Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Marinku se ta odaja učini la sjajna kao carska... Neka duboka unutarnja radost prožma mu celo telo kad Kruška reče: — Sjedi ovdje, kraj mene, dobri čovječe! — Mogu ja i stajati, čestiti efendija!
Kosa mu se diže uvis... Užasan strah ovlada njime... Nešto zašušta iza njega... Telo mu prožma jeza... Zaustavi dah, napreže uvo i — ne ču ništa!... Pogleda nada se...
Dok se, ujednaput, kraj ove lepe slike pojavi i riđe lice Lazarevo. Nešto vrelo, nešto strahovito prožma mu snagu... On ciknu, ciknu kao guja pod kamenom... I sve svoje milo i drago, ovu lepu sliku, složi na plamen i sažeže.
Lazaru se okretala kuća oko glave. On oseti kao da mu neka ledena ruka uhvati srce... Jeza ga prožma svega od glave do pete. — Lepo, bogami! Kaki mi je to otac što mu ćerka u oči kaže da neće da ga sluša?... Sramota!...
On je video tek sad koliko je taj čovek propatio i koliko još pati... I nešto hladno prožma mu svu snagu... A Lazar?... Nije se baš ni on tako lepo osećao.
Zatim ga spopade strah. „Zar onaj pas ne može biti ovde gdegod u zasedi?” — pomisli. I nešto ga ledeno prožma celim telom... „Njemu je lako!... On je iza grma. Nanišani, i onda gotova posla... Samo da povuče!...” On poče drhtati.
Stanko mu poljubi ruku, metnu kapu na glavu, pa nekim glasom punim snage i pouzdanja reče: — Onda, za mnom!... i sve prožma neka nada; svi osetiše da je ovome dečku, koji im još ruke ljubi, Vog dao tu moć da otpočne delo oslobođena; i svi,
Ali niti Zavrzana niti ijednog Zekinog druga; čak i Deve beše nestalo. Svatovi se pogledaše. Nešto ledeno prožma im snagu. — A kud su otišli? — pitaše Aleksa. — Ne znamo! — odgovori čeljad. — A kad su otišli? — pita starojko.
Ilić, Vojislav J. - PESME
kravar podiže glavu, kô Lazar na poziv Hrista, I rosa, što hladni vetrić s krila je zorinih trese, Tako ga svežinom prožma da kravar lako se strese.