Sremac, Stevan - PROZA
« I sve to potrpaše pred priku u tanjir; natrpaše toliko da se prika jedva video iza nagomilane zaire. — I šefova je pečenica dobra, ama nije ni šégra ovoj mojoj.
— veli Jova. — Ama verujem, de... — Ama, jok, neću ja da mi posle te ovo te ono kažeš... Šta će prika, stade tražiti tu ranu na glavi, ali je nikako ne nađe. — Nema, priko. — Ama tu je, tu je, jesi l’ ćorav?
— Priko, ’ajde da pevamo. Kad nećeš Cigane, pevaj ti sam! Ti si pevač, znam te dobro da si pevač. Badava se prika izvinjavao da on nikada ne peva; sve to nije pomoglo, on morade zapevati. — Čekaj, — »ranžira« Jova.
Ovako što samo ovaj đida nosi. I tu sad Jova pokaza čarape, što je, uostalom, bilo i izlišno, jer je i prika imao bar pola tuceta takvih istih sa ranftlama, onako žutim i plavim perlama išaranim. — Al’ nisu lepše od mojih!
A prika Paja samo ćuti. Ćuti kao da se osramotio pred kumom; ćuti pa pušta guste dimove, i jednako gleda preda se u onu praseću
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— coknu jezikom ono govorljivo spadalo. — Vala, da sam na mjestu prika-Mile, sad bi čitavu četu vratio da im osiguramo odstupanje. — Odstupanje, vidi ga! Bježanje, tako kaži.
— E, e, tvorovi! Kako možeš tako? — opet se pobuni kuvar. Ono spadalo opet spomenu prika-Milu (tako su još uvijek nevojnički, familijarno, zvali svoga komandira), a ovaj, čujući da predlažu pomoć bjeguncima,