Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
I sam pomalo zmaj, bez straha, od svih ljudi na svetu Marko je Vasi bio najbliži. Bilo je hladno pretproleće, još su, pod zemljom, trajale zimske tišine, košava je promicala bez svetlosti, Vasa je nosio odsečenu glavu Marka
Ni toga se ne ceća, ali ce ceća da su tada, u pretproleće 1804, snegovi na Avali trajali a gora bila sva pusta. Bela su bila nebesa, beli vetrovi, bele svetlosti nad Dunavom i