Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Neje te ni sram?... Kako zboriš to?!... — Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; ništo, ete, lošo ne napraji!...
!... — Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; ništo, ete, lošo ne napraji!...
) Poznaše se lasno. Seća se sve ubavo za naš varoš!... „Bre, zar takoj napraji, Miče?“ Zbore mu naši. — „Što će prajim!“ reče. „K’smet! Veru si, reče, nisam batalija, — ama stado’, ete, reče, Ciganin! Imam si, reče, i decu sas njuma!...
Pa da si razbereš da neje nika belosvetska... Tugooo! Akoj toj bude, — što da prajim?!... — ’Oću, oću si, Jevdo, — reče čorbadži-Tasko — a za dan-dva da dođem ću! Za dan-dva, ete, pâ sam tuj!...
Što me ne rodi risjanka?!... — Tugo, Vaske, što da prajim?! — uzdahnu Zone. GLAVA DEVETA Ona je puna burnih scena i krupnih reči.
Nesrećo vrtivaganska i koritarska!... — U kuću si mi, što da ti prajim? — veli uzdržavajući se domaćin, a sav bled od ljutine.
— Šta iskate? — pita ih Mane. — Ja neću da pazarim, sal prajim drustvo... iz jedno smo selo, i komšije... Ona iska da kupi ništo... sag prvi put kupuje, pa se sramuje...