Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Iako nisu mogli razgovarati, išli su tako pored baterije, saplitali se o kamenje na putu, ili se držali za ogradu prednjaka, gledajući netremice sina ili brata. — Življe, življe!... U zaprežnice! — čuo se glas potporučnika Aleksandra.
Već je šest časova. Vojnici sedaju... Oko sedam časova sunce poče da pali, te smo se sklanjali iza prednjaka, a malo docnije odosmo pod neka drveta.
Aleksandar me sačeka da razgovaramo. Dođe i Milutin uča, vođa popunjavajućeg dela. Uđosmo između topa i prednjaka kare, opustismo dizgine i zapalismo cigarete. Zapitah Aleksandra za Jelu i da li je i ona među ovim narodom.
Na prednjaku kare ugledasmo zaklanog vepra, krv mu šiklja iz rane, pa otiče niz platformu prednjaka. - Oca vam vašeg — viknu iz basa potporučnik Aleksandar — kakva vaša svinja... Marš u bateriju!
Pešaci diraju uvek artiljerce, kako u ležištima prednjaka nose flaše sa vinom. — Druže, opasno je van se nagnuti! — veli mu kroza smeh Aleksandar.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Gospodin kapetan Lazar? — Ja sam. Ko pita? Rekao sam svoje ime i sjahao. On siđe sa prednjaka topa i kresnu električnom lampom na mene. Zatvorio sam oči. On ugasi lampu i stavi mi ruke na ramena. — Jesi li živ?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Spasavajte se! — viknem, pa potrčimo svi nizbrdo. Naiđosmo i na pobijenu zapregu prednjaka. Vozari su ležali mrtvi između konja. Jedan prednjak bio je preturen. Za nama pripucaše.
šibljak, onda preko jendeka i gotovo se sudarismo sa zapregom treće baterije, koja je uz zaglušnu lupu kopita i zveket prednjaka jurila ka prvoj bateriji. Pridružismo im se i tako naletesmo na topove.