Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
To beše iznenada. Stanko se trže i stade kao ukopan. — Ko si ti? — pitao je glas gromovito. Stanko se zbuni i promuca: — Ja sam... ja sam-m... — Ko si? — Srbin — odgovori on prvom mišlju koja mu na pamet pade. — Odakle si?
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Onaj mali lopov hitro se uspuza do moje glave, pomirisa samo moju njušku i prestrašeno promuca: — Pa ovo miriše... Stani, stani... Ovo miriše... — Jest, jest, i meni se čini — propišta vodeni miš.
Miš uplašeno strugnu natrag u rupu i promuca pun jeze: . — Lijepo smo, bogme, počeli! S neba sipa čitava tuča od mačaka! Gle, alaj tutnji! Smak svijeta, gotovo je!
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Oblak je sve veći i veći. – Izgleda kao da dolaze zbog njega.– promuca prestravljeni Bel Ami. – Kako? – Mislim da se radi o njegovoj kući!
– Na ovoj vrućini... — promuca. – Isto kao i nama, a? — pita Bel Ami. Trenutak filozofije: – Zašto su devojke tako glupe? – Zašto su glupe?
stola dohvati tablicu na kojoj piše: RESERVÉ i stavi je tamo gde pretpostavlja da mu se nalazi srce: – Čekam nekoga … promuca i zapali cigaretu oznojenim prstima. – Onda, ništa...
– Dolazite li često ovamo? – promuca Bel Ami osećajući i sam besmislenost tog rutinskog pitanja. A odmah zatim, ne čekajući odgovor, reče zapinjući: – Ne
I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem. – Ali šta će vam, onda potvrda? — promuca kozja bradica. – Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je normalno u svakom braku, je l' da?
Ali ona nije imala novaca. — Onda ličnu kartu . . . Ni lične karte! — Ja ću platiti za nju... — promuca Luka, vadeći novac iz kondukterske torbe. Stakla revizorovih naočara opasno sevnuše: — Zar društvenim novcem?
za šta? Ti tamo! —... za palačinke — promuca mladi kelnerski štreber. —Tako je: za palačinke! Iza Azrinih leđa progura se jedna pedesetogodišnja gošća: — Oh,
Nije smela da podigne pogled, a osetila je da on već stoji iznad nje i da čeka. — Pa, ne znam... — promuca, plašeći se da će iznenada zaurlati. — Zaista ne znam...
A jedini je nosio naočare u ovoj jazbini! — Hoćemo li? — stegnu joj čovek zglob. — Nisam platila... — promuca Nina, očekujući pomoć bar od ćopavog kelnera. — Gospojca oće da plati!
— I dva piva! — reče. — Molim vas... — promuca Nina. — Molim vas... Zaštitite me! Konobar je mirno sabirao cifre: — Neće vam oni ništa...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ići će, Dimitrijo, ići će naša Toda, ali i ti mi se ne boj — reče mu blago Todina mati. — ’Će ide? — promuca on. Pa gotovo bežeći, natraške iziđe iz sobe i zavuče se pod ambar u baštu. Zavuče se i poklopi ničke k’o neka klada.
— Kaži, Dimitrijo? — pita ga ona bolećivo i blago. — Da te... vidim!... — promuca on. — Da me vidiš?! — poče ona tronuto — Crni Dimitrijo, eto, gledaj me! Na!
— A? — promuca on. — Idem ’adžike! — reče naglo i htede da uzme dete. Saže se ali se povađaše. Mati mu istrže dete i pozva te, da ga
— Ama, teto! — promuca siroto devojče i pogleda je pogledom punim molbe. „— — — Zašto mi srce cepaš? Ne smej se na drugoga, ne gledaj ga;
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
— Zašto ste vikali? — Ja, vikala? Bože, doktore, šta vam pada na pamet? — Mislim da je za danas dosta... — promuca. — Nastavićemo sutra. Vi ste, draga moja, ozbiljno bolesni i lečenje će možda trajati dugo, veoma dugo ...
„Jeste li vi tražili telefon?“ — „Jesam“ — promuca on. I šta? Cap — za dva minuta priključiše mu aparat i izgubiše se u vidu lastinog repa, baš kao što su i došli.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Legoše na pod od puste strave Žuća i Toša, glava do glave. Od luda straha promuca Žuća: „Ti si mi, Tošo, brat! Gromove čujmo, pa savez kujmo, nek đavo nosi rat!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Čujem gde Aleksandar pita: — Ko je ovde bolestan? — Ja sam — promuca devojka. Aleksandar priđe krevetu. — A, ti? Kako se zoveš? — Jela... — A-ha. Pa, jelo, šta ti je?
-E, dobro — progovori najzad Aleksandar, brišući znoj — znam šta ti je... Nego, boli li te trbuh? — Ne boli — promuca Jela i žurno navuče bluzu na golo telo. — Znaš... nemam sada lekova, ali večeras ću ti pratiti.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Ško... škola gde je? promuca učitelj oborenih očiju, osvrćući se oko sebe bojažljivo. — Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za
zapita ga popa kad sedoše u sobi — Prep... da, jest... svršio sam Učiteljsku Školu, promuca Gojko oborenih očiju, izbegavajući. onu zapletenu tuđu reč.
— Ovo... ko je ovo, a ?... dreknu još jače u neobuzdanoj jarosti. — Ja... ja sam pisao, promuca Gojko, čudeći se čiji je to glas kojim on govori — tako se izmenio... — A, ti li si?!
Neću da ga uzimam na svoju dušu, viknu kmet ljutito. — Dobro... nego znaš... da se ćata što ne ljuti? promuca pandur bojažljivo. Kmet opsova krupno i ćatu i pandura, pa se odjednom nadviri u mračnu zgradu.
« Ljubica mu odmah priđe i, klimnuvši glavom, promuca: — Izvinite... što nisam ja k vama došla... mrzi me pred vašom decom... Hvala vam mnogo, što ste radili s mojom decom.
jednako golica, i on samo gleda priliku i zgodan trenutak da što pre izleti iz razreda, da se ne osramoti pred decom. Promuca nešto, ne razbirajući ni sam šta govori, pa se odjednom brzo obrte i iziđe iz škole.
Gle kako se postideo kô nevesta ! Ha-ha-ha... — Koješta!... Nije to... promuca Gojko, pa se još više zaplete. — Znaš, brate, u jednoj smo zgradi, pa mi je baš teška ova svađa...
— Zašto niste došli k meni ranije ? Što ste trpeli toliko zlo bez nevolje ?... Gojko pocrvene, saže glavu, pa promuca: — Svi kažu da je on sila u srezu, da mu niko ništa ne može... Sad dođe red na kapetana da pocrveni i obori glavu.
— Laza Petrović, ovdašnji učitelj. Ona promuca nešto u odgovor, rukova se sa njim mehanički, ne misleći i korači napred...
i uspavljuju.. — Kako ?... A što ?!... jedva promuca. — Govori brže... sad, sad... Da ga ne ostaviš živa!... Pa čim dođeš... pravo u onu sobu...
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Car zadrhta. — Krv?! — promuca on. — Krv i suze sirotinjske, care! I starac se saže. uze jedan zlatan novac pa ga prelomi.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Poslaću ti ja ozdo magacinku. A ti, vojniče! obrte se on Ljubiši, — kakva je tvoja puška? Ljubiša obori oči, pa promuca: — Tss... tek onako... moći će podneti...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Ali se brzo trže. Iziđe u kujnu. Kada je na svetlosti od ognjišta i sveće ugledaše, tetka joj samo promuca: — Kuda, Sofkice? — Daj mi šal! Idem do kuće, nešto sam zaboravila.
Sofka ipak promuca: — Ja ne mogu! — Ni ja ne mogu. I odskoči od Sofke, uspravi se. Sofka vide kako mu se po ćilimu prsti od nogu u
Ustade, poljubi ga u ruku i istinski kajući se što ga je sinoć toliko uznemirila i uplašila, promuca: — Oprosti, tato, nisam znala... On je stajao i jednako uplašeno gledao u nju: da možda, možda ona to...
Ali Marko samo položi ruku na alatovo čelo, na grivu, između ušiju, i čisto stidljivo, kao umiravajući ga, promuca: — Ćuti, alate! I pusti mu dizgin.
I to nju čisto tronu. Okrenu se i sa osmehom mu zablagodari. On, potresen, razdragan, samo promuca, hrabreći je: — Ne boj mi se, Sofke! Ne boj mi se, kćeri... Tata će sve...
Sofka, da bi je ohrabrila, ponovo je u ruku poljubi, na šta ova od sreće, zahvalnosti, promuca: — Hvala vi! — I od radosti poče rukavom od košulje, seljački, sasvim zaboravljajući se, da briše suze.
— Arso, pojas i silav! — jedva što promuca i dovuče se do direka kućnog i poče se uz njega leđima, glavom uzdizati, naslanjati, da ne padne, čekajući da ga Arsa
Posle jedva promuca: — Alata! Arsa mu poče silav opasivati. On to nije ni osećao, sav je trnuo osluškujući da li se ne čuje što iz onoga
Ćosić, Dobrica - KORENI
može da joj priđe bliže proboden njenim nesavitljivim pogledom, ne može ni rukama da zamahne, a mora nešto da kaže, pa promuca; — Rakije! Simka se primače vatri, zima kula kroz vrata, u debelom, gustom, upredenom kurjuku nije joj hladno.
Nešto su vikali i psovali ga. Posle i pešaci. Pun put. Kako je prošao? — Simka... počeo je rat — promuca i potonu. Ona sede na ivicu kreveta, kraj njegovih nogu. Iako je lampu ugasila, nazire se njegova glava.
Na trulo meso bazde njegove reči. Čeka da zaplače. Tako ih je izgovorio. — Nego od koga je? — škrgutnu. Đorđe promuca: — Ja znam. Hoću da mi ti kažeš. Između njih uglavila se mesečina. — Sad odmah mogu da odem. I sve da ti odnesem.
Sam sebi jamu kopaj — i opsova. Đorđe iskrenu glavu i vide cigaru među zvezdama. — Ja sam, Đorđe — promuca. — Otkud TI ovde?... Da bog sačuva — govori cigara ljutito, čudeći se. Dugo ćute. On zna, misli Đorđe.
I nju. Biće Ti lakše pred Bogom. Oprostiće ti grehe. Idi poštena, približava se krevetu. — Znam — promuca. Uze joj ruku. Kriv sam, kazuju njegove sitne oči. — Što me tako gledaš? Ne boj se. Ovo neće dugo.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Dečak je neko vreme ćutao, onda promuca: — Želim da postanem rezbar kakvog nije bilo! — I postaćeš! — patuljak se nasmeja.
— Zahvaljujem ti u ime čitavog Roda guštera, traži od mene šta hoćeš! — gušter se smešno nakloni, a dečak u čudu promuca: — Ko si ti? I šta bih ja od tebe mogao da tražim? — Rekao sam ti!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
“, upita ga posle ovog lekarskog pregleda. Prečasni oklevaše sa odgovorom, pa onda promuca: „Ne bih mogao to da kažem. Pridržavam se svih crkvenih postova“. On zastade, pa se popravi: „...
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Sva u nervoznoj drhtavici ona promuca nešto o mojoj velikoj želji da upoznam, izgovarajući moje ime, kad nekako presekosmo put njezinoj poznanici koja se
— Neka im se takva želja ispuni! Ali sv. Petar usudi se da primeti: — Gospode — promuca on. — Ti reče neka ratuju. Dobro, i sâm sam za to. Ali u tom ratu hoće li oni pobediti, ili će biti pobeđeni, jer i to.
— A šta bi sad hteli? — I opet rat, Gospode! — promuca sv. Petar kao da se on stidi umesto Srba. — A s kim, da od Mene nađeš? — ne krijući svoje uzbuđenje upita Gospod.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Dole nož, kad ti kažem! — ponovi kmet i pogleda Obrada značajno. — Noža ne dam, a ti gledaj svoja posla... — promuca Đurica jetko i pođe još korak natrag, ali ga odjednom dočepaše mnoge ruke, odvukoše u brvnaricu ispod sudnice i
Miloš stade da se osvrće oko sebe, a birov se sakri iza kmetovih leđa. — Ništa, Đuro... eto malko... vršimo posla — promuca kmet, pošto se pribra od prvog utiska. — Jovane — obrte se Đurica onom siromašku — koliko ste struka našli?
Đurica se zbuni, ne znade šta da kaže. Jedva, posle dužega ćutanja, promuca: — More ništa.... njegova posla! — Kako ništa; to mora da se zna.
— Pa tako: ti sad po malo hajdukuješ? — reče starac, posmatrajući ga ozbiljno i radoznalo. — Tss... šta ću — promuca Đurica, i još više se zbuni od ovog otvorenog n neočekivanoga pitanja.
— Kako... zar to može da bude ?... — promuca Đurica. — He, moj sinko... da je to, što ti radiš, kakvo dobro, zar ne bi i tvoj otac to radio!...
— Baš me mrzi da opet poganim ruke... Kad vidimo da to moramo činiti, ako te ne mrzi... da ti to učiniš... — promuca on kao stideći se svoje slabosti, i u isto vreme kao podležući duševnom i fizičkom umoru, koji ga je savladao.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Zaista Mustava i niko njegov! — Bogdana!... Ne stravljuj to dijete! — promuca Miloje drhtavim glasom, a meko i nekako svojski. — Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete!
— Pričekaj, Bogdana, ima za to vremena — promuca tiho i svojski. Smiri se... Došao ti je u kuću gost... Dobro, gost... Ne domaćin, ne Mustafa, no đavo iz Kudrinja...
E, Bog te milovao, zaboravio si na dobre stare običaje!.. — Šta govori ovaj gost? — zbunjeno promuca Arnautin još zbunjenijoj družini. — To, da je to mesto moje, bre sokole! — odgovori mu sam pop.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
On mora da je još u većem očajanju no i ja ovde. U tome dojuri na konju jedan oficir. Tako je bio zaduvan da jedva promuca: — G. general... dolazim iz prve bojnice... Ako boga znate — pomoć!.. Turci uvode u borbu sveže trupe...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Koliko ti je godina? — Sedamnaest. — Je li bilo borbe oko ovoga sela? On sleže ramenima i jedva promuca: — Ne znam... Oni koji su ratovali, izginuli su. — Zar ti nije niko pričao? — Jok...
Ćipiko, Ivo - Pauci
Gospodin, — i pokaza na njih rukom, — i gospođica — zaručnici. —Zbilja? — promuca on i oćuti kao da mu se nešto ispod nogu izmiče. —Tako je! — potvrdi ona jednako blagim osmjehom.
Sudac je ipak... — To baš nije žrtva! — opazi doktor, i pogleda na Ivu. — Biće, — promuca Ivo, diže se i iziđe na doksat.
— reče mlađi jecajućim glasom. — Zaklećete se da niste ništa vidili!... — Mi se nismo htili pačati u tuđe posle! — promuca stariji, — i čisto mu zamire riječ na ustima kad pogleda u krst između dvije voštanice. — Ala, dignite tri prsta!
— Smućujete me... Grih je i misliti! Da bar prođu ovi veliki dani.. — Pa? — Vidićemo se digod, — promuca i obrne od njega glavu. — Fala ti! — jedva dočeka Ivo.
Devojka obori pogled zemlji, i očito se zaslmdi: — Nisam zato došla,— promuca. — Znam! — prekide je on. — Ma ti znaš što je svijet. Evo ti!
I ćutke krenu natrag. Djevojka ide prvo, a on za njom. Na raskršću okrete se ona k njemu:— Poljubimo se ! promuca glasom koji očito navještavaše suze. —Kate! — javi se Ivo, kad se poodmakla nekoliko koračaja. Djevojka se okrene.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Isajlo! — viknu Luka. — Uđi u onu sobu, pretresi je i vidi ima li šećera i kafe. Trgovac sitno zatrepta očima, pa promuca: — Vi po zakonu nemate pravo da mi pretresate radnju.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Odjednom se u blizin začu neko neobično cviljenje. Svi se trgoše. — Šta je ono? — promuca Đoko. — Pa to je Žuja! — dosjeti se Nikolica. — Zove mene. — Umiri je, vrag s njom! — prošišta Stric.
— Sad ću da se javim ! — prošaputa Jovanče. — Ono je patuljak. Znaš, onaj iz priče. Mačak mu čvrsto steže ruku i promuca: — Hajde pa šta nam bude. On je jedan, a nas dvojica, bićemo jači. Upali samo da ga vidimo.
— Ono topovi gruvaju! — s jezom promuca Đoko. Kad izbiše na zaravan pred školom, dječaci spaziše kako iza bregova, tamo negdje nad Unom, rastu, klupčaju se i
Lana poblijedi. — Eto ih! Gone nekoga. — Sakrijte se u našu pećinu — promuca Jovanče uzbuđeno. — Kakvu pećinu? — prenu se Nikoletina. — Našu pećinu. Mačkovu — objasni Jovanče.
Svi se nabiše u guste lijeske na ivici Gaja. — Pazi ga, spušta se! — promuca Đoko Potrk. S fijukom i urlanjem, avion progrmi nad samim Gajem i sunu nekud u pravcu škole.
Iznad zaravni na kojoj je bila škola dizao se ogroman mrk oblak prašine. — Tukao je našu školu! — promuca on suvih usta.
— Ode naša škola, naša draga školica! — promuca rastuženo poljar Lijan roneći krupne suze. — Gdje li će se sad okupljati dječaci Lipova?
— Lunjo, dušo, šta ti je? — Svi ste vi mene ostavili, čitava družina! — promuca Lunja. Jovanče se sjeti skorih priča o Stricu i Marici, pa reče s prekorom: — A zar sam ja svoju Lunju zaboravio?