Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Marija Terezija, dočekani u Budimu, Božič se, jedne noći, bio napio, i nešto brbljao o tom, da bi on davno bio potpukovnik, kad bi samo jednom mogao da opipa caricu, za stražnjicu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Bila je to vesela komanda. Njihov komandant puka, potpukovnik Vasilije, ovako je razmišljao: — Pešaku ne treba mnogo znanja da bi poginuo.
Stariji oficiri koji su jednom već bili u ratu protivu Bugara, pričaju scene iz krvavih borbi. Potpukovnik Petar, komandant diviziona, veli: — Ginu, brate, kao stoka...
Dotle beše mirno. Ali toga momenta htedosmo svi da izginemo. — Pazi, molim te, pazi — namiguje potpukovnik Petar — kako se dživdžani svađaju. — Okrete se potporučniku Vojinu: — A to je bilo onda kada sam ga ja uputio.
A-ha!... Kipislcauf! — dobacuje Luka, upotrebljavajući ovu uzrečicu kao sigurnu potvrdu. Smeje se i potpukovnik Petar i govori polako da ga oni ne čuju: — E, uživam kada se njih dvojica prepiru.
— kaže im grubo komandant stanice. — Polako, gospodine kapetane, nemojte ni vi tako! — prilazi komandantu potpukovnik Petar. — Gospodine potpukovniče, ovuda prolazi dnevno sedamdeset vozova, a ja odgovaram za red.
Ali ipak, niko od vojnika ne uzmiče od topova. Posmatramo jednoga dana agoniju susedne baterije. Tek će potpukovnik Petar reći: — Ovo su samo generalne probe. A tek kako li će biti, kad nastupi „premijera“.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
” VASILIJE: „...generala protivavionske artilerije fon Šredera!” MAJCEN: „Potpukovnik...” Zašto mi ovo niste pokazali odmah? VASILIJE: Vi ste prvo pitali za drveni mač! MAJCEN: Možete da idete!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Napisao je čitavu knjigu pamfleta protiv Paje Putnika. Paja Putnik je umro u Beogradu, aprila 2, godine 1900, kao potpukovnik poslednjeg Obrenovića.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Ukaz.... govori se... hn... da je potpisan. — A, tu te žulji?... Uskočio si, uskočio si... Šta me gledaš, potpukovnik si. Ali... I đeneral stavlja rukavicu na usta. Pa opet major trza uzde jer se njegova kobila poravnala s Milkom.
ipak počasnom (po prikovanom ćebetu na zidu više glave), pevuši koješta na jedan neviđeno zadovoljan način riđi pešački potpukovnik, atletska figura i veliki četkasti brkovi, klasni drug pukovnikov, a „na zdravo“ ga zaboleo taban, pa ga čitavu godinu
Ali nećeš, brate, da slušaš. Evo šta: udri brigu na veselje, misli na ono, znaš. I proteže se riđi potpukovnik. — Dakle promisli, pa sutra da mi odgovoriš na pitanje: I-ma li ža-ba rep? Jesi li razumeo? Razumeš?
Jesi li razumeo? Razumeš? — završava odsečno, zapovedničkim glasom, potpukovnik. I tek se, posle toga, sasvim utišao paviljon i oficiri zgrčili pod ćebad da dremaju, a vrata se otvaraju i opet ludo
Nisam je obeščastio, pa čak ni poljubio. — E onda ste obrukali oficirski kor — prekida zevanje, pa se bajagi ljuti riđi potpukovnik.
“ Pa se iskašljuje pukovnik i unezvereno gleda po paviljonu, kao da je nešto izgubio pa traži. A potpukovnik opaža njegove muke, potpuno ga razume, jer zna o čemu Misli pukovnik, i uživa. — Je l' te, kapetan Fikus?
— Ama pitao bih ga ja nego je u vatri, ima malaričan napad. Onda potpukovnik ustaje i, protežući se, ukrcava neke sličice i pevuši.
I, drugo pitanje: jesi li mislio noćas na ono, znaš? Pa se široko i snažno proteže riđi potpukovnik. AVETI U LOVU (doživljaj) Sa lješkoga grada, ozgo, svu noć je slazilo zlosluto urlanje ostarelog nekog arnautskog psa,
i svi drugi znali su da ispričaju kakvu epizodu bilo s Merdara, bilo s Prištine. Potpukovnik Vasić je za deset dana rata stekao slavu, za koju drugima trebaju godine i ratovi.
Da li zato, što mi ostali nismo bili junaci ili je potpukovnik Vasić ipak bio veći junak od sviju nas? Istorija neće na to pitane odgovoriti, jer tamo ono neće biti ni postavljeno.
Pukovnik Nedić sjaha, i spazivši potpukovnika Vasića, priđe k njemu i viknu: — Šta je, Dušane, ako boga znaš? Potpukovnik Vasić, bled, ispijen, umoran, uzdahnu i reče: — Ja ne mogu ovako, gospodine pukovniče.
— Ama koji je to? — grmi pukovnik Nedić. — To je major Ilija Petrović, — odgovori odsečno potpukovnik Vasić. U tom trenutku, iz gomile komordžija, Arnauta, topova, pešaka i kara, krenu jedna majorska uniforma i pođe k
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
koledžu i stupio u Vašingtonovu armiju kao kapetan kad mu je bilo jedva devetnaest godina, a u dvadesetoj je bio potpukovnik i Vašinggonov ađutant. Malo je stvari koje su me tako oduševile kao život Aleksandra Hamiltona.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Iz Lukova opet javlja potpukovnik Laza Jovanović da je kod Zaječara ostao Osman-paša i tu se na brdu Kraljevici utvrdio sa 15 bataljona nizama, 2000
Stefana, koji sačinjavaju krajnje levo krilo aleksinačke obranbene linije, gde je stajao potpukovnik Malinovski s 5 bataljona, i Katun s našega fronta, gde je stajao major joda Petrović sa 4 bataljona i jednim eskadronom.
Tim povodom je kod sela Vukanja sadašnji potpukovnik St. Benicki udario takav šamar jednom ruskom oficiru da ga je svalio na zemlju.
đeneral; major Vladan Đorđević postao je, »za pretrpljeni strah« u Šumatovcu, potpukovnik, major Sava Grujić, kao komandant cele artiljerije, koja je dejstvovala 11 avgusta, takođe potpukovnik; pukovnik Kosta
u Šumatovcu, potpukovnik, major Sava Grujić, kao komandant cele artiljerije, koja je dejstvovala 11 avgusta, takođe potpukovnik; pukovnik Kosta Protić, komandant aleksinačkih položaja, dobio je, kao naknadu za izgubljenoga brata, (kapetana Živ.
Predamnom je poigravao na svome paripu taze potpukovnik, g. Vladan Đorđević, gurajući se da dopre do đenerala. Parip mu je lepo igrao, a g.
doktor se zakekečio na konju — pravi delija! Najedanput konj podskoči, doktor Vladan praćaknu, i ah — jutrošnji potpukovnik zapuši se na drumu, podignuvši padom čitav oblak prašine. Konj odjuri, a g.
Da se vratim dakle na pričanje šta je bilo jutros sa ona 23 bataljona. Dok se vojska postrajala, njen komandant potpukovnik Karadžić nešto ce živo razgovarao s Komarovom.
i nešto su živo razgovarali, pa me onda opet viknu: — Uzmite još i ovu četu ruskih »plastuna« a evo poći će i potpukovnik graf Kanovnjicin. Zatim se okrete Kanovnjicinu: — Grafe, uzmite ovaj bataljon... ko je ovde bataljoni komandir?...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Dižem ovu „šašu“ u „ščast“ po’pukovnika i... i komande mesta, koja je došla da nas „poždravi“. Potpukovnik odbija vino. On ledeno i upečatljivo posmatra lica oficira, starajući se da im zapamti fizionomije i odmerenim, ali
Naše grudi se šire. Misli se bude i naviru slatke uspomene naše mladosti. Potpukovnik Petar se prekrsti, a u očima mu se pojaviše suze. — Neka nam Bog pomogne! — reče tiho.
Pa ipak, običaje treba održavati. Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka. Luka je dao vermut, Vojin je priložio kavu, ja šećer.
Nemaju oružja... Prilaze jedan drugom. Rukuju se. Dvojica se zagrlili. Sad se izmešali... Dotrča i potpukovnik Petar. Čudna mešavina misli kovitlala se po našim glavama.
A ipak, neka teška slutnja pritiskuje i strah nas muči, da nam ne podvale. Namesto radosti prožima nas nešto mučno. Potpukovnik Petar pogleda mračno preda se. Između njegovih očiju pojaviše se duboke bore.
Brigada naređuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na onu gomilu vojnika, i naših i bugarskih. Potpukovnik Petar dohvati slušalicu i pozva ko-mandire. — Otvorite vatru sa visoko rasprskavajućim šrapnelima.
Svi smo živeli manje-više pod istim uslovima, ostavljajući za sobom jednolične dane pod zemljom. Potpukovnik Petar, iznuren već ratnim naporima, pobolevao je češće. Ali u bolnicu nije hteo da ide.
Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu. Ali potpukovnik Petar nije hteo da čuje. — Zar sada, kada ljudi ginu na svima stranama, da se ja sklanjam sa položaja zbog mane srca?
Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, toga čoveka ni glava da zaboli! Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka. — Naravno...
Vratiću ti ja to, pa ćeš da me pamtiš - veli jetko Luka. Učinilo mi se da se potpukovnik Petar nešto ljuti, te sam ih opomenuo da se pritaje. —... Ja prosto ne mogu da razumem...
I šta posle... To je ono: „Sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta“... Ja... ja... Dobro, kad je tako... Zdravo. Potpukovnik Petar vratio se ljut. — Prosto ne može čovek da razgovara sa tim ljudima iz štaba.
Ali šta ćete!... Ne vredi govoriti... Veli, naredio komandant divizije, i tačka. Potpukovnik Petar zaćuta i donjom usnicom obuhvatio brkove. Obično je to činio kad je ljut.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik Petar. I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah.
Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i stotinama kuglica
Svi smo se prilepili za zemlju. Jedino je ostao potpukovnik Petar i grizao donju usnu. — Ah, strašno! — progovori Luka, pa se obrati potpukovniku Petru: — Ja mislim, nije
Pukim slučajem je samo potporučnik Vojin ranjen. — Nosite ga brzo! — naredi potpukovnik Petar. Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije.
— Vode kapetana Vlaskoja, sigurno ranjen... — Da nisi ranjen? — zapita ga potpukovnik Petar. On samo uzdahnu i klimnu glavom. — Raskopčajte mu bluzu! Pipamo ga, zagledamo, ali nigde krvi.
“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako. Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji.
— Iznesite ga! — naređuje potpukovnik Petar. — Brže zavoj! — Jaoj, braćo... Gr-r-ru! Gr-r-rru! Gledam kao u bunilu kako provukoše neku krvavu masu.
— Svršeno je — reče potpukovnik Petar. Bežali smo nizbrdo. Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po
Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša. Potpukovnik Petar skide kapu, protrlja čelo, zatim prstima pritisnu oči, kao da se tek sa da osvesti.
Slučaj nas je i danas spasao. A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimo osmatračnicu malo udesno. Telefon zasvira. — Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem...
— Pustite ih. To je dobar znak. Nisu, znači, još premoreni — razmišlja potpukovnik Petar. — Ti znaš, kad balon počinje da pada, onda se iz njega izbacuje balast... Tako je i sa njima.
sam da su svi činovnici primili platu unapred za dva meseca i da su razrešeni dužnosti — veli potporučnik Živadin. Potpukovnik Petar tužno klimnu glavom. Ostali su ćutali. Potmule eksplozije razlegale se iz Obilićeva.