Jakšić, Đura - PROZA
a, ovamo, kad nam dođe, ja bih htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu: stojim i gledam onu vranu kosu što mu gustim pramenovima kruži belo kao sneg čelo; gledam mu u velike grahoraste oči, i samo kad me on pogleda, a ja se osvrnem nastranu i, kao
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
glave, koja, sasvim zaboravivši da kuka, nariče, ponikla, jednako drži | ruku na njegovom ledenom čelu i čisto se igra pramenovima mrke kose, gladeći mu je i ispravljajući oko ušiju. Sutra je bila sarana. Tada već dođoše i njeni.
beše osvetljena od ognja, što ga deca raščarkala i već se načetila oko njega, pa onako sanjiva, drljava, posuta koncima i pramenovima vune i pamuka od spavaćih haljina, zapretala bose noge u pepeo oko ognjišta, gledajući oko sebe veselo i slobodno.