Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
« Šta da radi, nego poteci nekoj Anđi, travari i gatari, da je pita ima li mu kakva leka. — Bogami, prijo, nije dobro! — veli joj Anđa. — Ja sam, istina, zapamtila dosta čuda, ali divljaka nije amo dolazilo!
— Bog zna šta će i od Radoša biti? — reče Smilja i čisto se ohladi od straha. — A šta radi, prijo? — upita Anđa. — Leži, ništa za se ne zna; sve bunca, bog ovde bio, kao lud. — I otkud baš on da naiđe na divljaka?
— učini Smilja zabrinuto. — E, e, jadnice moja! — žali je Anđa. — A ne znaš li mu ti što, prijo? — Ono ja ne znam, već ako da mu salijem stravu. — Pa dela, bogati, radi što znaš, a ja ti neću zaboraviti.
Anđa uze to parče, zagleda otud i odovud, pa reče nekim neobičnim, vračarskim glasom: — Bogami, prijo, evo mu strave od nekake kao zverke, kao čoveka. Vidiš glava, noge i ruke. Uda rilo ga i u glavu, i u noge i u ruke.
— A jest. Kad se malo, veselnik, razbere, odmah jauče da ga boli glava i sve kosti! — reče Smilja. — Vidiš prijo — nastavi Anđa — ja ću mu zagasiti ovde i malo ugljevlja, pa ti ovo ponesi kući.
A dobro bi bilo da otkineš malo čupe od crna mačka bez belege, pa da ga nakadiš... Dobro utuvi što ti rekoh! — Hoću, prijo. E, bog ti dao! — učini Smilja s puno nade da će mu to pomoći.
Zagasi tako devet žišaka, pa dade Smilji čanak. Smilja brže-bolje pohita kući. — Prijo! — viknu za njom Anđa. — Ako mu ne bude od tog lakše, dođi opet u mladi petak da gledamo šta ćemo. — Hoću, prijo, hoću!
— Prijo! — viknu za njom Anđa. — Ako mu ne bude od tog lakše, dođi opet u mladi petak da gledamo šta ćemo. — Hoću, prijo, hoću! O, da hoće bog dati samo da se pridigne. Toliki rad stoji. Mi jedini.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Ta verujemo, verujemo, slatka prijo, — odgovara pop Spira — ta kad je još komšija komšiju prevario! Posle zvaničnog dela, pošto je ugovoreno koga dana da
Ništa ne govore, nego samo liju i brišu suze; taman jedne obrišu, a druge stignu. — Ta nemojte plakati, prijo, — teši je prija Makra, — eto i mene ste rasplakali, a ja sam baš tvrda srca; ta to mora biti.
Jedared i to mora da bidne! — Heee, e, slatka prijo — vajka se prija Sida. — Eto i mi smo se, što kažu, udale, pa šta nam je falilo.
Ostale smo zdrave i čitave, fala bogu. Pa... tako i oni... — Jao, lako je vama, prijo, tako divaniti; vi ne udajete!... Al’ kako je meni!... Od’ranila je, što kažu, iz malena... pa sad...
— Pa ne ide Turčinu, nego opet, što kažu, u kristijansku i komšijsku familiju! — Teši je prija Makra. — E, slatka prijo, ta kako da ne plačem, od radosti!? I obe prije zaplakaše se sad opet od radosti.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
) PROVODADžIJA: Zbogom, prijatelju! OTAC: Zbogom! PROVODADžIJA (u polasku materi): Pak prijo, samo jednu dobru kiselu čorbu za večeru, to jest. MATI: Što god zapovedate, sve će biti.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JEVREM: Pa šta ćeš, prijo, i to je posao! MARINA: Ono, i jeste posao, kako da nije! A zbog toga sam posla, ako hoćete, i došla da razgovaramo.
A zbog toga sam posla, ako hoćete, i došla da razgovaramo. JEVREM: Pa ako, prijo, da razgovaramo. Izvol'te, sedi! MARINA (sedajući): Ja mislim, prijatelju, da za takve stvari kao što je, što kažu,
MARINA: Pa jeste, to je, ako hoćete! JEVREM: A je l' te to on, boga ti, prijo, poslao da mi govoriš? MARINA: Bože sačuvaj, prijatelju!
JEVREM: Kakvi su da su, za mene će da glasaju, a vi, prijo, nemojte da vređate ničiju familiju! MARINA: Molim vas, iskrenost nije uvreda, a ako vi na uvredu izvrćete, onda bolje
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
iznenadna odlaska mu, ona kao skamenila a samo joj oči radosne, podbradak joj se smeje, majka tad pita je: — Šta je, prijo? — U nedelju pijenje — odgovara joj, a ova ne može da se uzdrži od bola, radosti, izlete iz sobe. Zove babu.
Zove babu. Baba, kao uvek, mirna, stroga, ulazi. — E srećno, prijo!... — veli joj i ljube se. Majka ne može [da se uzdrži].
i vrelim licem, uvek kad dođe kod njih pa vidi i njega, brata Mladenova, budućeg zeta, počne njoj da se tuži: — More, prijo, kaži onom tvome neka manje prolazi pored kapije, neka manje ovamo gleda. Ova moja ništa ne može.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Milo bilo duždu od Mletaka, ruke širi, te g’ u lice ljubi: „Fala, prijo, na besjedi takoj! Kad ja stekoh mila zeta svoga kom ljepote u hiljadi nema, voljeću ga nego oko jedno, voljeću ga neg’
konje i sokole, i kovati čekrkli-čelenke, i rezati kolaste azdije, neka nosi, neka se ponosi; ako l’ tako to ne bude, prijo, hoćeš doći, al’ ćeš grdno proći“.