Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Smešila se tužno. Nije bila izgubila ni svoju lepotu. Naprotiv, u tu crninu, u koju se sva bila povila, nije bila zavila svoju riđu, zlatnu, kosu. Samo su joj oči bile, izbliza, modre, neobično.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
snažnim kolenima i stopalama kao u anđela, besmrtnu, i vide je kako je, čim je sa njim počela da živi, opala i sva se povila, povezana oko pasa.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Ružica ga na list dočekala. Lastavica pupak odrezala, B’jela vila u svilu povila, a čelica medom zadojila. Vila mu je do tri bilja dala: jedno bilje da se ne ureče, drugo bilje, da mi napreduje,
Radičević, Branko - PESME
se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra
Strašna brada u njega je spreda, Povila se ko zastava laka, Pod nju kupi on svoga honvèda. Besno l' jarac nogam' se bacaka, U nas oči on upr'ô svoje, Oči
II Sunce zađe, dan umire, Magla već mu pokrov stire, Povila se po dolini, Ma se sjaje na visini; Još on tamo, još caruje, Još okolo pogleduje, Ma pun tuge i pun jada, Jera
Oblačine već su mutna krila Više gore lisne se povila, Uji vetar sve više i više, Veće kaplje padaju od kiše... Oh moj Bože, sad je sasvim tavno, Kô da nojca spustila
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
A poslednja rujna ruža, U pustome vrtu mom, Povila se tako tužno Na promrzlom stablu svom. Kad je studen vetar takne, Stresajući snežni prâ, Ona tužno zašumori, Povija
SUMORNI DAN Kiša sipi... U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta. U Mrtvilu sve počiva, Nigde nema stvora živa.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Posad’te se, svi svatovi, neka vam je čast, Među braćom i družinom vazda pošten glas! 80. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom kumu u svil’na nedra.
To ne bila zlatna žica iz vedra neba, Već to bila lepa Ruža od dobra roda. Povila se zlatna žica iz vedra neba, Savila se milom svekru u svil’na nedra.
89. Pade listak naranče Usred čaše junačke. Da je znala naranča Da je čaša junačka, Vrhom bi se povila, Pa bi čašu popila. I oko i čelo — Sve vam, braćo, veselo! 90.
rodila te majka U gorici, đe se legu vuci, Čelica te medom zadojila, B’jela vila zlatu baba bila, U svilene pelene povila, Muškijem te opasala pasom, Dala tebe kapu vučetinu, Vučju kapu i od orla krilo, I na kapi svakojaka bilja, A
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Ona trojica oboriše očajno glave. Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže se zlosluto graktanje.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Majka tebe pod ružom rodila, Lastavica pupak urezala, A pčelica medom zadojila, Bela vila u svilu povila, Druga vila babica ti bila!
“ 2 Majka sina u ruži rodila, Ružica ga na list dočekala Lastavica pupak odrezala, Bela vila u svilu povila, A čelica medom zadojila.
3 Majka Jova u ruži rodila, Ružica ga na list dočekala, Bela vila u svilu povila, A pčelica medom zadojila, Lastavica krilom pokrivala: Nek je rumen k’o ruža rumena, Nek je beo, kao bela vila,
rodila te majka, U gorici đe se legu vuci, Čelica te medom zadojila, B’jela vila zlatu baba bila, U svilene pelene povila, Muškijem te opasala pasom, Dala tebe kapu vučetinu, Vučju kapu i od orla krilo, I na kapi svakojaka bilja, A
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Što god diše skoro sve je neverno, Ko god ljubi sade, sve licemerno; Zlo je seme prva mati prvo povila, Ot prvoga jošte gore druga rodila, Najgorim se zemlja sad naplodila...
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ljubav je bila na delu. Povila je njezinu lepu glavu u stranu, oborila joj oči prema vrtlogu u sredini Mrtvaja vira, a njegovo je stasito telo nagnula
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
I video se. Nekako se smanjila gospa Nola; manje pravo se drži; smežurala se i povila kao matoro drvo kad preseneti. Nije volela svoga zeta nikako.