Jakšić, Đura - PROZA
Čovek je to!... Čovek, vere mi!...“ Tako panduru kazuje kapetan, a on, opet, drugima, i svi mu veruju... — Pa priznade li, vere ti, Jovane? — pitahu ga seljaci iz Planinca. — Iz prvi mah ne hte... Al’ nemoj o tome ni pominjati!...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Vala, i pravo je!... Nek poginem sutra, zamenio sam svoju glavu!... — To jesi!... — priznade mu Surep. — I te još kako zamenio!... Naposletku, brbljaj, u pravu si! Najedared se sve uskomeša.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Izvukao bi se on, da može, ali kako? Ana je crvenela od stida, i zaplaka, kad to ču. Senator, sa svoje strane, priznade da bi on možda i pristao da oni idu, ali ne da mati Anina, gospoža Agripina Bogdanovič, koja im traži decu.
Ona bi ga, posle toga, gledala, začuđeno. Gospoža Evdokija priznade Pavlu da se pribojava, da je kapetan zaneo, uz put, njenu ćerku, pa da će to ludo devojče, koje ni otac ne može da
Glavno je, kaže, da dođe, što pre, i da je, dotle, ne zaboravi. Rastajući se od nje, Isakovič joj priznade da je premirao od straha, da će Valdenzer, ili Valdenzerka, ili Božič, nešto saznati.
Ona ga je, strpljivo, veselo, doterala bila, da bude kako ga je želela – taman u trenutku kad joj, jedno jutro, priznade da misli na ženidbu i da treba da se rastanu. Za Pavla je to bilo prirodno. Čak mu se nije činilo ni naročito žalosno.
Propelo je najverniji lik Gospodina našeg Isukrsta. Treba da se na njega ugledamo! Isakovič onda priznade da ne bi znao ponoviti više, ni Očenaša. Toliko je u bitke i čuda lutao, i podivljao.
Zašto je došao? Pavle onda pognu glavu i priznade da zna o tome, ali da se nada da će se sve to još dobro svršiti. Ona treba mužu da se vrati.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
prijatelju, ne mrdaj mnogo njuškicom ispred mog nosa, jer, znaš kako je, mogu se ja ovako u mraku zaboraviti — iskreno priznade mačak. Kako rekosmo: na nebu su već treperile prve zvijezde, treperile su da ne bi zaspale u tihoj ljetnoj noći.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Trebala je tu da dočeka i svoj treći porođaj, jer beše u trećem mesecu blagoslovenog stanja, što priznade mužu tek pred polazak.
Matavulj, Simo - USKOK
Je li dobra ova? Svi se smijahu četi žena natovarenijeh starinskim oružjem. Janko, sjetan, obori glavu i priznade da Ivo pravo ima.
Sremac, Stevan - PROZA
Pogleda prase i nemade kud nego priznade da je zaista tako. Pogađaše se još malo, i pogodiše se najzad za tri dinara, i rođaci se namiriše i raziđoše.
Našli ga u salašu svega raskomadanog, a poznali ga po rovašu na uvetu i po čekinji. Baš on. I seljak priznade. — Reziluk, bolan, zar tako! — reče Maksim i okrete leđa. Nije ga ni prekorevao, ali je okrenuo leđa i izišao napolje.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Hm, to u tebe nekako zapetljano. A znaš li koju molitvu: Očenaš, Bogorodice djevo? — Ne znam — iskreno priznade čupavi neznabožac s Brdara. — Daleko nam crkva, a vojsku još nijesam služio. — A znaš li makar kako se zove božji sin?
Ja ponekad od muke i zapjevam, a dorat ćuti, nije ti on od toga posla. Na kraju Zekan priznade još nešto što je čitavu kuću ožalostilo: dorat je u ratu oslijepio. Kad se to desilo, konjovodac nije umio da kaže.
Kaže da je Jošanovo. Još će neko pomisliti da je naše, milicionarsko. — Hoće, bogami, to ti je — iskreno priznade Vidak, stara konjokradica, davnašnji poznanik i žandarmerije i milicije, koji je već nekoliko dana čečao tu u stanici,
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Za njegovu mapu opet beše dosta govora, i ako kmet priznade, da mu je »levizor« zbog mape načinio »premedbu« i da mu je kapetan strogo naredio da još letos mapu nabavi.
Gojko priznade sam sebi da nije u stanu izvršiti nijednu od tih misli, da nema dovoljno smelosti i odlučnosti za to, i u duši mu još
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Saslušaše ga i, na njegov zahtev, dozvaše deda Milana. Deda priznade da mu je izdao pod kiriju svoju sopstvenu njivu i novce unapred primio.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Sa rezultatom svoga računa ode Arhimedes kralju. Dozvaše i Diokla. On priznade da je, tačno u onoj količini kako ju je izračunao Arhimedes, primešao zlatu srebra, ali ne u nameri kakve utaje, jer
Celo evropsko čovečanstvo stavi se u službu crkve i priznade evanđelje za vrhovni zakon svog mišljenja i delovanja. Ubrzo se uvidelo da se učenja antike ne pokoravaju tom zakonu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
drugom pravcu vojnih operacija, on se javi jednom od pukova na koji prvo beše naišao, gde izjavi tačne podatke o sebi, priznade da se nalazi pod sudom zbog pokušaja ubistva, i postade seiz komandanta bataljona.
ja joj otkrih pravi pravcati razlog odlaska na bal bez nje, kad mi ona, sa svoje strane i sa istom iskrenošću, priznade istovetnu pobudu.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
kad on reče da je neće izliječiti dok mu ne dadne tri tuđe stvari: jasprenu ćesu, gaće i sviralu, što ih ima uza se, priznade ona sve i dade mu sve tri stvari. E, ko ti je veseliji od vezirovića: zadobio sve stvari što mu ih je bila uzela!
Ćipiko, Ivo - Pauci
Radoznao, pita je je li s drugim griješila, a kad žena priznade, navali upitima: — Je li taj čovjek jak, zdrav, mlad? Griješi li s njime često, na koji način, na kojemu mjestu?
Tako isto ne savlađuje ga ni topla letna noć; i sam sebi iskreno priznade da ga ništa toliko ne zanima do nje — te umorne djevojke koja želi da ga vidi da s njime provede ovu ljetnu noć.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Švabi se odjedared zgrči lice, a oči se zacakliše od suza. Detinjski iskreno priznade da su ga otac i gospodin župnik naučili šta će reći, ali tražili su od njega da govori samo u svoje ime.
Odjedared se pojaviše dve Brankove pesme, jedna u omladinskom, jedna u čisto književnom pregledu. Pavle onda priznade kako je uticao na sudbinu. — Pa zar je mogućno da ti u takve stvari veruješ! — Pavle je malo pocrveneo: — Mogućno je.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ukaza i na nevolje koje čekaju onog ko krene ka izvoru života, priznade da se samo jedan gutljaj vode—životnice može uzeti, pa zaplaka. — Na tebi je da odlučiš.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— To si dobro smislio. Vidiš, ja se toga nikad ne bih sjetio — iskreno priznade dugački Stric i s poštovanjem pogleda svog nerazdvojnog druga. — Hajde, hoćemo li sad kući.
— Pa neće nas valjda izdati, ako nas i pronađe — poče da ga tješi Jovanče. — E, to već ne znam — iskreno priznade Stric. — Ona ćuti čak i kad je tuku, a ja se na primjer, tako slavno dernjam da se pola sela sleti kod moje kuće. .
— zaškilji Mačak. Prokapaće i kroz najgušću krošnju. — E, toga se već nijesam sjetio — prostodušno priznade Stric. — Onda se mora praviti neka koliba — predloži Jovanče. — To sam i ja sinoć na tavanu smislio — reče Mačak.
Ostavio je tamo ono što najviše voli. — Bogami, baš jesam! — iskreno priznade mališan. — Nikad ja ne bih plakao zbog trna i mušice, ali Žuja... Plakaću noćas dok ne zaspim. Neću ni večerati ...
— Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao, i srce mi je prokucalo! — iskreno priznade Mačak. Živ me strah pojeo u ovoj pećinetini. —A šta ćemo sad? — zabrinu se Jovanče.
Djed se prepade. — Ama nemoj biti lud. Vidiš da me davi dim, gori mi pod nogama. — I meni gori zbog tvog opasača — priznade Stric. — Unuče, jabuko moja, pusti me samo gore kod sebe, neću te ni dirnuti! — molio je djed Aleksa sve više kašljući.
— Pa ti si poljar, ti uvi- jek moraš biti na strani vlasti. — Šta ću kad mi je srce uz ove dječake — iskreno priznade starac. — E, onda će sutra žandari imati posla i s tobom i s Nikoletinom!
— čudi se Mačak. — Pa ona i Nikoletina načinili su čitav ovaj plan i meni ga sinoć ispričali — priznade Jovanče. — Zato smo se ovako iznenada i sastali. — I baš je rekla ko će gdje stražariti i ko će s kim ići?
— priupita komandant. — Ta više se ja pouzdam u nju neg u svoj rođeni nos — iskreno priznade starac. — Onda da je damo tebi za pomoćnika — predloži komandant.
Koga, reci mi? Lunja se još više pribi uza nj i protepa: — Otkud ja znam, ta ti uvijek samo ćutiš. — Da, ćutao sam — priznade dječak. — Tebe je moj drug volio pa zato... Lunja se trže, uvrijeđena i ljuta: — Niko mene više ne voli, nit ja koga!
Niko se nikad to nije usudio. — Pa tako si i ti uradila. — To je bilo samo zbog tebe — priznade Lunja i osmjehnuvši se pogleda ga velikim sjajnim očima.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— podviknu joj i razvika se na nju tako da se ova uplaši gore nego što se ikada uplašila od onih koji je plaćaju — i priznade joj sve, ama sve od az do ižice.