Sremac, Stevan - PROZA
A možda bi i gore prošao da ga nije oteo Puja famulus, čovek miroljubiv. Već je petnaest godina kako služi u prosveti; on miri decu, čisti školu, pravi dobru kajganu
I još samo nekoliko dana je ostalo bilo do suđena mu dana. Kad, ali jedno jutro dolete Puja famulus, sav zaduvan i usplahiren, pa reče: — Gospodine, nema nam gicana (tako mu je ime ostalo još iz malena).
strugotinom sa Pujina kaiša, da je izgledao kao šišarka, a omotan paučinom, koje se srećom našlo zadosta u školi. Puja je skinuo čitav aršin, kao amerikan jake i debele paučine, i omotao je detetu oko nosa, kao prvu pomoć ranjenome.
je sad Maksim kojom nesrećom bio od onih učitelja staroga kova i škole, on bi izvesno »uzeo u posao« pobeditelja, pa bi Puja opet morao strugati kaiš i tražiti paučine, i bogzna da l’ bi je već i našao dosta posle izvršene kazne.
’Aj’te, deco, u školu! I Puja ubrisa nos pa uze zvoniti, a deca ulaze jedno po jedno, i za njima, naposletku, uđe učitelj u školu.
Sve je to Maksim ispričao i izveo decu u avliju gde je Puja doveo kmetovu kravu, Milku nazvanu, da i ona posluži nauci, kao živ primer u očiglednoj nastavi.
Jedno dete je dugo milovao po glavi dok se malo umirilo, a jedno je, boga mi, morao Puja i vodom polivati da bi sebi došlo.