Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Gomila dokone meropaške dečurlije, jurcajući po šumi u potrazi za vranićima i svračićima, naišla je na Prohorov skit. On je tada nekuda bio otišao u potrazi za hra— nom. Jedan obesni deran među njima setio se zgodne ujdurme.
Monasi nisu hteli ni da dotaknu njegov leš, jer su našli daleko odatle u travu bačeno raspeće, Prohorov čuveni krst koji je on nekoliko godina brižljivo rezbario. U ljude se uvukla strašna mora.
Dimitrije Ne volim vrućinu jer rutavi Isidor tada ide bos, ne čujem ga kad dođe do vrata i nemam vremena da sakrijem Prohorov krst.
Svi su oni bili nekako ženskasti ili, što još gore, ispijeni, mršavi, kao leševi isušeni. Prohorov Hrist je bio nešto drugo, nešto potpuno od toga različito: snažna ljudina, bikovitna i silna.
već uspravna i moćna, u njegovim crtama i borama nema memle, njegovo telo nije ruina iz koje je ishlapeo život. Prohorov Hristos je bog.