Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Da nije hajduk? — okupiše zapitkivati. — Nije, braćo! druga napast!... — Šta, zaboga! — Kazuj, brate! Radoš se pribra malo, pa im kojekako ispriča na što je nagazio. — Ala, brate, zar baš kao dete! — uzviknu jedan začuđeno.
Živan okleva, zagovara još, ali, nema se kud, mora videti kad je već došao. Pribra svu svoju kuraž, pa tek pođe apsani važno, i reče da se otvori da vidi tog zvera.
Nekoliko puta Miona htede da pritrči i da mu pomogne... ali nešto ne smede. Ni sama ne zna zašto! Pribra torbicu, pa pođe polako kući. Osvrtala se nebrojeno puta i gledala Ognjana. Videla je — kad je uzorao i treću brazdu!..
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Kazuj, ne muči me!... I ona sklopi ruke. — Tebe prose! — reče Krunija. Njoj se okrete vajat oko glave... Ali se brzo pribra pa reče: — Prose?... A ko to? — Ivan Miraždžić, za Lazara!... I otac te daje...
— reče ona prkosno. Miloš se zabezeknu. Htede joj pritrčati i udaviti je, ali se pribra i pritajenim glasom reče: — Kupi tvoje prnje, pa napolje!... Pod mojim krovom nema više mesta za tebe!...
Kao da se zemlja prolomi. Jedan plotun porazi Turke kao grom. Stadoše kao ukopani... Stanko se pribra. Kao da mu neko šanu šta treba da radi...
Zemlja je tutnjala... Taj tutanj je odjekivao u duši njegovoj. Ali se on pribra. — Daleko su! — reče. — Ali ko može od hajduka pobeći?... Zar se njima znaju putevi?... Kud li ću sad?... Da idem kući?
Kako stiže, on rukom skide šaru, ali mu je ruka drhtala... Počeka nekoliko trenutaka, se se pribra i smiri... Zaklonjen za deblo, on premišljaše. Hteo bi da Lazar oseti svu strahotu smrti i svu težinu njegove osvete...
On ima pritrča ruci... Aleksi su lile suze potokom... Ljubili su se kao na svadbi, a ne na razbojištu... Kad se malo pribra, Stanko se okrete svojoj družini: — Ima li još ko od vas zajma nevraćena? Ima li još ko da se sveti? Svi su ćutali...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Od nas se niko nije smejao. Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance:23 — Hteo sam da vas molim jutros da nam podvežete menzuru — reče on.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Neki vojnik priđe sa svim blizu, naježi se i zinu, ali ne izgovori što je počeo. Posle se počeša po kosi, pribra i reče: — Gle, ovo naš vodnik! Komandant zovnu komandira pete baterije. — Vaš Hristić? Zacelo? Vidite tačno!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bilo je očigledno da joj se oficir, kao neko lepo priviđenje, dopada, i da je sirota, sva zbunjena. Odmah zatim, ona se pribra i nastavi da postelju priprema.
Na to nastade tišina, kao da im je neko reč presekao. Ućuta i Petar, i prestade da se smeje i priča veselo, a kad se pribra, on se obrati Pavlu sa nekim, nelepim, osmehom, na licu: „O tom potom, apostole! Da čuješ čuda o Trifunu!
Nušić, Branislav - POKOJNIK
On može svakoga časa naići; svakoga trenutka kad se otvore vrata, ja zastrepim. SPASOJE (zbunjen, ali kao pribra se): Pa... neka dođe... NOVAKOVIĆ: Da, ali pitanje je kako ćemo se ponašati prema njemu? SPASOJE: Kako?
Matavulj, Simo - USKOK
— Hoću — reče on i stade pred ovitak, malko snebivajući se. Vidjev Milicu prema sebi, on se brzo pribra i započe igrati spretno, pravilno, ka’ ono dobar igrač od rane mladosti, kome je lako bilo uhvatiti mjeru i pokrete
Osvojismo veliki šanac s deset topova. Francuz ustupi još tri, pa se hitro pribra i udari na nas s boka; pogonismo se od popodne do mrkle noći, ali nam ne može ništa, nego naže bježati ka gradu.
— Ko ti je to rekao? — Niko. Sâm to znam. — Dakle, ti si moj đak, Ko te je postavio? Milun se zbuni ali se brzo pribra: — Đakon. On je htio da ti Spasoje bude đak, ali ja sam ga molio.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Beše đipila. Zverala si, drhtala, nijala si se i kao htela gde da pobegneš. Posle se jedva pribra, postoja malo, i, uzdahnuvši silno, opet sede ukočeno uz zid. — Ti si, gospodine?
— Stanojo! — dreknuh uplašeno. — A? — Đipi on i pogleda me strašno; ali kad vide ko sam brzo se pribra, uze budak i otpoče da kopa, šanuv: — Ti si, Mile! Ja mu pružih torbicu.
Ode do bunara, izvadi vode, poče da se umiva, zapljuskuje... Osveži se, pribra. Oči joj sinuše, obrazi zaplamteli, a po njima ulepljeni prameni joj kose... A sa svadbe jednako oro. Počeše puške.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Prilazio je lagano. Pozva nas vodnike. Bio je slomljen. Ali se pribra i poče tihim glasom: — Čuli ste i videli ste... Neprijatelj je zarobio puk i po pešadije i onu našu bateriju.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ućutaše za časak svi troje, pa iđahu bledi, namršteni, teško dišući. Kad se malo pribra, Velja opet progovori : — Otpustiće je, dabogme!...
Sva se predala radosti, koju ne umede ni prikriti, niti se truđaše za to. Pisar postaja samo dva-tri trenutka, pribra se od uzbuđenja, ali ga sad obuze radost.
ali ipak ona se kreće napred i ulazi u školu. Kad otpoče rad, pribra se malo i vrati joj se obična njena smelost. Samo joj jedna misao o tom dođe u glavu: valjda će se i sad umeti izvući...
Po uplašenu i neobična izgleda licu Velja se doseti jadu, namršti se i kao da i njega obuze lako drhtanje, ali se on pribra brzo i pogleda se sa Gojkom pravo u oči. — Jesi li ručao ? — More, kakav ručak!...
Kad razgleda bolje, ona se najpre trže i ustuknu... nekakav strašan bol steže joj srce, ona htede vrisnuti, ali se pribra i opet proviri... Njih dvoje sede na stolicama jedno uz drugo, zagrljeni, priljubljeni, opijeni strašću.
Dovedoše dva svedoka i ispitaše ih. Gojko vide da nema šale, pa se pribra i stade se braniti, ali mu to ne pomože. Čak ne pomože ni to, što svedoci nikako ne mogu da se tačno sete dana, kad je
Oba učitelja zinuše od čuda, prebledeše obojica i opet se zgledaše. Velja se prvi pribra, namršti se i progovori: — Ovaj će načiniti vašar!
Docnije, kad se malo pribra od prve navale osećanja, uzviknu: — Ne mogu, ne mogu više ovako!... Ovo je strašno mučenje...
reče on Velji, smejući se. Posle usamljena, neprijatna, noćnoga dežuranja Velja se začudi ovoj šali, ali se brzo pribra, pozdravi se sa lekarem i odgovori mu: — Ona izvesno vrši kakav muški posao.
lice joj se iskrivi od nekakva bolna trzanja... Vlajko skoči, učini nekakav nejasan pokret, pa se odjednom trže, pribra se...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Odakle si, pobogu, čoveče?!... — izgovori pošto se pribra od čuda, i raširi ruke, a uze me sa sviju strana posmatrati.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
U tom je obuhvati jedna snažna ruka, ona pretrnu, al' se odmah pribra. — Idi sad, molim te, k'o brata! — Samo da ti nešto kažem. — Ama nemoj, očiju ti! — Samo časkom.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
On kao ustuknu. Ali se pribra. I kao ne zna- | jući do tada koliko je već ona porasla i koliko lepa, te diveći joj se i zagledajući je, samo je
Ali o tome Sofka nije imala kada da misli. Brzo se ona pribra, diže. I znajući da sad tek ima da se pokaže, namesti krevet i ostale stvari po sobi, jer je znala da će sada početi
Glas mu je bio takav, da Sofka oseti kako joj kroz grlo, čak na dno srca prodire. Ali i ona se pribra. Ne ustuknu. Još manje, kao što bi druga, da pocrvene, zamuca i od stida pobeže, ostavljajući roditeljima da mesto nje oni
Ona se sva strese. Ali se pribra i sa baba-Simkom uđe ne na kapiju, jer će od sada na nju ulaziti samo svatovi, zvanice, gosti, nego iza kuće kroz
I tako, zastanuvši na pragu, ona se sasvim pribra, i kad bi gotova, brzo se okrenu i sve, i svatove, i okolni svet, mirno, jasno i sa osmehom pogleda i kao pozdravi
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Kad se Jan osvijestio, nađe se na kolima. Prvo što mu k uhu doprije, bi jauk ranjenika i njemačke riječi. Brzo se pribra i sjeti se svega. Na Vaterlu, sila — brojna sila, savlada velikoga cara i njegovu hrabru vojsku.
Ona odmače luč, otkri mu grudi i dohvativši ga za ruku, stade ga dozivati. Janko se malo-pomalo pribra i uprije zenice put nje.
“ Jadnica preblijeđe i ponese obje ruke na srce, tako joj neočekivano bi to. Kad se malo pribra, kleče i odiže obje ruke. Vladika se bješe već odmakao i onaj čovjek za njim.
Svaku ću ti čuti. Ti reče da ti je nevolja. Da čujem, ženo, kakva?“ Otkad on započe te riječi, ona se pomalo pribra, pak najzad, uzdahnuvši još jednom, odgovori: „Kako mi nije nevolja!
Janko moj!“ Ljudi, u čudu, potekoše k njemu. Ali Pejo, stari soko, pribra se u čas, pak se ispravi, te blijedim licem i glasom što je malo drhtao, reče: „Oprostite, braćo, zaboravih se za
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Zašta si ija onoliku ribu, sinoćke? Ajde brže naredi što triba — reče, davši mu ključ od crkve. Bakonja se nješto pribra, ali mu drhtaše trska u ruci, kad je palio svijeće. Muvajući se po crkvi, moljaše se: — Moj lipi sveti Vrane!
Ćosić, Dobrica - KORENI
— prekoran glas iz mraka uplaši Nikolu, razbi njegov zanos, oskrnavi njegovu tajnu i svetinju, i dugo potraja dok se pribra, prepozna glas, i ciknu: — Kako si smela, stara kujo, kako si smela da uđeš?
Tek posle nekoliko trenutaka Aćim se pribra: — Kući? Ja?... Ne teraj šegu. Znaš li ti, majkoviću, šta si? Sedam dugmeta...
Možda je moje? Čim on ovako... — Naš krov ogranulo je sunce — Aćim zastade. Moram da ga spasem, moram, drhti; pribra svu snagu i nastavi: — Napisao sam testament i onoga isključio iz nasledstva. Sad to mogu da ti kažem.
Lice u senci. Imaću snage, ponavlja u sebi. Motri je nekoliko trenutaka dok se ne pribra da iščupa iz sebe: — Ja znam da ti dete nije od mene. Ja znam! — hitro joj priđe da joj vidi oči.
Na kolenima mu se bele novine. Aćim dugo žmuri, hartija šuška od njegovog drhtanja, oseća njenu težinu. Onda se nekako pribra, ustade, prisloni uvo uz vrata, apsandžija zvižduće, kovač tuče u nakovanj, uze novine i prinese ih snopu svetlosti iz
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Ne — provali iz dečaka. — Hoćeš li najkrupniji biser mora? Postao bi bogat... — Šta će mi bogatstvo? — pribra se dečak. — Poslednji put te pitam, jer već ističe moje vreme: šta je to što želiš iznad svega na svetu?
»Moram joj pomoći!« — pribra se, priskoči i poljubi je u jedan, pa u drugi obraz. Odjednom nešto zatrešta, nešto zaprašta, a sa starice spade led
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
On se zapita: „Nije li ovo vatreno vino uskomešalo moje telo i dušu?“ Onda se pribra, pa reče opatu: „Prečasni oče, sećaću se uvek tvojih reči!“ Opat položi ruke na glavu mladićevu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ja ga zagrlih i plakah zajedno s njim, ali odmah zatim on se pribra i stade me umirivati: — Evo — pružajući mi jednu dopisnu kartu koju uze sa stola. — Čitaj ovo.
Ne znajući u čemu je stvar i zbunjen još više njenom iznenadnom bledoćom, ja zaustih da je pitam, ali se ona pribra. „Da“, reče, „da, poznajem. Hoćete li da vas predstavim?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ništa, Đuro... eto malko... vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska. — Jovane — obrte se Đurica onom siromašku — koliko ste struka našli?
Najzad se pribra, pa priđe Đurici i pruži mu ruku. — Ene de, otkud ti, bre ?... Zdravo mirno! — Dalje, dalje — odgovori Đurica mahnuvši
— reći će jedna posle dužega razgovora. Stanku podiđe neka topla jeza, i oseti kako joj se menja lice, ali se brzo pribra, pa odgovori mirnim glasom: — Neka dođe, pa šta bi ? — Ćuti, crna; mene je strah, kad god ga vidim.
Pa ipak, kad se malo pribra, uvide sam da je ta sreća nepotpuna, da je taj srećni zanos pomućen strašnom javom, u kojoj se on nalazio.
Kad uđoše obojica u sobu, ona se trže iz sna i zasja joj radost u oku, ali se odmah zatim pribra, namršti se i po licu joj se razli velika srdžba. — Gle, zar si tu! — reče Đurica, kad se ona podiže.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
zadahnuo; još joj se učinilo da su joj nad glavom tamjan i sveće: „I tako, zastanuvši na pragu, ona se sasvim pribra, i kad bi gotova, brzo se okrenu i sve, i svatove, i okolni svet, mirno, jasno i sa osmehom pogleda i kao pozdravi
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Vujana ustade. Pogleda na hučnu reku, na okolna brda, podiže oči k nebu, pa ih hrabro pribra i, kao da ništa nije bilo, spusti ih na Košutana.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Kapu mu strgli vjetrovi i odnijeli, a opanci mu negdje spali i ostali u snijegu. Bio je bos i skoro go. Pribra svu snagu i, posrćući preko smetova, potrča natrag. — Vujo!
I Boga mi, svijet se lijepo i podobro pribra. Stanko Taković uze gusle, prevuče dva-tri puta gudalom, pa kliknu: Svaka staza žali po junaka, ravni Azić Zalovaru
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
“ On sede ponovo na klupu, osećajući da su mu noge utrnule od uzbuđenja, pribra se i poče dalje da razmišlja. „Da, one su paralelne!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Apotekar je zaboravio da se pokloni. Farmacajt se pribra, i reče glasno šefu: — Ko zna, možda će kazati latinsko ime leka.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Usne su mu bile skupljene, a između očiju pojavi se duboka bora. On uzdahnu. Onda se pribra i oporim glasom progovori: — Napišite: „Posle pogibije komandira i starijeg vodnika treće baterije, dužnost komandira
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Pogled mladića, svetao, i vruć izmicao joj je tlo ispod nogu. No Zlatokosa se pribra i reče: — Vrati se tamo odakle si i došao, momče! Ko može sunčanu zraku da prisvoji?
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Lazar prestrašeno odskoči u stranu, ali se brzo pribra i borbeno naroguši. — Hoćeš da se biješ? Čik! — Tebe su već izbili — poče da se ceri Stric.
Ubiše ga iz kubure, a ja, evo, ostadoh siroče. Jadni djed! Poljar ubrisa istinsku suzu, a onda se malo pribra i upitno pogleda dječake. — A kako bi ipak bilo da ja vas malo istučem, ta zašto sam poljar?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Celi čovečiji stas na se preuze i u celo božastvo čovečastvo pribra ujedno, osvem smese i razdeljivanja... Nego li odsad da i mi s uzajmom od arhangela Gavrila preuzmemo malo nešto prinosa
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije. Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i