Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Noć je bila mirna i puna zvezda. Tišinu njenu narušavali su rzanje konja i zveket lanaca... Istok se belasao kada su poslužioci podizali šatore, a vozari natakli kamute konjima. Potom su kuvari podelili ručak i tačno u četiri časa krenuli smo.
Baterija je bila spremna za deset minuta. Putovali smo cele noći. Poslužioci, premoreni od duga marša i nespavanja, drže se za štitove i žmureći koračaju.
— i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima. — Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu.
Ali komandir uzviknu: — Nalevo-krugom... marrš! Na uskom putu teško je okretati top sa šestornom zapregom te poslužioci na rukama zaneše zadnjak topa i kara. Zatruparaše kopite konja. Ali prednji konji trećeg topa ustuknuše, frkćući.
Konji se klizaju i povode, zastajkuju, onda zapinju, a poslužioci oduprli ramenima o štitove, i na sav glas Viču: — Marrrš... marrrš!... Teraj dešnjaka...
Kuršumi zafijukaše jezivo iznad naših glava, vozari pognuše glave, a poslužioci polegaše. — Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira. Vojnici se zagledaše unezvereno.
još i poslednji napor i kako koji vozar pređe baru, kao otkačen oprugom pojuri, te se zaustavismo pred jednim nasipom. Poslužioci su otkačinjali zadnjake i rukama gurali topove preko jednoga nasipa u prokop, odakle je vađena zemlja za nasipanje ovoga
zaprega sa prednjakom odlepi se, u trku izlete na nasip i sruči se u onaj pakao na prelazu, gazeći sve pred sobom. Poslužioci, zanemeli od užasa i straha, zauzeše svoja mesta... Ali, neprijatelja nigde...
— veli Stanoje tempirač, i zadovoljno trlja ruke što ne mora da iskače sa ostalima. Isto su to uradili i poslužioci ostalih topova, te je sada već mogla da padne komanda: „Po tri s košenjem.
U neko doba komandir javlja da vozari sjašu i da su ljudi svakoga momenta na svojim mestima. Poslužioci posedali pokraj topova, a vozari stoje uz svoje konje. Ali svi su na suprotnoj strani od pravca odakle dopiru pucnji...
Začu se komanda: „Sprema za paljbu.“ Poslužioci skidoše kožne navlake sa topovskih delova i onda sedoše na prednjak. Baterija krete.
Da se pokupi i poslednja čaura. Prvi vod galop! — vikao je komandir, kapetan Mirković. I poslednji pucanj... Poslužioci na rukama pokrenuše topove i kare, prikačiše ih za prednjak koji se već kreće i u pokretu se penju.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ostali vojnici su ranjeni. U poslednje vreme ovo je već treći slučaj. Poslužioci su ginuli, a komisije su donosile zaključak da su oruđa dotrajala, a umnogome je kriv i „ratni materijal“.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ču se dole lomatanje. Neko zastenja. Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu.
— Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži! — Otkači zadnjak! — Na rukama guraj! — Vraćaj nazad!
Stani! — uzbuđuje se Kosta. Trebalo je povratiti top nazad. Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužioci rukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib.
— Čekajte... Kad baterija poleti, poslužioci koji sede na topovima, neka viču: ura! Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje.
Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukama okretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta.
Nešto se na putu isprečilo. Konj preskoči. Već sam negde oko polovine baterije. Gde li je komandir? Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senu varnica. — Hodo-om... Hodo-om! — čuje se odnekuda glas.
U ljudi nije bilo više daha ... Dok jedan vod zastane, da bi izišao drugi, zaspali i vozari i poslužioci. Aleksandar je prvo molio, onda tukao, najzad malaksao i on.
A dim od sagorele kože guši. Prostor je zasićen garom i čađi, što mile po zemlji. Poslužioci razbijaju ušice na topovskim cevima... U daljini gore neki magacini...
Vojnici iz okolnih logora istrčavaju na put da vide. I oni se raduju. Svi su kao preporođeni. U bivaku prilaze poslužioci i tapšu konje.
Začu se opet onaj stari uzvik: — Primi!... Kod konja! — Ama oni samo „vrancuski“ govore! — dobacuju poslužioci. Na drugom kraju njaču mazge brdskog puka.
Posle nekoliko dana naređeno je da se upute zaprege za prijem topova. I zatakaraše nanovo topovi i kare. Poslužioci su razgledali mehanizam topova i nišanskih sprava, znalački i stručno. — Sad smo opet vojska!
Bolje bi bilo da si to glavom učinio! — dobaci mi polako kapetan Lazar. Onda izda naređenje da poslužioci na rukama okrenu vozove unazad, sve je bilo gotovo za nekoliko minuta.