Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Vide gde se udara na stoku, pa hajd̓ i mi, veli, na ćurke — reče Spasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm. — E hoćemo li kući? Sad će i mrak. Hajde i ti, Simo, ako ćeš naniže.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Ne može se to kazati u dve-tri reči!... Treba malo da sednem... da razgovaramo. — Pa, dobro, sedi! Nogić prisloni šaru u zapećak, uze stoličicu, pa se posadi prema domaćinu. — Je li, popo? Ti poznaješ popu iz Belotića? — Poznajem.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima . . .
Kad bismo na pô basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je. Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze. — Bože!
A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj. Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju. — A gle! — rekoh ja veselo. — Nema nikoga u kući, pa me strah. — A ti sedi kod mene.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
“ Kad njen muž to ču, on se trže, razrogači oči i pogleda je, trudeći se da joj uhvati pogled. Zatim opet prisloni glavu na direk, kao da traži meko uzglavlje.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na caricu patuljaka, koju čovek, ako ima malo sreće, može čuti kad prisloni uvo na zemlju iznad krtičnjaka.
Matavulj, Simo - USKOK
Ti meni!... Ti meni!... Drago osjeti koliko je težak i zaslužen taj nježni prijekor, te mu namah navriješe suze i prisloni njenu glavu na svoje grudi i započe: — Oprosti, dijete moje, umiri se; ne pitah te tvoga zla râdi, ni sramote, no...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče s uzdahom domaćica, „ma sjedi brajo, što stojiš!“ Pop naelak sjede. Naelak snimi torbicu ispod pazuha, pa prisloni uza članak od noge.
Videći e joj je zaludu otimati se, prisloni glavu na očeve grudi i briznu plakati, rekavši: „Tata moj, šta mi to zboriš?“ Suze je zagušiše.
Ćosić, Dobrica - KORENI
„Levi“ je mlitav i hladan. Tola ga prinese vatri: glavica mu plavičasta. Odvi mu pelene i na modrikaste, hladne grudi prisloni uvo: ne čuje srce. — Anđo, Bog nam uze „levog“ — reče mirno i ukočeno se zagleda u nju, s mrtvim detetom na rukama.
“ ja sam viknuo. Što igda mogu, viknuo sam. Svi su čuli. Gledali su začuđeno. Zašto sam viknuo? Tola se prisloni uz plot. „Razbijajte!“ Aćim je podigao štap.
Onda prisloni ruke na bedra: sluša glasan srkut nadničarskih usta, lako čagrtanje drvenih kašika i, s onom istom šarom oko usta, gazi
Njoj se izbrisa osmeh s lica, u čuđenju joj se zgrčiše usta, pa. se uplašeno, klonulo, prisloni uza zid i pomeša oči s dukatima. To nikada neće moći da zaboravi. „Ovo je tvoje ako mi rodiš sina!
“ Trudna posle toliko godina. Sama mu je rekla: „Živu me nećete izbaciti iz kuće. Da znaš: ja ću da rodim!“ Aćim se prisloni uz ogradu tora. Igraju se dva šarena bikčića. Kako su mladi i lepi! pomisli zavideći im.
Ćorđe mačjim koracima dođe do prozora i prisloni se uza zid. Ništa ne čuje, huči mu u ušima, pritiska uvo i obraz uza zid da njime probije u sobu i čuje. Ništa.
I to je bio greh. Toliko puta je Simka odgurnula njegovu ruku. Gadeći se i ljutito. I kad je molio da mu dopusti da prisloni uvo na mrku mrljicu njenog pupka ne bi li čuo srce — znao je da nije veće od oraška — dolazilo mu je da jaukne, da
Raka apsandžija prisloni glavu uza zid bliže odškrinutim vratima, ljut što ne čuje o čemu Katići šapuću. Kako to oni šapuću kad ih on na dva
Senke ciknuše zadavljene mrakom. Adam tanko jauknu. Đorđe mu obgrli noge i prisloni lice uz stomak. — Neću više noću da te otkrivam. Nikad više, sine. Ti si moj sin. Jesi. Adame, došao sam ti.
Aćim dugo žmuri, hartija šuška od njegovog drhtanja, oseća njenu težinu. Onda se nekako pribra, ustade, prisloni uvo uz vrata, apsandžija zvižduće, kovač tuče u nakovanj, uze novine i prinese ih snopu svetlosti iz prozorčeta pod
Aćim priđe. U senci se vidi dečakovo lice, omršavelo i izmučeno. Dugo stoji, pa prisloni lice uz Adamov vrat. Čuje kako malo srce kuca. Udiše miris mlade kože i plače. Nisu hteli da me ubiju.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ko zna ima li unutra ikog živog? Jedna devojčica se priseti: uze vruću lepinjicu i prisloni je uz Tatagino okno. U mraznoj šari napravi se okrugli otvor i devojčica opazi da se iza okna neko miče.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Mitar je polagano prevrte, pogleda joj zatvorene oči, prisloni uho na grudi, pa stade da sluša. — Čini mi se da je živa... Kreće se nešto u njoj : ili diše ili joj radi srce...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Misli, misli, pa smisli te ode pravo pred carski dvor i prisloni se uz vrata. Carski ga aščibaša spazi, pomisli da je gladan, te ga upita: — Šta ti tu čekaš?
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Ilija najposle iznebuha obujmi ženu rukom oko pasa i požuri. Pavle, teturajući, zastade i prisloni se uza telegrafski stub. —Pijan je! — opazi Cveta. —I mi se napismo...Pusti ga ! —Cvijeta!
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Što nije bilo, moglo bi biti... Ali de, makni torbu, odmori se! Maša posluša i prisloni se uz jaru, i stade da pripovjeda o popu Vrani. Veli: — Ne da mi mira; a ja ga jednako varam .....
— Ah, nazvati se majkom tvoga djeteta, Rade! — I, iznebuha, uhvati ga za glavu i prisloni je na svoja njedra... i ljubi ga gdje dohvati ... — Rade, oprosti! Ali ne mogu bez tebe...
— Mašo, Mašo! — zovnu on, gledajući za njom i, osjetivši se slab, ponižen, izgubljen, prisloni se uz deblo staroga drveta ...
Iziđoše; on im se naklonio, i oni mu odvratiše. Plati i ode. Čist vazduh žestoko je djelovao; zalešura se i prisloni se uza zid. Nema snage da ih prati, a oni zamakoše prisjenkom zažganih lampi. Dugo je tako stajao.
Živo borovo isticaše se nad mrkim glumčevim i padaše po kadulji, vrijesu i smilju zelenkast mu odbljesak. On se prisloni uz bor i zagleda se u sjajni sunčev zrak što se prelijevaše po pučini.
Tada se neko promeškulji, nasta šuštanje po postelji i prestade razgovor. Mladić pak iziđe uza stube u svoju sobicu. Prisloni se uz prozor i ne užeže svijeće, no obasjan mjesečevim svjetlom, zaroni u svakojake nesređen, misli.
Ivo se prisloni uz maslinovo stablo i osluškuje ritmički šum vaselene... Slatko milinje, što silimice vlaži oči, povlači se po njegovoj
Sa svih strana prodirala je jesenja mokrina. On se prisloni uza zid i zagleda se u napušteni prostor. Ulicom, dokle mu oko dopiraše, nije bilo vid jeti živa, stvora, a magla se
— Kako živite? — upita ga Ivo pošto mu je platio ribu, i, obzirući se da nađe mjesto, prisloni se uz čamac. Mrse ne odgovori, već mreže kupi; a on ga očima prati, i opet priupita.
Vi ne znate ča hoće reć' tuđega gospodara služiti! Starac unese mrežu u špilju, pa opet izađe i prisloni se uz čamac do Ive. Kao da o nečemu premišlja. Pa pogleda po moru po kojemu se povlači rani suton. — Promiće vrime!
Bosonog, u crvenoj tunici, nosio je golemi križ lugar Krnje. Ivo se prisloni uz zid. Pored njega prolazi čeljad: mlado i staro.
Mišlju sam grišila, dok niste vi navalili. I onda, mislila sam na nj. — I nije ti. žao? — Ne!— odgovori ona odlučno i prisloni glavu na nj. Puklo mi je pred očima: zašto da gine moja mladost? Kome je od toga korist? — A kako žive druge divojke?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Potom zastre jedno ćilimče, kleče, pa sastavi šake i prinese čelu šapućući nešto. Zatim se odupre šakama i glavu prisloni podu, malo se odmače, i opet poče da temena. Onda diže glavu i upravi oči naviše.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Neka se ne plaši! Neka krene! 3ar je drugo mališan i želeo? Lagano, gotovo nečujno, otkide se maslačak od zemlje, prisloni za trenutak svoju srebrnu glavicu uz obraz mame suncokreta, a zatim kao krilat polete uvis! Vide li ga ko? Ču li?
Sede Drvoseča da razmisli. Ali, razmišljao, ne razmišljao — previše izbora nema! Prisloni Drvoseča masku na lice, nadajući se da će, možda, ovo poslednje lice ranija lica izbrisati i vratiti mu njegovo.
Šantić, Aleksa - PESME
6 Prisloni lice uz moje lice, i tada Suze će skupa se liti. I čvrsto srce priljubi srcu, i tada dva plama skupa će biti.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
barjak, na kome je dvanaest krstova, svi dvanaest od čistoga zlata, i ikona svetoga Jovana, krsno ime Musića Stevana; prisloni ga uz gospodskog dvora, pa se šeće gore na čardake, da probudi gospodara svoga.