Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Vozi... teraj! — padali su povici. — Jeste li nas željni? — zapita debeljko one iz susednog voza. I opet treskanje, luparanje vagona, i najzad se sve utiša.
— Prekinite paljbu, pobiste naše! — izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba. Vetar rastera prašinu i sunce granu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
„Ah!“ — izusti kaplar i ispusti pušku. Toga Bugarina dotukoše kundacima. Razležu se povici: „Udri ga!“... „Ne daj da beži! „ „Jaoj!“... „Predavam se, bratko!“ U njihovim rovovima ostali su mrtvi i teško ranjeNi.
Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara.
Bugari popadaše, i mi, onako u gomili, rupismo u njihove rovove. Razleže se jauk, krkljanje, povici, psovke, urlik. Zavladali smo njihovim rovovima. „Lezi, lezi!
Okrenuo sam se oko sebe da bih zapamtio mesto gde je pao, pa potrčah napred. Preda mnom iz magle dopiru povici: „Živela Srbija!“ Osetio sam se kao da letim. Ali nešto snažno lupi me u ruku, da mi je prosto zanese unazad.
Iz daljine začu se muzika. Svi se okreću na tu stranu, naginju i propinju na prste. Glasni povici dopiru. Čuje se: „Živeli!“... „Zdravstvujte!“... „Ura!
— Bravo, bravo! — čuju se povici. „Fikus“ nas pogleda. — Nemojte da se brukamo... Preskočite asastal i vi... „Đevrek“ je odmah gotov.
Odjeknuše planine i urvine. Otpoče prasak pušaka. Mitraljez. Naš rovovac urliknu. Gr-u! Gr-u! Gr-u!... „Jaoj!“ Larma, povici. Gr-u! Zemlja se tresla. Tamo pakao. Eksplozije ne prestaju, Levo svitnu raketla iz bugarskih rovova. Gospode!
Jedan pas ležao je pored izvora i dahtao. A u susednom dvorištu vrli su žito. Odatle su dopirali povici i čuo se šušanj slame ispod konjskih kopita. — E-e-e-ej, nane! — čuo se odnekuda otegnuti glas.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ljudi se umirili i ništa ne govore, nu čim mimo njih prođe čauš, drpeći se s kozom, nanovo čuju se razdragani povici i veseli smijeh... Stariji zamjeravaju mladićima što kalaše pri ovakoj nevolji... — A ča ćemo? — odgovori Cirilo...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Revolver planu. Komordžija zamače u mrak. Odnekud iz mraka dopreše glasni povici, kao protesti i pretnja komordžija. - Čekajte, brate, rano si počeo! — umiruje Kostu poručnik Protić.
Pored nas su žurno promicale neke tamne prilike i zamicale u noć. „Zbor... Zbor!“ — čuli se povici. Ali ljudi su bili još na prekretnici. Otadžbinu su izgubili. U tuđoj su zemlji.
Ljudi se unezveriše. Zaklona nigde ne beše. Neko viknu: — Evo ga! — Lezi, lezi! — čuli se povici. Pešaci pripucaše iz pušaka. Ležemo na zemlju. Ali zemlja tvrda...
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Svaki čas ustaše mogu stići ovdje. Čujete li samo? Negdje na ivici Gaja čuše se puške i nerazumljivi povici. Lana poblijedi. — Eto ih! Gone nekoga. — Sakrijte se u našu pećinu — promuca Jovanče uzbuđeno. — Kakvu pećinu?