Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila! ANĐA: Nego? JEROTIJE: Miriše na Đoku. ANĐA: Kakvog Đoku, boga ti?
Ostavi njega, pa počni ozgo. ANĐA (čita ozgo): „Marice, dušo moja!” JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle? ANĐA (nastavlja čitanje): „Primio sam tvoje slatko pismo i izgubio sam ga stotinu puta”.
MARICA: Apotekarski pomoćnik. ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle! MARICA: Baš si pogodila! ANĐA: Svejedno, na šta bilo, tek miriše.
Đoka?!! MARICA: Jeste, jeste, to je Đoka. KAPETAN (miriše Đoku): Bog i duša, on je! Miriše na promincle. ANĐA (još nikako ne može da dođe k sebi): Ama, onaj Đoka? KAPETAN: Pa onaj, de, što se buniš!