Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
do svojih mesta i, onako nasumce, u noć, kroz visoko uzdignutu cev, grunu pucanj, i kao da utonusmo u plamen... Pribismo se odmah uza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko. — Kidajte most, kidajte most! — čuje se nečiji glas kao urlik.
Ali valjda će nas mimoići ta čaša... Gospode... Eto, eto... fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, a muskuli nabrekli, oči grčevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Bože.
Komordžije beže vukući konje, a ranjenici se pribili uz ogradu. — Gađa nas... Vetar jezivo zviznu i mi se pribismo uza zid... Kao da očekujemo smrtnu presudu... Ali dužnost... otadžbina... a komandant veli: — Javljaj: kreću na juriš...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Mi smo ostali u blizini iza jednoga povećeg kamena. Najednom pripucaše puške i oko nas zaprpori. Mi se pribismo na zemlju. Tu su, dakle. Na nekih stotinu metara: Ali šta je sa kaplarom?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Uh, bogamu! — progovori neko. — Naredi da se potporučnik Vojin donese odmah ovde! Od treska jedne granate pribismo se nesvesno jedan uz drugog.