatova. — Ta, gospodin-popo... i vi kako divanite da je, al’ nije... Jadan mi gazdašag! Nego krparim, krparim k’o niko moj.
Nego, eto tako malo njivice, malo ’ranim svinje, malo kočijašim, — pa kraj s krajem. Tavori se, gospodin-popo, od talijanskog rata i otkako iziđoše ove sekseruše banke, sve gore; pa dok mogu, — dobro, a kad udari ruda u breg, a
Ode, što kažu, sva u konjsku zobnicu; »deseticu u zobnicu!« — Ama mnogo je, mnogo! — Pa spram kese, gospodin-popo, i spram čina.
Pa... reko’... daj da obiđem i pripitam najpre našeg Petra. — E, fala, fala, gospodin-popo. I ja, što kažu, vas počitujem, i već, onako svi u mojoj kući... vas pa vas...
— Pa, kol’ko dakle tražiš? — Pa rek’o sam: šesnajst srebra. — Osam... Petre. — A pa malo je, malo, gospodin-popo, nije sad leto. — Pa prolepšaće se! Mora se prolepšati.
Mora se prolepšati. Eto onaj moj mi žabac kaže da će biti promjene, promjene nabolje. — Ta kakva žaba, gospodin-popo! Ta kako to opet divanite!?
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Dvanaest sati udara, Tamnica se otvara, U tamnici nikog nema, Samo jedan popa drema; Hajmo, popo, napolje, Da vidimo kako je, Kako vojska maršira, Podigla se prašina, Kako vojska stupa, Podigla se lupa; Kako naša
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad šta ćeš da vidiš! — zgurio se pop u kotlu, pa čuči. — O, gospodin popo, — reče vojnik — a okle ti o'đe? — Nemoj, moj sinko, poda me ložiti! — stane ga moliti pop.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Kao da i ti grdiš... — Pa tako se čita... — počne učitelj da se pravda. — Ću'de, popo; ne prekidaj nam, duše ti, — viču neki iz gomile. — Ćuti, popo!... čitaj, učo!...
— počne učitelj da se pravda. — Ću'de, popo; ne prekidaj nam, duše ti, — viču neki iz gomile. — Ćuti, popo!... čitaj, učo!...
« Kapetanu kao da ne bi pravo što mu se prekide sećanje na njegove drage uspomene, pa žurno prekide popa: — Ja znam, popo, šta ću činiti. Meni.., onoga... to nije vaše. A ja sam samo hteo.. kako ću reći...
— Dobro, braćo. Sad svaki na posao, a ja ću gledati... ovaj... šta ću i kako ću, — reče kapetan i diže se. — Popo, hajde i ti sa mnom.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Pa lijepo, gospodine. On dobar a seljaci dobri, pa svima potaman. A popo ga begenisao još ponajviše i zato što je umeo lijepo da poje za pijevnicom.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
— Re ći ćeš: zar nije i danas tako? Pop očati slavu, pa svršeno! — Ne, danas je malo drukčije. Danas popo natakne petrahilj, očita iz trebnika dvije-tri molitvice, pomene mrtve, okadi trpezu, pa bjež’.
Vidjelo se e bjehu dobri znanci, pop i mali. „Oprosti, popo, vjere ti!“ reče stara, istrgavši gotovo silom dijete iz njegova naramka. „Oni,... ja ne znam kamo ih!
Poručio je po perjaniku, a krenuće poslije leturđije!“ Svi se obeseliše. „Bogu fala!“ reče serdar. „E milije mi je, popo, što si mi taj glas donio, milije valaj, no ikakav drugi!“ „Milo svima, bogme!“ prihvatiše ostali. „Daj, ženo,...
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
— Vješt goru lomi, a nevješta gora. — Od nevješta gora plače. — Za majstorom i gora plače. — Svaki popo u svojoj knjizi vješt. O POČETKU — Ko započne, njegova se broji. — Kakav početak, taka i svrha.
— Poklonjenom konju samar se ne gleda. — Po kurjaku se jagnje ne šilje. — Pomoz’ bog čaršijo, na obadve strane. — Popo, popuj, ama malo i prioruj! — Prava braća bez aršina čohu dijele. — Pred nemogućim nema delije.
— A ti, Vlaše, silom pobratime! — ’Oćeš li dobro? — Neću. — ’Oćeš li zlo? — ’Oću. — Popo, zar i ti čuvaš goveda? — E, moj sinko, te još da su moja. — Ubode li se, Mujo? — Srce mi ga zna.
— U onoj, sinko, u kojoj se misa ne služi. 2 Pitali seljani popa: — Zašto nam, popo, što ne propovedaš? — Ne smem krivo od boga, ni pravo od kadije.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
“ pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: „Stani, popo, moj je prednjak!“ A kad pop vidi da će ga stići, padne od straha — a ona prođe vičući: „Moj je prednjak!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Peti dan moj popo, zar valjada je pregledao šta ja imam u torbi, i videći da tu ništa ne stoji nego dve-tri knjige, neki rukopisni papiri
Tada, već, dečica nisu me pitala kao prežde: „Παπά, πoïες σέ εχαμε παπά εις χαιρoν, όπoν δεν ιξενρες γρμματα? Popo, ko te je zapopio u vreme kad nisi znao knji|gu?
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Nastade povjerljivi razgovor nego ono jutros. Bakonja pričaše starcu sve što mu na um padaše, samo neka je smiješno, a popo njemu isto tako od svačega nadohvat, pa onda poče dugu istoriju fra—Brnina ašikovanja sa krčmaricom na Velikoj oštariji.
Rekavši to, popo gledaše Bakonju žmureći i dva-tri puta povi obrvama. — Znaš šta, sinko? — reče pop, ustavivši konja kao da se sjeti
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— E, moj popo! ... Kamo sreće da imam načina da ti dođem na kajanje, ali ja sam već odvojen od ljudi, a to je kâ da sam i mrtav.
ne znam, ali je to za tebe sve jedno, ako ti je teško u samoći, ako ti je duši teško... — Mili mi se još živeti, popo! — Jadan ti je takav život, sinko! — Šta ću ! ...
Zar ti ne znaš da se ni obični ljudi lako ne venčaju, a s tobom već... budi Bog s nama! — Nije to, popo; nego ako može onako, znaš, da niko ne zna... Pa ako se dočuje, ti kaži da sam te namorao.
— Hoćeš u selo, popo ? — reče on blago, kao običan seljak, koji je, idući s rada, sreo svoga sveštenika. — Hoću ja — odgovori pop, osvrćući
to se već zna, nemoj da ti je krivo i ako ti je otac, ali, brate, ti si mi izgledao drukčiji... — E, moj popo... šta ću, takva mi je, valjad’ sudbina... Malo od oca, malo od drugih, pa... eto!... — odgovori on uzdahnuvši.
— Ama, popo, šta veliš ti ?... O kom ti gogovoriš ? Znaš li... — Znam ja dobro, ne boj se, sinko. Znaju i deca seoska ko tebe
Čovek govori pred njim ono, za što bi mogao izgubiti glavu... »ali zna da nisam rđav čovek!...« — O, popo, da znaš kako mi je to... Niko mi dosad nije tako govorio... a ja sam sve sa njima, od detinjstva... s ocem...
— Pa što onda veza onaku devojku za sebe, te i nju upropasti, bolan brajko ? — To ne znam, popo, sreće mi. Kako se to desi, ni sam ne znam.
A sad mi je to velika, teška briga na vratu... Ali šta da radim, nauči me, popo ? — Samo jedan pravi put imaš pred sobom: da se predaš vlasti, da ideš na sud, te da pokaješ stare grehe, a posle već.
ništa!... — reče on uzdahnuvši. — Teško mi je, Đuro, što ti ne mogoh ni u čem pomoći... — Kako ?... Hvala ti, popo, do neba. Ti si mi otvorio oči. Bar ću se sad umeti čuvati i znam s kim imam posla.
Uzima popinu ruku i dva put je ljubi... a usna opet izdajnički dršće.... — Oprosti mi, popo!... — šapuće on naročito, da ga niko drugi ne može čuti. — Kaži Stanki nek mi oprosti... i ja njoj praštam...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
“ pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: — Stani, popo, moj je prednjak! A kad pop vidi da će ga stići, padne od straha a ona prođe vičući: „Moj je prednjak!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
To niko ne zna, a, bogme, tu ti ne pomaže molitva!... Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!... Popo, snaša-Ano, Boško, hajd’. hajd’, hajd’! (Svi odlaze.) ČETVRTI AKT PRVA SCENA Pašino predsoblje.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Vozar ga zaustavi i sasvim ga ozbiljno upita: — A boga ti, oče popo, da li bi pomoglo ovoj levči da joj očitaš jednu veliku molitvu?
— Pa kako će tvoja molitva pomoći vojsci, kad ni mojoj levči ne može da pomogne. Sablju paši, moj popo, ne boje se Čerkezi petrahilja. — Zatim me gurnu laktom i reče mi poverljivo i polako: — Ne rugam se ja veri, već njemu.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Takva su imena na primer: Dudu, Bibi, Lili, Lulu, Popo, Coco, Koko i tome podobna. Ne sećam se kako su mene zvali dok sam bio u srednjem rodu, ali vam mogu reći da sam se u
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— razgranjava priču Luka. Uto se pojavi ađutant puka. Mi zaćutasmo. On stade ispred sveštenika. — Gospodine popo, zove vas komandant. — Šta kažete?! — zapita Momčilo zgranut. — Kažem ja, a ti meni ovo, ono! — govori Dušan.