Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Za prvi put ona se oslobodi i popođe po palubi, i čisto osjeti u duši naglu promjenu, i trepavice joj zadrhtaše kad između žena upozna onu što je vidje na
Starica popođe malo i oštro zvižnu nekoliko puta. Domalo iza borova pokažu se dvije koze, idu mirno i slobodno prama nama.
Pažljivo protežući se i oklevajući popođe putem. A pomalja se zora; s one strane nebo, zastrto olovastom bojom, razgaljuje se sivom svetlošću, a kad lahor sa
Ćipiko, Ivo - Pauci
On popođe i zakrene tijesnom uličicom. Iz obližnje kuće začu ljudsko rkanje — i nečije živo gdje trvi travu. Mimo njega žurno prođe
Svjetina navre na tijesna vrata. U čas crkva bješe puna čeljadi, kao šipak zrnja. Načičkala se glava do glave. Ivo popođe i pogleda unutra. Misa započe. Čeljad križaše se i poklekoše, a on se nanovo povrati na ulicu. Tumaraše dalje selom.
Zgledaše se trenimice i lica im zasjate, kao da su oduvijek zajedno. Ona popođe preko ograde i iskrene kol puta u oveću košaru. Povrativši se s praznim krtolom, nastavi branje na drugome stablu.
— Ča da gledamo našu propast! — reče napokon Jure. — Neće ništa ostati... Listom me tuga muči! — I on popođe pod maslinovo stablo. Oboje se prislonilo uz deblo, u prisjenak, da se ugnu sunčevoj žegi. — Nisi bila danas u crkvi?
Po vinogradu pliva voda, k'o da je more. Ivo zasve zagrne nogavice i uljegne. Jure popođe po sadu i razgrtaše vijovinu na trsima. — Gledajte! — reče i podviri u izranjene grozdove.
i pod murvom nije bilo vidjeti, pak sažalno pogleda na bujnu travu ispod koje leže redimice mrtva seoska tjelesa ... Popođe. Na raskršću bijaše življe nego obično. Gonjači ga počešće stizahu.
Naginjući glavu k listu i ne mogavši doseći struk divlje lozice, pogleda dolje i umilno zamekeće. Uto djevojka popođe uzbrdicom. Ivo se uputi za njom. Ona, osjetivši ga za sobom, okrenu se, nu ne reče ni riječi.
— Ja bih ga želio vid jeti; — odgovori smeteno Ivo. — Ča ćete viditi? Bidan, doša' je kost i koža! I žena popođe i razgrne platneni, požutjeli zastor što je dijelio kućni prostor. Kraj zastora zadrži u ruci da Ivo prođe prvi.
Bosi mornari razapinjali mokra jedra da se na promjenjivu vremenu, dok se sunce iza oblačka ukaže, časom prosuše. Ivo popođe obalom do na kraj mosta. Nasloni se uza zid i zagleda u mlake valove.
Na ulici uhvati načelnikov sin Piero Iva pod ruku i pozove ga na objed. Nu Ivo zahvali, popođe malo obalom i svrati u kavanu. Tu pregleda časom novine, popije kavu i krenu put svoga sela.
— Ma dajte kozu! — Nije doma, — upozna Ivo Marijin glas. — Biće u zagonu, — veli općinski čauš i popođe po prevraću. I izvedoše kozu iz dvora na uzici.
Od zvona ne znam ti ništa reći. Tvoj otac zapovijeda, a znaš da se ja ne prtim u tuđe posle ... Ivo ućuta i popođe po sobi. — Pa dobro, pogodi ti s ocem što manje možeš! Ja ću ti platiti, samo ne spominja mene.