Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— i pođe prama zipci. —Ti hoćeš nasilu da te tučem? — ponovi on ljutito i zaleti se na nju. — Udri, nisi odavna! — prkošljivo, strijeljajući ga očima, okrete se ona prama njemu. Marko je ščepi za glavu i potegne k sebi, pa je vuče prema sanduku.
Ćipiko, Ivo - Pauci
idemo na objed, podne je prešlo. — I rastadoše se. Ukućani bijahu već svi posjeli. Brat mu Marko, momče okretno no prkošljivo, bješe već posrkao juhu i diže se, pa pođe sam u kuhinju da donese meso i da se zagrize usput o staru službenicu.
posolicom izjedeno lice laštilo se na suncu, no pored svega u njega bijaše mrk pogled kojim je ispad sebe pogledao Ivu. Prkošljivo hiti tunju što je dalje mogao i progunđa nešto nerazumljivo. Tek Ivo je želeo čuti izbliza toga čudaka.