Afrika
U oko još nekoliko građevina od požutele i potamnele sasušene zemlje, šiljastih nejednakih zidova, koji su kao ježevi načičkani koljčićima stanuju crni marabuti, sveštenici
Pored nje naslonjena je jedna gomila motki od najskupocenijeg ugasito crvenog drveta; zid od kuće je od crvene zemlje potamnele od sunca; telo ove starice, sasušeno do nemogućeg, takođe je vrlo tamnocrveno, — po njemu su velike pruge talasaste
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ti me, dignuvši ruke, gledaše zabezeknuto i široko. Na licu ti beše neka čudna, topla svetlost. Oči ti behu kao potamnele i prevukle se vlažnom maglicom. Priđoh ti, ali me ti silno odgurnu i kriknu. — Ne! — I pobeže.
Nisam mogao. Ne zbog njega, koliko zbog njih, kuće mu: oca, matere mu. Naročito matere, onako zabataljene, potamnele a prestrašene.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Neki umiru. U jednoga se grudi snažno nadimaju, a poluotvorene oči već su potamnele. Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasni krik.
Jer tamo su njihovi rođaci, braća, drugovi... I nikad ih više neće videti. Potamnele i ugasnule oči njihove zure u daljinu, a tela su ukočena za večni pokoj.
Krakov, Stanislav - KRILA
Pod ljudima je škripao šljunak aleje. Ležali su svi mirni i čekali. Poneko je ipak plašljivo stenjao. Širili su svoje potamnele oči, jer je ovo bilo neobično. I ovde se dizala okolo njih drveta, pa ipak nije ništa grmelo ni praskalo.
Petrović, Rastko - AFRIKA
U oko još nekoliko građevina od požutele i potamnele sasušene zemlje, šiljastih nejednakih zidova, koji su kao ježevi načičkani koljčićima stanuju crni marabuti, sveštenici
Pored nje naslonjena je jedna gomila motki od najskupocenijeg ugasito crvenog drveta; zid od kuće je od crvene zemlje potamnele od sunca; telo ove starice, sasušeno do nemogućeg, takođe je vrlo tamnocrveno, — po njemu su velike pruge talasaste
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Kosti su mu već potamnele, vlaga se uvukla u njih i lagano ih razjeda. I od Prohora sam dakle nepokretniji. Bože dragi, dokle seže moja
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Kroz pustoš razlegao se glasić: — Mamice, što sediš? Ležala je na leđima. Njene su oči gotovo potamnele, usta otvorena. Mrtvačko bledilo rasulo se po licu. Dah je zamirao. Ljudi zanemeli.