Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Neka kod konja ostane samo po jedan vozar. — Baterija mirno!... Pozdrav nadesno!... Gospodine potpukovniče, stanje baterije ratno... Komandant dojaha prema sredini stroja i pozdravi: — Pomozi bog, vojnici! — Bog ti pomogô!
A kad je vidiš, da me odmah izvestiš. Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da neprijateljsku bateriju pronađem... — Da je lično vidiš! — Da je lično vidim i o tome vas izvestim.
Jesi li razumeo? — Razumem! — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da tražim otvaranje vatre samo onda kad vidim neprijateljsku pešadiju pred našim žicama... — I još?
— A kada ovaj stade kao kolac, komandant mi se ponovo obrati ali malo blažim glasom: — Šta si razumeo? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam da pešadija zloupotrebljava artiljeriju i traži za malenkosti da se gađa...
Još prebacio i torbu sa sekcijama oko vrata. — Gospodine potpukovniče... — Prvo ti! — prekide komandant Dušana, i upre prstom na mene.
— Gospodine potpukovniče... — Prvo ti! — prekide komandant Dušana, i upre prstom na mene. — Gospodine potpukovniče, otpratio sam bateriju do sela. — Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati.
— Gospodine potpukovniče, otpratio sam bateriju do sela. — Gospodine potpukovniče, stigao sam bateriju i rekao da se vrati. — Naredniče, nisi rekao, nego si naredio u ime moje.
Ona ne treba da stoji ovako otvoreno na zemlji. — Pre svakog čišćenja vojnici je dobro operu, gospodine potpukovniče. — Gospodine kapetane, četka je za čišćenje cevi, a ne za čišćenje dvorišta!
— Razumem! — progovori kapetan Stanojčić. — Gospodine kapetane, šta ste razumeli? — Gospodine potpukovniče, razumeo sam, da celu diviziju prevedem u Mladenovac... — Najkraćim putem! — Najkraćim putem!
Posle podužeg vremena začu se topot konja, ja prikupih dizgine i, kada nazreh njegovog belca, priđoh: — Gospodine potpukovniče, ja sam relej. Krećite levim putem. Onda poteram konja kasom da bih što dalje odmakao od njega.
Tu smo na vrhu, dalje se nema kud. Sem u Dunav. Okretoh konja i u galopu priđoh komandantu: — Gospodine potpukovniče, nalazimo se na Milićevom brdu... Neprijatelja pred nama nema više.
Kad sam ušao, nije me ni pogledao. Otpočeh: — Gospodine potpukovniče, na raportu sam... — Znam! — prekide me komandant, pa se diže od stola i unese mi se u lice. Ja zaćutah.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Slušajte vi, gospodine potpukovniče. (Ovo govorim kao oficir stariji od vas, razumete li!) Zabranjujem vam ubuduće svako opštenje sa mnom. Jeste li razumeli?
I zašto mis Tebe nema rep? — Ima ovde jedan profesor prirodnjak, pitajte ga, gospodine potpukovniče. — Ama pitao bih ga ja nego je u vatri, ima malaričan napad.
— Idite — reče najzad pukovnik Nedić, potpukovniku Vasiću — idite gospodine potpukovniče tj. pardon, gospodine pukovniče, ja sam vas pre neki dan proizveo za pukovnika — idite s Vašim pukom napred, a ja ću s
— Ti ostani — viče odnekud referent artiljerije referentu inženjerije; — ja odoh. Nas smo dvojica, gospodine potpukovniče, određeni za ovaj posao, i obojica ćemo i ostati! — Dobro, dobro, dee!... Utom doneše i mastilo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Umesto kave, koliko da se održi navika, pio je kondenzovano mleko. Smeje se Luka: — Ova naša komanda, gospodine potpukovniče, podseća na bolnicu. Vi od srca i bubrega, ovaj od malarije a ovoga — pokazuje na Vojina — bezmalo isekoše kao šniclu.
Vas dvoje živećete sto godina. Ama, gospodine potpukovniče, toga čoveka ni glava da zaboli! Potpukovnik Petar se nasmeja. Luka pogleda Vojina ispod oka. — Naravno...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Treba imati moralne snage, pa ne podleći iskušenjima... — Ja nalazim, gospodine potpukovniče, kada bi se izvršilo streljanje jedno desetorice, red bi odmah bio uspostavljen — upade kapetan Velja.
— Pre svega, pita li vas ko, te sada vadite oči... A ako želite da čujete moje mišljenje... — Molim vas, gospodine potpukovniče... oprostite, ali ni vas sigurno niko ne pita — reče malo nabusito Živadin. Potpukovnik Petar zaćuta.
Nastala je mučna tišina. Ali Živadin prekide: Gospodine potpukovniče, meni je jako žao što su moje reči dale povoda da tako mislite. Ja se izvinjavam. Ali...
Nama je danas potrebno da sačuvamo živu silu. — Dobro, gospodine potpukovniče — upade kapetan Dušan — pretpostavimo da smo je i sačuvali, mada se ona počela da osipa sama od sebe. Kuda ćemo s njom?
— A vi kao da čekate limun! — govori više prijateljskim tonom komandant. — Gospodine potpukovniče — progovori jedan iz stroja — priča se da ćemo da uništimo oružje. — Nije da se priča, nego je tako naređeno!
Rugovska klisura je zjapila. Zvezde su podrhtavale. Iz pešačkog logora je dopirao žagor... — Gospodine potpukovniče, mi ne želimo da se predajemo — začu se glas, kao da zapomaže. — Ali mi hoćemo da se pod borbom vratimo. — Tako je!...
— Gospodine potpukovniče, pazite šta govorite! — Pazite vi šta radite! Vi hoćete da nam prekinete kolonu i nikad se ne bismo sastali u ovim
— To je maroderstvo! — veli ogorčeno potpu kovnik Petar. — Ama to je blago rečeno... To je „šinteraj“, gospodine potpukovniče! — dobacuje potporučnik Živadin. Za njih ne bi trebalo da važe ratni zako— ni.
— Ali, gospodine potpukovniče, to je poniženje. Mi smo pošli na Golgotu da nas ne bi sprovodili Nemci... A zar sada da dopustimo Italijanima!
— Koja je to komanda? — zapita potpukovnik Petar. — Štab diviziona, gospodine potpukovniče. — Vodi me tamo! — obrati se jednome vojniku. Ovaj predade svome drugu konje koje je držao, i pođe žurno ispred nas.
Iznad naših glava tresnuše šrapneli i mi se nesvesno povismo i poletesmo u zaklon. — Sklonite se, gospodine potpukovniče! — skretali smo pažnju potpukovniku Petru. On siđe u zaklon, ali izgleda više zbog nas, no sebe radi. —... Razumem.