Jakšić, Đura - PROZA
„Dobarveče, Grlice!...“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom. „Eto, oterao sam konje u ergelu, pa tek se mislim: baš ću da prođem pored vaše kuće...
Taj joj dukat veza oko vrata, pa joj onda onako kroz nos, kaluđerski, protepa: „Eto, džanum, i ja hoću da te darujem mesto pokojnoga Marka“. Stana se sva zarumenela i saže se da ga poljubi u ruku.
Ruka joj je drhtala, sva je strepela od razdraženosti. — Oteše mi te, grlice moja! — I opet sam tvoja! — protepa Stojna i brzo se pusti iz kola, bojeći se da ne posrne.
— pitaše začuđeno devojče. — Svi ćemo zajedno živeti! Ona obori oči dole, pa onda nežnim glasom, skoro jecajući, protepa: — Oh, ala bi to divno bilo!
A kad je video Jelicu, tavna mu je rumen pokrila blede obraze, rukovao se s njome, pa onda, duboko uzdahnuvši, protepa ustreptalim glasom: — Jelice!... Ah, moja Jelčice! — Više nije mogao ni glaska pustiti. — Treba putovati!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ona se trže, strese i osvesti. Pogleda me uplašeno i glasom koji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno, protepa: — Nemoj! Sramota je!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Tek sad su mi se odsjekle noge od onoga straha od maloprije. — Daj ruku, ja ću te povesti — protepa dobrodušna Lunja. Mačak frknu kao pravi mačor: — Zar mene žensko da vodi! Neću, pa makar išao na glavi.
Zar sam nekog više volio nego nju? Koga, reci mi? Lunja se još više pribi uza nj i protepa: — Otkud ja znam, ta ti uvijek samo ćutiš. — Da, ćutao sam — priznade dječak. — Tebe je moj drug volio pa zato...