Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
prolazio, ti mali sitni i ništavni ljudi, koji se tako boje rata i koji još sutra mogu postati moji ponizni ordonansi i posilni, moje ponizne sluge. I taj rat, mora se priznati, ima svoje do bre strane.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Jeste li razumeli?... Na svoja mesta! Kroz bateriju se proneo glas da ćemo večeras krenuti, jer su posilni pričali kako je naređeno da njihovi oficiri moraju večeras biti u kasarni tačno u osam časova.
To nam je isto rekao i komandir, kada smo podnosili raport u četiri časa posle podne. Činjene su poslednje pripreme. Posilni su dovlačili sanduke oficira, podoficiri su slali vojnike u varoš da im kupe razne stvari.
Zgureni ispod šatora, slušali smo kako udaraju kišne kapi o šatorska krila, dok su posilni opkopavali svuda unaokolo kanal, da voda ne podiđe u šatore. Čujemo kako vojnici šljapkaju po vodi.
Tek neko razmače šatorsko krilo i posilni promoli mokru glavu. — Gospodine potporučniče, zove vas komandir... — Ih, bogamu, ko će sad po blatu!... —...
— Gospodine potporučniče, zove vas komandir... — Ih, bogamu, ko će sad po blatu!... —... a posilni komandantov pakuje stvari. — Nije moguće! — povikasmo svi uglas i iskrivismo glave, osluškujući udare kišnih kapi.
— Znam, znam, samo malo drukčije. Ja, kada se nađem u visini baterije, za mene rat prestaje... Posilni, dajder onu rakiju... Eto tako, jedino osvežavajuće i okrepljujuće sredstvo u rovu... Oho-ho! Deder, naredniče, nategni.
Mi koji ginemo ne uzbuđujemo se toliko kao oni iz pozadine... Posilni, upali fenjer, da vidi čovek gde će da sedne. Tutorio je nešto vojnik po slami, dok ne blesnu slaba svetlost.
Na pragu kuće sunča se mačak. Posilni narednikov istrča iz kuće, pozdravi nas i prihvati konje. — Gde je narednik? — zapita osorljivo Aleksandar. — Eto...
“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samo dušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu... Posilni mi pridrža konja i ja sjašem. — Je li, snajo, kako bolesnica?... — pitam.
— Ali ja nemam prava da sada dajem odsustva. Znaš... zbog zaraze ona su obustavljena. Uostalom, pitaću komandanta... Posilni, daj mi sablju i rukavice. Komandantov stan je bio u blizini našeg. Pođoh sa komandirom.
To im je rekao njegov posilni koji je docnije takođe poginuo. Ali Koceljevo su zauzeli Austrijanci. Docnije je došla naša ofanziva i Austrijanci su
Sjašem, pa u kuću... — A-ha, a-ha! — uzviknu komandir. — Da vidite samo... posilni, nosi ovu čorbu! Dakle... uđem. Kad se tek otvoriše vrata, i iz jedne sobe istrča jedna omalena, suva, sva raščupana i
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Hodam po njoj i biram gde da mi nameste postelju. Konjanik koji me je dovezao postaje moj posilni. Ceo puk je sastavljen od Poljaka i čovek me pita čuvši moje ime, da li sam i ja Poljak?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I dok su sanjivi posilni krcali orase i oljuštene dodavali igračima, za stočićem koji je predstavljao kelneraj, dremao je jektičavi gazda,
Međutim, razgovor se utišao. Malo posle oficiri se podeliše u grupe, posilni donesoše lampe i za tri okrugla stola već otpoče „radnja“.
Krakov, Stanislav - KRILA
Ona je klimala čupavom bradicom, i rugala se. U šatoru se čulo pljuskanje vode. To je posilni polivao komandanta. Kraj svoga žutog sandučeta poručnik Luka je probao pojas za spasavanje, koji je pri iskrcavanju,
Vrhovi planina se rumeneli, a nebo raskrivalo. Logor se budio. — Posilni... Vojnici su cikali i pljuskali se hladnom vodom. Konopčići od šatora zatresali se. Nove čupave glave pomaljale se.
— Naše jevanđelje jedno samo ubijanje dozvoljava... — Je li, Branko, a šta komandant? Posilni se bio primakao vatri. — Opet je onaj komita dolazio... — Ma šta slušaš te lažljive jaružare...
— Pst, pst... Koritom presušenog potoka čuo se topot konja. Oficiri su dolazili. — Sklonite se, — umešao se posilni... — evo komandanta. Dugi brkovi su doneli miris alkohola.
Niz padinu brega, sa osmatračnice trčao je zaduvani vojnik. Branko je ćuteći mleo kafu, a drugi posilni pleo vunene čarape. Imao je detinji osmejak. Senka od šatora bila je usijana.
novac je u sanduku, zna posilni... a moju decu, ako ih i ti ikad vidiš... I on bi tu obrisao suzu koja mu se ustavila na dugoj trepavici.
Jedan obrijani je ljutito piskao što je pita pregorela. Posilni su jednako dolazili. Okolo su plamtela u suncu prljava solunska polja, i dremali dugački angari.
Posle je jedan muzikant svirao u citru, a stari glumac Dile, sada posilni u eskadrili, namršten i svečan, rikao je ”Sinđelićevu smrt na Čegru”. U slavu gostiju dva Njepora prevrtala se u zraku.
Tamo je u stanicu ulazio voz umorno stenjući, a putevima su jednako jurili kamioni. U selu se junačili pevci i posilni iz eskadrile dirao rumeno, boso devojče. Sergije je radio na aparatu.
Tu je bila zemunica u kojoj su kraj sanduka sa bombama, posilni na žaru varili čaj za oficire. Čajem su oni koji odilaze gostili one koji su ostajali.
Student je o tome u ”Ratnom dnevniku” čitao. Već su bili pijani, kada je posilni kapetana Danovića donosio neku šarenu bocu. — Hoćete li malage?
— Slušao sam već mnogo o vama, govorio je rukujući se sa Duškom. Iskupljali se ordonansi, posilni i telefoniste. Neka naročita radost je sve oživela. Nije bilo samo Kazimira.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali u bolnicu nije hteo da ide. Pritisne rukom srce, obori glavu i ućuti. Njegov posilni prinosio mu je čašu vode i parče šećera. Tada ga obično uhvatimo ispod ruke i gotovo unesemo u zemunicu.
kako ste vešti, smestite se. — Ima, ima dovoljno mesta. Nas dvojica ćemo ovde — i Dragan pokaza na daske — posilni će dole. — E, tako. Hajd, smestite se, a ja odoh da naručim kave, pa dođite kod mene.
— Zvao vas komandir na kavu — reče ulazeći. — Imate li pokrivač?... E, onda ostavite, pa će moj posilni razmestiti. Izvolte. Napolju nas zapahnu hladan planinski vazduh. U saobraćajnicama sreli smo kuvare sa kazanima.
Pred očima mi je treperilo od neke unutrašnje napetosti, pa me i sluh napušta. Vratio sam se u zemunicu. Posilni Draganov mi je pomogao da skinem čizme. Sav klonuo spustio sam se na krevet. Vojnik me pokri.
Obuzela me je neka zima, i sa užasom sam pomislio šta ću sad da radim ako me spopadne malaričan napad. Posilni mi dodade kutiju sa hininom. Zavalio sam glavu na jastuk i posmatrao debele grede položene jedna uz drugu.
Njegovo lice je ozareno i vedro. Izgleda kao da je tek sada našao pravi smisao svome životu. — Hajdemo!... Posilni!... Otvori onu moju paprikaš konzervu, i podgrej na barutu. Donesi čaše za vino, konjak.
— Jest, barone... Gađamo isti cilj na položaju, pa možemo i u Solunu... Uostalom, barone, duvani me. Posilni, šta čekaš? Vojnik priđe žurno i pripali mu cigaretu. — Ah, stani, grofe!.. Sad se setih.
— Eto ti tvoje matematike!... Ne znaš! Uvaženi barone!... Deset ruku ima pedeset prstiju, a ne sto. Posilni, usluži gospodina kavom — pokazivao je prstom na sebe. Kosta me zbunjeno pogleda, mahnu glavom i nasmeja se.
U sanduku, pri vrhu, nalazi se spisak mojih stvari. Ostaj zdravo. — Zdravo se vratili! — poželi mu posilni. — Daj Bože! — i komandir odlučno pođe. Jedna za drugom, raketle su bleštale. Treperava svetlost zasenjivala je oči.
— Neka ide kaplar. Rekao sam kaplaru šta treba da javi i pođoh za komandirom. U zemunici komandirovoj posilni zapali lampu i zatvori vrata. Komandir, ne govoreći ništa, otpasa revolver i stavi na sto.
Vi ste sigurno na prolazu. — „S mišlju i personom“ došli smo kod tebe da večeramo! — odgovara kapetan Bora. — Dede, posilni, pospi me da operem ruke. — A vi onako... bez poziva? — smeje se veterinar Sveta. — U bob smo gledali, doktore.
— Nemamo vina, nemamo! Ala ste čudni ljudi! — pre-duhitri vojnika Radoslav. — Nema, gospodine kapetane — oslobodi se posilni. — Ima li gde da se kupi? Zovi mi moga seiza! — Čekaj, nemoj da zoveš seiza...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
LIHVARI SAHRANjUJU DRŽAVU Prolazili smo kroz Prištinu, kada priđe Isajlo, posilni poručnika Luke. — Gospodine poručniče, neće trgovac da primi banku. — Zašto? — Veli, banka ne vredi više...
Sneg sigurno i tamo pada... tamo, oko naših kuća, gde živi porobljena sirotinja bez igde ičega. Posilni Isajlo sruči naramak drva pokraj vatre i podboči se: Gospodine poručniče, ko će da ogreje sirotinju moju?
— obrati se poručniku Luki. — A, gospodine posilni, Isajlo Aranđeloviću, ko će moju?... Tebi ako je teško da nosiš drva, a ti marš!
— govorio Luka dubokim i važnim glasom. — I to pita moj posilni Isajlo, koji živi bolje nego komandant armije. — Nemam samo njegovu platu — smeje se sada šeretski Isajlo.
Naši posilni podložili peć. Sedimo pokraj vatre i zamišljeno gledamo preda se. Ulicom pored plotova provlače se odrpane prilike vojni
U sobu počeše ulaziti oficiri iz štaba. Za njima posilni i ordonansi, noseći sanduke i poljske krevete. Onaj konjički kapetan već skinuo čizme i ostavio pred vrata, da mu ih
— A ako ga ukradem, mogu li ja da dignem pare? — pita šeretski posilni Isajlo. — Kipislcauf! — odobrava Luka. Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta „po kratkom postupku“,
Kao majčin osmeh. Ali se ubrzo izgubi među oblake... Sada je četiri časa. Valjda nećemo još dugo. Moj posilni brekće iza mojih leđa, te sjahah, da uzjaše on. Na nega je red. Ali on se ubrzo skide i prebaci dizgine preko ruke.
Vojnici ležu, dok požarni bacaju sveže grane, koje puckaraju na vatri. Miris smole već guši, a dim štipa za oči. Moj posilni bacio šatorsko krilo na granje i pokriva me ćebetom. Okrenuo sam glavu vatri, ali noge mi se ukočile.
Sedeli smo oko vatre i sa napregnutom pažnjom posmatrali kako on to kuva. Naiđe baš tada Isajlo posilni i poče da podstiče vatru. — Pazi ga, pazi, kad preturi! — razrogači na njega oči Luka.
Iza mene naramkuje posilni Jezdimir, i čudi se. — Kao da je Bog čistio nebesa od kamenja, pa ga izručio na ovu zemlju...
Sutradan imali smo za ručak nešto malo pirinča, ali bez hleba. Baš za vreme ručka naiđe posilni potporučnika Dragiše i reče da je njegov konj pao, i ne može više da se digne. Odosmo da vidimo.