Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
On ga pusti, pa ga onda stade šiškati dok mu ne pusti ravan. Jutro beše lepo. Kroz sveže zeleno lišće probijahu sunčani zraci; slavuj se natpevao sa drugim ptičicama, koje pesmom svojom pozdravljaše sunce...
Sad bar možeš biti serbez. Tamo ima puno Turaka, možeš ih se nadvoriti do mile lasti... Pođoše... Kroz gusto lišće probijahu sunčevi zraci. Hiljadama bubica milelo je po zemlji i proletalo oko glava njihovih. A u Stanku je kipelo.
Kao vuci probijahu se junaci Zekini kroz žive zidove. — Junački samo, Surepe! — vikao je Zavrzan. — Zar da ne osvetimo Stanka?...