Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
haljine, kroz kapu propali perčini, kroz čakšire kolena, kroz opanke prsti propali, a kad dođu tamo kod vezira poviču: „Aman, aman za carevo zdravlje!
” — Onda svi oni đipe i veselo poviču: „Ej junače, zašto odavno ne kažeš nego nas plašiš?” Tu se nanovo ižljubimo i u̓vatimo veru, da ćemo se tući, i odma se
Oni svaki punkt jedan po jedan saslušaju i poviču: „Tako, tako nek nam se sudi, da nema globe ni hatara”. Predamo te punktove Čitaku i dva pandura da idu u Kličevac da
optekli; dok pred veče neki kaluđer iz Kaonskog Monastira, Makarije, i Petar Moler sa 20 momaka iz šume prospu puške, poviču: „Juriš, juriš, braćo, vi odozgo; pobegoše Turci!” Tako se Turci poplaše, pobegnu Šapcu.
Sad novski kapetan otrča na hatu k njima; od naši̓ iziđe Kedić i Cincar Janko pred njega; poviču: „Ne idi, Turčine bliže, kad nismo veru u̓vatili”. — Onda kapetan uze vezen jagluk, baci Janku u ruke: „Eto vira!
U tom teranju sustignu jednog starca, salete i poviču: „Predaj se, predaj se, Turčine, ne gini ludo”. A Turčin poviče: „Kome da se predam, koje vam je starešina?
A Turčin poviče: „Kome da se predam, koje vam je starešina?” — Vojnici poviču: „Predaj se Katiću Janku” (koji se tuna nablizo trefio); i Janko dotrči sa zapetim pištoljem u ruci, natrči na Turčina
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Odu u sobu gde su Gledić i čika-Gavra . — Mi smo već svršili, — reče Gledićka radosno. — Hvala bogu! Bravo! — poviču Gledić i čikaGavra. Sad dozovu i Martu, pa je pitaju hoće li za Čekmedžijića poći, da kaže iskreno.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Posle večere nudi gospodar Sofra Polačeka duvanom. Ovaj primi kesu i zahvali mu se. Sad opet počne igranka. Poviču: „Kotiljon!” Šamika će komandirati, i to sa frajla-Lujzom. Divna igra.
Purgeri kad vide da se za stolom gospodara Sofre „tej” pije, i primetivši kako mahanjem glave „tej” hvale, i oni poviču: „Dajte teja, čaja!” I purgeri hvale kako je dobar „tej”. Vide šta drugi radi, pa i oni odobravaju.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— O, o, što si pa za celivanje, — odgovaraju mu i kikoću se. — More, puštajte ih! Ko će s njima da izađe na kraj! — poviču ostali. Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati kud je dajemo i za koga je dajemo, da
onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: — Hajde, — vele — ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u
Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata! Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka! Onda carevi poviču ovome: — A sad ti, zmaje, brže pohitaj! Ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana.
Krenu se ovi i odu k mesečevoj majci. Ne nazovu joj ni pomoz-bog, već odma poviču: — Evo nas k tebi, poslala nas vetrova mati da nam kažeš čija je devojka!
Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: „Kamo ti glava?“ Ja se maši rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo,
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Namrštene Markove oči raširiše se, i on pogleda po deci nekako neobično. Kao kad poviču čoveku da mu je za vratom sablja... On priđe mahinalno slobodnom konopcu, dohvati ga i stade... Kako ćemo sad?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
A i sami seljaci, čim bi tako nešto u selu zatrebalo, odmah poviču: »Pošlji po Miću »Oficira«, pa ne beri brigu: taj sve zna!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
VUKOTA MRVALjEVIĆ Poleće ni jato jarebicah, i svakoju živu uhvatismo. Stoga graja stade među nama. SVI I3 GRLA POVIČU: Puštite ih, amanat vi boži, jere ih je nevolja nagnala, a ne biste nijednu hvatali.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Kad se ličina stane otezati, ovi pomisle da Mrdulja ide za njima, pa poviču: „Gre Mrdulja, gre!“ A kad ličina pukne i oni popadaju, onda ono reku.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: Kamo ti glava? Ja se mašim rukom, a to nema glave; zaboravio je na vodi. Onda se brže bolje vratim natrag; kad tamo, a
Kad ga vide braća, poviču na oca i mater: „Kamo te se da vidite svoga hvaljenog sina što ide i krade koješta!” Kad ga otac opazi, reče mu:
Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: „„kamo ti glava?”” Ja se mašim rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi.
“ Stariji i srednji brat poviču: „Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu, najmlađu sestru znati, kud | je dajemo i za koga je dajemo,
onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: „hajde“ vele „ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u grad, a
“ Onda carevi poviču ovome: „A sad ti, zmaje, brže pohitaj“, ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
devojke, pa odmah prekrsti štakom, a devojke oživeše i počnu opet lomiti čiode, pa kad ga opaze, a one iz sveg grla poviču: — Petre, hodi da lomimo čiode, pa koliko god danas čioda slomijemo, toliko ćemo dana živeti.
Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove treće ponoći, zaista moramo bar za ovu najmlađu sestru znati kud je dajemo i za koga je dajemo, da
onda izvade dvije jele s granama iz zemlje pa ih ponesu sa sobom, a kad dođu do grada, jednu jelu prislone uz bedem i poviču careviću: — Hajde, — vele — ti penji se gore na bedem da ti ovu drugu jelu dodamo, pa je uzmi za vrh i prebaci je u
Drugi veli: — Ja mogu za jedan četvrt sahata. Treći veli: — Ja mogu za devet trenutaka. Onda carevi poviču ovome: — A sad ti, zmaje, brže pohitaj! Ovaj raširi silu vatrenu i donese zaista za devet trenutaka vode s Jordana.
Onda ja skinem svoju glavu, te njom probijem led, i zahvatim vode. Kad donesem vodu žeteocima, a oni poviču: „Kamo ti glava?“ Ja se mašim rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi. Onda se brže-bolje vratim natrag.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
kad smo se otuda vraćali drumom, naiđemo na naše dobrovoljce, bataljon kneginje Natalije, oni pomisle da smo Turci, poviču ura i obore vatru na nas.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Reši se Tasa da „zanemoća“. I on se svesno zanija, onda padne i počne da koluta očima. Poviču vojnici. Tu se zadesila i dva mornara, koji dotrče, dohvate Tanasija, odnesu ga u čamac, a odatle na lađu.