Jakšić, Đura - PROZA
Noć je tamna, prostorija pusta... pa neka je ta svetlost i voštanica u rukama onoga koji već umire, opet mu vedri mračnu stazu, putniku usamljenome...
Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!... Pre perzekutori, pusta-komesari, sablje i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere i štulrihtere; pa nas svi
Išla sam laganim korakom dalje, niko me vije gonio, a niko me nije na putu zadržavao; slabo sam koga i sretala. Polja pusta, oprljena; čitav dan putuješ, a sretneš samo ponekoga pastira gde, s praznom torbicom o ramenu, čuva glađu i žeđu
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
janičare vidinske na ovako siromašnu raju, onda će sva sirotinja pobeći u Karšiju (Nemačku) i sva će careva zemlja pusta i prazna ostati...̓ — ,Tako je, tako̓ preseče mi reč vezir.
pušaka u gomi— lu Srba, i, osim što bi pobili, koji se malo rani, u̓vatio bi se za drugoga, a onaj opet za drugoga, a pusta Drina brza i ̓alovita, pa bi sve odnela i nijedan ne bi izneo glave.
U tom pismu priklinjao sam vezira da prestane robiti i paliti; sav se narod razbeža. Šta će caru pusta zemlja, šta će Srbija kad sve Srbe iseku?
Dučić, Jovan - PESME
NOVEMBAR Raširilo se u nemoj visini Jesenje nebo, olovno i prazno. Polja su pusta; vrh ledina njinih Silazi veče dosadno i mrazno. Kao bolesnica hodi bleda reka, Skelet vrbaka nadneo se na nju.
LjUBAV Iz Stona na Pelješcu Stoji pusta crkva bez glasa i zvona, Sumračna i hladna svu noć i dan celi, A u napuštenoj i nemoj kapeli Sama plače bleda
Samo čujem poklič u dnu duha svoga, Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Odnekud puše vetar, i to tih, topal, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vijor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica. I čujem šetalicu sata, i ona kao govori: „Jan-ko! Jan-ko!
A i nama su žene slabo dolazile, već samo ljudi, i to gotovo sve samo one „lole” i „pusta'ije”, kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite! Izvol’te raskomite se kao kod svoje kuće. Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta
Afrika
kako je kneginjica Ksenija smatrala da je Andrijevica Pariz u malome, i nisu li nam u Splitu govorili: „Ča je Londra pusta kontra Splitu gradu“?! Daleko od toga da liči na Pariz, mali Mongazi je ipak divno seoce.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Trifun je, veli, pretio da će ubiti svakoga, ko na nju ruku spusti. Đurđe je pričao da je zaista mlada, lepa, vitka, pusta, crna. A kako se ljulja u kuku, to se ne može zaboraviti. „Gle, gle!“ doviknu mu na to Ana.
Veli, neka se debeli za to ne brine. Može biti da će nagrnuti mladonje. Zašto ne bi? Lepa je ta Ličanka, pusta, lepota, diže u zvezde. Pa nek nagrnu mladonje. Jeste on, Trifun, kraj žene, i dece, omatorio.
Pre deset godina?“ Pavle reče da nije takva. To se Trifunu pričinjava. Kumrija je, i kao devojka, bila krupna, pusta, upaljenica. Ličila je na ajduka. A ova je nešto niža, nežnija, vitkija, a devojački skromna.
Da je tišina po popaljenim selima bila tolika, da se samo sove, noću, čuju. Pusta je Servija, Đurđe. Marame se crne, u našoj Crnoj Bari, u groblju ne viju, nego uz put, po drveću.
Crna, masna. Suh štap da u nju zasadiš, kažu, proklijao bi. Bila je, međutim, pusta. Drhtala je još od uspomene na Turke i Tatare. Ponegde samo poneka šumica. Poneka rečica. Poneko brdašce.
Isakovič se, međutim, u kući trgovca Žolobova, bio spanđao sa njegovom sluškinjom, koja je bila lepa, pusta, a imala onu čudnu moć rusku, da, rečima i pričama i pesmama, ražalosti.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Tako kad „ubava moma“ kaže dragome: Ne li sme pusta rodnina? on odgovara: Visoko drvo sem nema, ubava moma rod nema, jaze ću tebe da zemam.
Pre nego što se dođe do manastira Sv. Jovan Bigorski nema selâ u dolini Radike ona je sasvim pusta. Sela su na površima, u šumskoj zoni; neka su na granici šumske i suvatske zone.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Muškarac?” Dodir njene ruke na mojoj, sve je to bilo u meni i nisam hteo da ga krnjim. Plaža je još bila pusta, ali pecači su već bili poređani duž obale.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Pa na kome će to tvoje dobro ostati? Ne vidiš da si već omatorio, a kuća ti već ostala kao pusta. — Ta to sam i rad, da doživim svatove Šamikine.
— Al’ ovde bliže gdegod, usput jesi l’ gledô? — Umoran sam bio jako, al sad ću. — Vidiš da je kuća pusta. Katica je kao Duvna, na nju računati ne možemo, a Pera ne samo da je bekrija, nego i lopov. Nedavno mi probio čekmedže.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
dete, jer je bio jači od njega i jer je znao da govori ciganski, bio mu je mio i posle, kao amanet očev i kao luda, pusta vojničina koja se samo njega bojala.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
U Homolju stare žene kade na ovaj način: „Nabave paučinu s tri prsta salaša i po jednu slamku i po jedno pero iz tri pusta gnezda, pa uveče metnu to na žar i nakade bolesnu porodilju.
M., 1937, s. 197) — Bog ti kuću iskopao! (Trebješanin, Ž., 1987, s. 44) — Kuća ti se kocem zatvarala! (Pusta ostala!) (Vuk, SNPo, br. 2776) — Svijeća ti se ugasila! (Pavićević, M. M., 1937, s. 197) — Ognjište mu se ugasilo!
, a djevojka? ona nije drugo no tuđa večera za suđenu kuću.“⁴⁷ Kuća bez muških potomaka u narodu se naziva „pustinja“, „pusta pećina“, „iskopana kuća“ i „istražbina“ itd.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Teško je reći: šta je tu narodno, šta na narodsku. Deminutivi, ta pusta nežnost i samozaljubljenost jezika, posebno su Ćopiću dragi.
Ni stvarnost, ni pusta mašta, nego: razigrana uobrazilja koja silovito stremi na jedinu slobodnu stranu — uvis, uvis, nikad dovoljno uvis!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
U to vreme, Srbija, gotovo pusta, bila je samo beogradski pašaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile žalosno stanje stvari; malena Crna Gora
Srbija je pusta i bedna, ceo beogradski pašaluk nema ni 100.000 duša. Stara Srbija je seobama prepolovljena; u Bosni i Hercegovini
Zvezde su »štrecavi žuljevi na božjoj stopi«. Dragine oči su »dva divita duboka«. I ta njegova neodmerena, pusta fantazija, ta želja da bude što originalniji i da govori kako niko ne govori, da što više zaprepasti obične ljude u
Radičević, Branko - PESME
Zdravo i ti, momo, tudi, Da divna si, sele pusta, Odi amo, od' na grudi, Da t' poljubi braca usta.“ (1843, nov.) PUTNIK I TICA Divno gora lista, Divno sunce
Moma pravo ka meneka šeta, Moma samo, ali kaka kleta, Kakvo lice, a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito telo, Pa još oko, ono čudo velje, Oko ovo srce mi umori!
Strašni vijar odozgo me trže, Pa me dole u tavninu vrže, Sama tmina, sama tmina gusta I praznina oko mene pusta, Pute pusti, pute straoviti! O pomozi, Bože siloviti!
velju, Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi, Ta na grudi i na svoja usta, Oh željice, ala si mi pusta! — Laka pesmo, odi u pomoć, Jera ono već je blizu noć, De prigrli pesmo, moja snago, Pa ižljubi sve milo i drago!
strani, A odavde sve još ubavije: Kako samo dolina se vije, Kako gora podigla se gusta, A po gori sve ta lipa pusta, Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju, Uz kosove braća podvikuju:
Oj Pocerče, oj Milošu, Naš sokole, slavo mila, Al' na slavu Turkom lošu, Jer im slomi pusta krila, Sruši Drini u dubinu Onu strašnu orlušinu: Vi zvezdice našeg neba, Što sijaste kô što treba, Zvezde
Pođo onda opet unapreda, Pa ti jednu livadu ugleda, A po njojzi svud kopriva gusta, Nađikala svr čoveka pusta, Čkalj, bunika, tatula, štirina, I svakakva druga travurina.
rodnoga nemam, Ne daj samac da se na put spremam, Hajde sa mnom, jer bez bratskog drusta, Veruj, veruj, zemljica je pusta.
Ciknu hajduk kâno ljuta guja: „Jao puško, ostala mi pusta! Uvijek mi dosad vjera bješe, Pa zaš sada nevjeru učini.“ Te je uze i opet potpraši, A zagleda bijesnog Mehmeda,
Oh, udari gromom sada, Sada, Bože, il' nikada. Šta zapali srce moje? Oči tvoje. Šta razgore ognja pusta? Tvoja usta. ........... slatke muke? Tvoje ruke. O skupi, sunce, skupi strele, O danče, al' si ladan.
(TA NAPI SE) Ta napi se, braco, napi vinca pusta I nasrka meda s devojački usta, Čojku reko čoče, a ćušetu ćuše — Sada, višnji Bože, smiluj mi se duše!
) De su naši divni cari? — U grobu. De su krali gospodari? — U grobu. De je naša gospoština, Ona pusta carevina? — U grobu. A ti naši sivi tići, Jugovići, Obilići — Da li i nji kleta smrti Za naveki u grob sprti?
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— toliko sam puta sanjao kako sa istim ovim svojim zlosrećnim Savom idem nekud u krađu volova. Ogranula pusta mjesečina baš kao večeras, a nas dvojica . . . — Aha, kažem li ja, pravi lopovski svetac! — opet se utače samardžija.
A otkud bi sve to išlo i slatko bilo bez kamarata? Te čak ni vojnička pusta tuga ne da se iskazati ako se kamarat ne pomene.
je kao smak svijeta, naopak i bučan, gdje se bez potrebe pjeva, igra i veseli, dok je on jedini znao da je sve to samo pusta varka.
Kostić, Laza - PESME
Vasijona pukla pusta. Već u meni duša susta., a srce mi silno bije, u glavu mi krvca lije, al' mi vila lice mije hladom svoga krila meka, i
” OBJESEN Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta sve je velo, neveselo.
Al' nesta sreće lepe, sunačac ode moj, sad guja moja zebe u noći studenoj. Pa mora guja pusta da traži vrućinu, zavukla se u usta, u svoju pećinu.
rumen otima zori, da likom sine; Pa namet-pleme Nemice krute, u kog i topa gromovna usta, što tamo zjape golema, pusta, ćute i — slute! I Misir stare šalje zidare, rođaci Vlasi tikvice nose, svi su se stekli: ili da prose, il' da te dare.
ona podmukla, guja nemilosti, što se tu uvukla, izleti ispod buktiva garišta, opaljena plamom ljuto propišta, pobesnila pusta guja nemilosti, u grudma grize srce, pluću, kosti!
kakva li si, pusta, bila, kad pogubih tebi vojna, od gazanski što je vrata odbijao nesavlada! Ti se maši koplja bojna, pa iz grla viknu
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
IV U srcu gajim ljubav gostoprimstva, referat s lipe kada pčele rade a kuće retke, pusta domaćinstva. Ne žuri s neba, gordi vinograde, već grožđem kiše, dok me muči ulcuѕ, poškropi štedro ludost zvanu
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
A kad je došla sredina ljeta, pogleda Ćosa, al kakva šteta: čitava njiva pusta! Začuđen Ćosa tužno je rekȏ „Bogme sam zalud pogaču čekȏ, opet ću, jadan, ostati gladan!“ „Uzdaj se u nas!
I Starac i mačak, o, pusta tugo, u tvrdoj kuli živjeli dugo, kretali u lov u noći svježe, u zaliv tihi spuštali mreže, brodili morem do zore
Ozbiljno sumnjam na kuma Žderka.“ Osvanu jutro; evo i dede, po njivi redom zađe, o grdna čuda, o pusta loma, čitavu pustoš nađe. Tragovi Žderka svuda se vide, poslednji, evo, u šumu ide. Stražari amo, na ispit strogi!
To ti je, bato, oklopnik velik, odozgo drvo, odozdo čelik.“ „Drvo i čelik!“ — medo se trže, hvata ga pusta strava. — „Valja mi maglu hvatati brže, bojim se — ode glava.
Sama, pusta, zavijena mukom, maše mala pocrnjelom rukom. Zvrje kola, promiču ljeskari, traka puta u beskraj se vije, idem, kažu,
Kad sam najzad iz čarobnih sanja izronio, k'o iz vode patak, oko mene ćuti soba pusta, i na stolu — nesvršen zadatak. A moj putnik, dembelija prava, negdje usput legao pa spava.
Zamukoše sobe internata i u njima smicalice Bačke, osta pusta cesta za Pritoku gdje smo krali orahe seljačke. Osta Murat, poslastičar stari i njegovi kolači „brdari“. A drugovi!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Doviđenja. — Doviđenja. Prijatna šetnja. Pred krčmom nema više nikoga i ulica je sasvim pusta. Idem na mali molo, koji je sagrađen time što je između nekoliko pobodenih kolja nabacano kamenje.
— O, odmoriću se već. Dobru noć! — Dobru noć, gospodine. Žene uđoše i onda cela ulica bi savršeno pusta. Tek na kraju, jedan starac pozdravlja iz mraka neke kapije: — Dobru noć, gospodine! — Dobru noć.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Ta ovako grožđe samo ovde rodi! A već svaka od njih rumeni se pusta, Da ti sama voda udari na usta. Razležu se pesme mile, Od miline gori grud — Beračice kao vile Neumorno lete svud!
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažan valja dô... Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo.
SUMORNI DAN Kiša sipi... U daljini Povila se magla gusta; Dan prolazi u tišini, Gora nema, polja pusta. U Mrtvilu sve počiva, Nigde nema stvora živa.
Eno na surom Visu urvine vekovne stoje K'o strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava Sumornog zaborava.
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni', Izgledaju oni k'o duhovi tajni. 8 Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka! Samo katkad sova krikne i poleti, Preplašena možda od rumena zraka, Od potmule lupe i pesama
Mrki kopljanici Oboriše ćutke koplja naopako, Pogasiše sveće sedi sveštenici, I krenuše natrag pogruženi jako, A ostade pusta i prazna pećina...
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Pa ja na prvom mestu, ja pre no svi ostali. DANICA: Ama, šta je to, zaboga, šta se to dešava ovde, kao da je pusta kuća? MIĆA: Odista, navalili svi. DANICA: Sirota tetka, razbolela se od jeda, a i ja...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Odmakli smo daleko kad se sasvim razdanilo. Bio je svetao sunčan dan bez prašine. Polja su ležala pusta, a vlažna drveta opustila tužno grane. Lišće je počelo da žuti. Osećao se već dah jeseni.
Silazili smo kroz šumu, gde se osećao miris već svenulog lišća i vlažne mahovine. Pusta tišina i neki svečani mir ovladao je prirodom.
Ona glava izgubi se ispod arnjeva i kola zaškripaše. Hteli bismo do Kalemegdana. Knez-Mihailova ulica pusta. Konji se neprestano sapliću o rupe od granata. Naiđosmo kroz mračne aleje i obresmo se na kalemegdanskoj terasi.
Zabijenih ruku do laktova u procepane džepove i uzdignutih jaka od šinjela, trupkali smo oko vatre i gazili po blatu. A pusta raskvašena oranica kao tutkalo. Nismo se još dobro ni odmorili, a naređenja su počela da pristižu.
I večito: „Na nadležnost“. Na kraju, „kola se slome“ na kaplaru Živulju, ili na nesrećnom Tanasiju. Tek tada pusta forma dobije svoju punu važnost. Za to vreme, pozadina slavi naše uspehe.
„Mrtva stvar!“ — lako će sa njim, već uz put, onako uzgred, nije zgoreg da ponesu i nešto živo. Već im dojadi ona pusta mamaljuga. — Pst! — uzviknu jedan i svi zastadoše. Unezvereno se ispraviše, kao da osluškuju fijuk topovskog zrna.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Kao da mu neko iščupa srce i odnese... ostade na tom mestu samo pusta praznina. On oseti da je ostao usamljen za večita vremena, jer mu nestade onoga što mu je ispunjavalo životom srce i
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
ogrebe ga; Ja ga metnuh na ulicu, Dođe lunja, odnese ga, Ja mene! odnese ga: Aja, uja, pusta lunja! Ne nosi mi vojna moga. 250.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Vozovi ne idu, a sneg pada. Idem, zatim, kolima do Ilanče, drumom nad kojim grakću vrane, ravnicom mojom, koja je sad pusta i nema kraja. U tom zimskom večeru ceo moj dotadanji život čini mi se jedna fantazmagorija. Život krdžalija.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Od jednog pukog sirotana, postao gospodin čovek! Pred tobom je sve, a pusta mladost bez brige, bez ikakvih tegoba! Prohtelo mi se da živim, da naknadim ono što je izgubljeno dugom patnjom. Pa...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
! Nestrećno vreme! Ovo više ne može da se živi, gospodine. Država te fatila za plaćanje; pa te ne pusta kako pavuk mušicu. Sve daj, daj, a ti samo plaćaj, a kmet ti otima pazar i ališveriši mušterije, putnici i pašažeri!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Korača, nogu pred nogu, gleda preda se, zna se... Ulica je pusta odavde do Tahita. To je vreme kad se čak i tramvaji negde skrase I kad besposleni vetar po vrtovima skita.
” „Teško je, al i lepo bilo voleti, I slatko u srcu nositi plam! Sad ostajem pusta, ko na goleti Vetrovnoj drvo! Oh, znam, sve znam: Ko se osveti, taj se posveti, Al svetac je čovek mnogo sâm!
Rakić, Milan - PESME
Ti bi trave hteo; Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene ćuv donosi vreo. Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!
s tajanstvenim hukom, Sveopšta smrt se na sve strane rasu Gušeći život svojom moćnom rukom, — Ja znam, to mrtvilo je pusta varka.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Te mi opet sjutradan na igru, kad u kuću nigđe niko nema, no je pusta kuća zatvorena. I jošt ću vi jednu sprdnju pričat (a znam čisto vjerovat nećete): vidio sam ljude u Mletkama đe na
izlomiše, a u razdvoj boja krvavoga, najpotonja koja puče turska — džeferdara držah pred očima — prestriže ga, ostala mu pusta, (plače) po remiku, kâ da trska bješe! Više žalim pusta džeferdara no da mi je ruku okinula!
Više žalim pusta džeferdara no da mi je ruku okinula! Žâ mi ga je kâ jednoga sina, žâ mi ga je kâ brata rodnoga, ere bješe puška mimo
Pandurović, Sima - PESME
života cvetnog, — A maj je divan i bez sunca žarka; — Tebi ljubav ljudska sred života sretnog Ne treba, izgleda kao pusta varka.
Kako si mi danas mračan i oron’o! Ni pusta traga radosnom životu. Varvarin je grubi zlurado ti don’o Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramòtu.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
E pusta žurba: da se nisam žurio, ne bi’ prosuo vino! — Rekao puž, kad je pošavši za Božić da donese vino, ovo doneo za poklade
Da grdne crkve! a bijesni svetaca! grdna mjesta za jagnjivo! Ustanite konje da se pusta boga namolimo! — Pripovijedaju da je rekao nekakav Hercegovac kad je udario pored nekog velikog manastira.
Pastir se na to vratio kući, brzo zatim umro, a kuća mu je već dva puta bila pusta. SREBRNI CAR U Kučajni se od pamtiveka kopa ruda...
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu Bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne
Stanković, Borisav - JOVČA
Ja, ne više. ... »Donesi vode, Mladene! Polivaj me! Oblači me, Mladene!« ... I skida se, oblači, doteruje, a pusta joj snaga vrela, bela.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Eh, kamo pusta mladost! Gdi su vina, paštete i pečenja! Ala je jadan čovek, ništa na svetu, nego | magla, sen i sujeta!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Međutijem nova kuća bješe pokrivena, pa se zaključa, i ostade tako pusta. Vicin brat se jadaše da nema više novaca za dalju opremu, a u isto vrijeme nejasno nagovješćivaše da ga je njekako
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
) Da li da krenem Bogu? Ili okrenem vragu? Da maknem nekud nogu Il stojim u svom tragu? Sam nasred pusta žala Sa glavom koja strši Pod suncem što je loče: Kao u zevu ala Ja čekam da se svrši I ovo što ne poče.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Aćim stade uz prozor: kroz ledeno granje crne se jasenovi. — Zbog tebe će moja kuća da ostane pusta — reče kasnije iz osušene, grke dubine. — Jedno mene kole. Samo jedno...
Narodnog krvopije. Moj Vukašin Tošićev zet! — šapuće zagledan u dva velika oka, tuđa i pusta, mora da ga gleda. — Jeste. Ali ćerka nije što i otac. — Posle toliko godina došao si kući to da mi kažeš?
mu zgazila zenice, vetar vrišti pod strehama, pa skače na jasenove što i postoje da bi pokazivali ljudima gde je bila pusta kuća Đorđa Katića. Ona, to disanje, njegova je zla sudbina; ona mu je nakotila nesreću dovoljnu da zatre sve.
„Odmah da se izgubiš iz moje kuće! Odmah, ubiću te!“ „Biće ti kuća još više pusta, Đorđe.“ Samo je to rekla sanjiva Milunka. „Napolje! Marš napolje!
da je on živ, cvetala bi Srbija. I Švabe bi nam zavidele. Šta ćeš, pusta smrt. Ti si, dakle, njegov unuk? I ličiš na dedu, ličiš, bogami. dobro seme ne rađa šuljak. Baš mi je milo što te vidim.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Tu je Simina ulica pusta i utihla od sumračnosti. Prolaznici su retki i, dok se provlače između parkiranih automobila, mokri od senke.
Ni toga se ne ceća, ali ce ceća da su tada, u pretproleće 1804, snegovi na Avali trajali a gora bila sva pusta. Bela su bila nebesa, beli vetrovi, bele svetlosti nad Dunavom i Savom, i ta je belina skrivala zagonetne nebeske
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju; Uz kosove braća podvikuju: „Ao,
J. Jovanović 3maj XLIV* NEGDAŠNjEM PRIJATELjU Da ti Bog da mnogo leta, A što više s otim bolje, I dukata pusta zlata, Da te puno zadovolje!
mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan, - mladost pusta!
O mili časi, kako ste daleko! Vi draga lica, iščezla ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...
starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom; A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta pola, I guste slojeve magle u vlažni valja dô... Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom; Mutno je nebo svo.
Ja, kakva je pusta! Tako mi imána, Stid je ne bi bilo da je kod Sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće, Ni hodžin mi zapis više pomoć'
K'o pusta grana, kad jesenja krila Trgnu joj lisje i pokose ledom, Bez vas bi majka domovina bila; A majka plače za svojijem čedom
Ti bi trave hteo; Svuda oko tebe buja trava gusta, I mirise njene ćuv donosi vreo. Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!
Strašću i slašću mirišu joj usta; Opija, pali njena pjesma pusta. Gomile jure, hude, pjane, plahe, Pomamno za njom, i ulice zvone Od pjesme, cike, i od strasti bone...
I tad ga osvaja želja pusta, Življa od tol'kih doživljaja! O, šta bi dao da je u grobu, U onom času punom obaja; Da on se to sad iz groba budi, Pa u
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Varoš je bila pusta, bar na ovom delu, gde je stanica. Levo i desno prašte puške. Referenti pođoše k stanici. Usput im priđe jedan čovek.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
* Još i sada, u jarka i pusta nedjeljna popodneva, učini mi se da u njima nešto nedostaje, da su odnekud nezavršena, nedorečena.
Znam je kad, klonula, pusta, bije čelom o hladni prag beznađa. Duša diše u patnji kao more u plimama i osekama. Poznam spečenu suhoću kad presuše
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne
Petković, Vladislav Dis - PESME
Noć u tmini nek služi za dane, Za uzdahe nisu samo usta, I mrak ima svoje svetle strane, Mis'o s' rađa kad je sreća pusta.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
strasne omladine što se miješaju sa šumom borova iznad vrela i lakim oticajem vode, nad kojom strši mrki grad i pusta golet. Zagrabi sićem i u uzbuđenju zbog današnje vijesti vraća se kući.
Prolaze dani u velikome moru bez jačih promjena. Pusta pučina, obavita tankom maglom, nedogledna, bez kraja, monotono djeluje na njenu prirodu, a bezrazložna tuga, iz koje se
Pa onda ono čobanče s kojim se najradije igrala na žalu, i mio utisak onih toplih ljetnjih dana, i pusta, strasna i požudna snatrenja, i sve uvalice svijetloga školja...
S jedne strane sure boje prekomorskih brdina postupno gube se u sivome mraku, a, s druge strane, pusta nepregledna pučina, neodređena, drhteći u živome šumu, propada u zimnju noć.
“ I tako svako gonjenje svršavaše se kod njih kao pusta šala. Ali ona bi bila pošla za nj da je on, po seoskome običaju, odmah, pre vojništva, svojoj kući poveo.
Pa pučina negde prostrana, pusta, negde tesna kao reka iz koje kao da niču ostrva, školi...I pusti rati zadrti u more, okićeni belim peskom, penom....
Majka božja ne ostade dužna i odazva se na njegove molitve. Nekog napuštenog popodneva klečao je pred njenim oltarom. Pusta prostrana crkva beše vlažna, kao da se ovlažila suzama bogoljubnih vernika, a kroz išarano staklo visokih prozora
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
On je išao. [. . . ] Niti da pomaže ono kad savi, uđe u ulicu, koja isto tako mrtva, pusta i crni se, a ispod njihove Jovankina visoka kuća jače se crni i kao da mu ona nešto govori [. . . ].
Samo, deluje sablasno. Jer su sobe i kuće prazne a mračne; dvorišta su takođe bez ljudi, pusta su kao i ulice; drveće je usahlo, a i bilje u bašti.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Dosadilo mi I dojadilo sve to. Sve je to silom uzbrdo. Sva ta nadanja i čekanja. Neka pusta ostanu, a ja nijesam budala; hoću da carujem a ne robujem, izabrao sam carsku, jaku vjeru.
No star sam, dece nemam više, unučadi ne. Će ostane pusta zemlja. A nju žalim. Pritisnuće je dušmanin, pa mi je teško da umrem, a niko moj da ne dočeka majku Srbiju, te gde mi se
A žene sasvim otvorene, gole do ramena i do iznad kolena. Smeju se, graše i razgovaraju s kim hoćeš. Munareta kao pusta, retko da čuješ mujezina. „Klanjaj sad, Selime Selmanov iz Čabra, u jade velike: zlo ti tvoje turkovanje i u priču!..
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Na putu je šumar srete: „Ti si krala, pusta ženo!“ I knjižicu svoju vadi I beleži ime njeno. Udovici s’ grlo stište Kâ da j’ gŷši mòra neka, Pa ne može da
Bar kad bi sama... al’ želja j’ pusta, Znam da uzalud zamaram usta — Al’ evo šta je željica moja: Visokorodnost kad bi nam tvoja, Putujuć’ s neba na
Miljković, Branko - PESME
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje.
To što te vidim je l moja il tvoja moć? Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata!
Krakov, Stanislav - KRILA
Auto je jurio i ostavljao svima prašinu kao pozdrav. Duško je gledao pusta izgorela polja kraj Lutre, gde su nekada bili njihovi logori. Osećao je tugu što je sve to tako pusto i prazno.
Petrović, Rastko - AFRIKA
kako je kneginjica Ksenija smatrala da je Andrijevica Pariz u malome, i nisu li nam u Splitu govorili: „Ča je Londra pusta kontra Splitu gradu“?! Daleko od toga da liči na Pariz, mali Mongazi je ipak divno seoce.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane. Poljana osta pusta. I naša i njihova artiljerija, kao po dogovoru, gađale su protivničke rovove.
Sigurno su dovukli dalekometne topove... Jedan vrabac skakutao je oko prozora, kao da je to neka pusta kuća. Poterasmo konje oko kuće. Ispod jedne strehe videlo se skorašnje ležište konja. — Šta ovo može da znači!
Putovali smo vozom koji je bio potpuno prazan. Polja su bila pusta. Na stanicama sem službenika nikog drugog nije bilo.
Kroz snežne pahuljice video sam još njihove siluete... Voz skrenu i pred mojim očima ukaza se pusta poljana pokrivena snegom... I nikada više... Dragiša se nalakti na sto, i pokri lice rukama...
jednim kamenom. To bi bila očigledna istorija. Ali, šta ćete... pusta politika! Moj mlađi kolega, kome su svakako dosadile priče o ratu, upade nervoznim glasom: — Ah, ostavite, molim vas.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Vredno da se zubi izbiju u usti, vredno da se obe sokruše čeljusti; Čas onaj prokleti — vi ostala pusta! — krošto dopustiste, bezakona usta?
Uhu mome slovesa su ono tvojih usta Bez šta b' meni zemlja bila sva gluha i pusta; Što su nebu jasne zv'jezde, njivi zlatni klasi, To besjede sluhu mome ljupki tvoji glasi.
1816. Eustahija Arsić MIHAILO VITKOVIĆ LjUBOVI Pusta ljubov šta učini, Po mom sercu šta počini! Svu tišinu izgna, progna, I veselost moju popra do dna.
— — — — — — — — — — — 9. Besna, pusta neslogo, Kćeri adske zmije, Gdi bi znala živiti Da Srbina nije? Čedo strasti, nesrećo, Brza u slepoći, Kad Srbina
Mila Zagorica s mestima krasnima ostade pusta, Skrovito selo Žabare u koritu livade tučne, S brzom Jasenicom, kićenom valjaonicama mnogim, Đorđe gde slatka
Bojić, Milutin - PESME
(1911) MOLITVA Noć je pusta. U carskoj dvorani Mračan presto, tajanstven kô bajka. A dok vetar zviždi na poljani, Boga moli Jugovića Majka.
Jakšić, Đura - PESME
Ne miče se listak, šuma ne šumori, Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori... Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo, Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s’ čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol. Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčan zrak...
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
« Znao je da ništa ne pomaže. Niti da pomaže ono kad savi, uđe u ulicu, koja isto tako mrtva, pusta i crni se, a ispod njihove Jovankina visoka kuća jače se crni i kao da mu ona nešto govori, te njemu od toga srce trne.
— Eh — i dalje uporno, ljutito, nastavlja — pa ja, što ovoliko živim, sigurno luda, pusta sam bila?! Gledarica je jednako, mučaljivo nagnuta nad zdelom vode u kojoj se crnio taj »obajani« kamen, odgovarala:
Ćipiko, Ivo - Pauci
Još leži, otpočiva pusta, ali kad je božje sunce zagrije, a već je na domaku, bog će blagosloviti težačke trude, zemlja će se okititi, sjaraniće
Ivo pogleda u drven križ što se je još nekako dizao između visoke prožutjele trave: „Zna li ona moju tugu?” I pusta, beznadna čežnja natiskuje mu se uz to pikanje do u dušu, tuži za njom — i jednako gleda u sagnjili križ...
Ilić, Vojislav J. - PESME
I ceo božji dan On gleda pusta polja, gde gola strnjika raste, I sneva drugi san. Tako i prošlost moja preda mnom tiho se budi, Moj pogled isto tako
Kô divlji, razuzdan konjic, mrseći srdito grivu, On pusta preleta pola, livadu, polje i njivu I mutne rasturi vale u hučnom poletu svome, Što stenje valjaju s gora i hrašće
I to je prošlo. Vas već nije, Kroz pusta polja bludim sam Jesenja magla zemlju krije, Ah, kako mi je - to ja znam! Tromo i mirno teku časi, Mladost se gubi, gine
starica stoji i mokru živinu vabi, I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja, I guste slojeve magle u vlažni vala dô... Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, Mutno je nebo svo.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje Kô strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova pusta Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava Sumornog zaborava.
Nadežde varahu mene, Obmanuli me druzi, Kao bludnice - žene. Sadašnjost moja je pusta, kô pusta pećina neka, I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas; Prošlost je protekla moja kô burna planinska
Nadežde varahu mene, Obmanuli me druzi, Kao bludnice - žene. Sadašnjost moja je pusta, kô pusta pećina neka, I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas; Prošlost je protekla moja kô burna planinska reka, A s
U crnome ruvu, spram buktinja sjajni', Izgledaju oni kô duhovi tajni. Mrtva, pusta ponoć, nigde živa znaka! Samo katkad sova krikne i poleti, Preplašena možda od rumena zraka, Od potmule lupe i pesama
Mrki kopljanici Oboriše ćutke koplja naopako, Pogasiše sveće sedi sveštenici, I krenuše natrag pogruženi jako, A ostade pusta i prazna pećina...
4. U râni osvitak zore Zvezdana na noge usta, I svinje pogoni tada u polja vlažna i pusta, A uz put i Kiću srete. Spojiše čopora oba, I onda iđahu tako, ćuteći do neko doba, Dok, najzad, stigoše reci.
On šturnu preplašen u mrak, gde senka vladaše gusta, Al' vajda beše mu slaba, jer svetli buktinja pusta I kmet ga uoči dobro. „Gospode, hvala je tebi. Al' šta se dešava ovo?“ uzdahnu kmet u sebi.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
u mom poslednjem pismu kako je izgledala nekad naša Zemlja, a Vi mi čitate iz Svetog Pisma: „A Zemlja beše bez obličja i pusta i beše tama nad bezdanom.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s' čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčev zrak… Strelovit, posle na zemlju roni I krvlju
Stanković, Borisav - TAŠANA
si kući, svoja si gazdarica«, a opet svaki na svoju stranu, svaki sebe gleda, a samo ja ovde jednako sama, jednako pusta, pa da se izludi! KATA (preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama?
niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta, zatvorena što pre umrla, izludela i svršila. (Razjareno, unezvereno ide po sobi.) Oh! Ovo je strašno!
Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala! Oh, što mi bridite, osušile se da Bog da! (Pritiskuje prsa.
I zato, dok sam bila sama, pusta, zatvorena, tešila sam se da kad ti dođeš, da bar pred tobom mogu dušom dahnuti. Ne da se nasmejem, nego da se ne
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Željeznička stanica, gospa Nolo, pusta, ima vremena za krenviršle i rakiju i šef stanice, i poštar, i moj Vasa, pa tako danas, tako sutra, svršilo se sa onim
Branko Kalenić je bio dete kakvo retko kad rađa pusta palanka, i još palanka na mutnoj, lenjoj i močvarnoj Tisi, na reci koja riba ima, ali kao da dušu nema, na vodi koju
Na nekim mestima vide se jake široke daske prebačene između obale i dereglija. Obala je pusta. Svet je umoran, a prilično je i zahladnelo.
— i onda otklimaše glavama složnije no što se ikad jednoglasno glasalo... Da, pusta je pozadina bogataša i kapitala. — „A kad si već potegnula reč: Šta je sada sa testamentom prve žene gospodin-Vasine,
Beše i uviđaja i istrage, ali svi i sve kao u zemlju propali. Kuća ostala pusta, zarasla u korov. U neke, bude ustupljena opštini, a opština odmah nađe kupca.
Ako se u Rimskoj ulici ušlo u kuću konvertiranoga čistoga Grka Papastergija, imao se utisak da je kuća pusta. Ne, nije, nego je malo ljudi u njoj, nema dece.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Hladnoća prožima zgrčeno telo, a duša kao da je zamrzla. Mračna i pusta noć kao ukleta kob protegla se u večnost, a reka Maća satanski žubori.
— Hoće li, bre, davati večeru ovi Englezi? — zapita Živadin. — Jest, bogati! — skoči Vojin. — Pazi, šta je pusta Albanija napravila od mene! — i Živadin poče da uvrće čakšire oko slabina. — Jaoj, ljudi, gladan sam! — zavapi Luka.
privikla na široke prostore, na hladan vazduh, na šuštanje lišća i lepršanje noćnih ptica, te nas sada muči prazna i pusta tišina ove teskobne kabine. Neko predloži da iziđemo na krov lađe. Paluba je široka, mogao bi se bataljon postrojiti.
— Čim šta primetite, otvorite odmah vatru! Durbinima pretresamo šumu. Kao da je pusta. A međutim, puške nanovo zapraštaše. Na vrhu Vetrenika, iza jedne stene, pojaviše se nekolicina i zastadoše.
Petrović, Rastko - PESME
Iz tela bolnih i iz voća, isisao si svetlost, A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost, Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti: Da li ćeš naići pritom na lik?
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Je li to ta dolina? Od zebnje orahu zastade dah u grlu. Široka i pusta je bila dolina. Nigde ni zečeva, ni veverica, ni breza.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora? MAGDA Ta je, kćeri. KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda.
I sestra plakala: Jovane, brate, Jovane, Ti si mi cveće prolećno! (Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?... MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu.
Šantić, Aleksa - PESME
O mili časi, kako ste daleko! Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...
zlatnih grivnâ Kad naranču žutu baci cura divna, I da vidiš osmjeh i slatka joj usta, Bi i tebe s majkom rastavila pusta! Pa još one oči što svu milost nude! — Blago onom čija vjerenica bude! 1901.
Ti ne znaš da preda mnom sada Noć druga stoji, pusta, i u čami, S razvalinama... Iznad gluha grada Svud slepi miši kruže, i u tami Buljina buče...
polju moga zavičaja Ne čuje se pjesma veselja i žetve, Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.
Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja. 1905. BOKA Naša mila Boko, nevjesto Jadrana, Pokrivena nebom kô od plave svile, Ljepša si od tvoje
Sve vidi i čuje. I ponori tuge Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama, Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge, Kao paučina svrh nje visi tama. Skupila se čeljad.
! 1910. KOVAČ N mračna i pusta. Mraz hvata i bije. U čađavoj izbi kuje kovač stari; Na domaku ognja lice mu se žari, Niz kosmate prsi znoj potokom
Kô pusta grana kad jesenja krila Trgnu joj lisje i pokose ledom, Bez vas bi majka domovina bila; A majka plače za svojijem čed
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće... — Ni hodžin mi zapis više
Što tako hladno iznad luga Sunčana svetli traka? Što li je zemlja sva kô tuga, I pusta, kô grobna raka? Što me i sama tuga cepa, I što sam mračan kô sene? Zašto si, reci, moja lepa, Ti ostavila mene?
64 Na očima s crnom noći A olovom povrh usta, Ukočena srca, mozga, Ležah u dnu groba pusta. Ne znam reći koliko sam U kovčegu snevô tako, Kad se prenuh a na grobu Kucanje se začu lako.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
cilj nisu postigli: narod je morao da se seli sa potučenom austrijskom vojskom preko Save i dunava i Srbija je skoro pusta morala da dočeka početak XVIII veka.
On će kazat na mene je carstvo. Šuti Marko, ništa ne besjedi, na šatora ne okreće glavu. Malo l' ti je, — ostala ti pusta! — već s' o tuđe otimate carstvo?
Kad su bili nadomak Jezera, opteče ih ona silna vojska. Kad Momčilo opazio vojsku, on poteže sablju od bedrice, al' se pusta ne da izvaditi, kao da je za kore prirasla. Onda reče vojvoda Momčilo: „Čujete li, moja braćo draga!
Malo l' ti je, — ostala ti pusta! — već s' o tuđe otimate carstvo? A ti striče, despote Uglješa, malo l' ti je despotstva tvojega?
Pobježe mu Vuča dženerale na njegovoj tankoj bedeviji, poćera ga na Šarinu Marko. Brza mu je pusta bedevija, šćaše uteć gradu Varadinu; ljuljnu Marko teškom topuzinom, pa je pušta za njim preko polja, udari ga sapom od
kamilovi, koji je mlada djevojka svojom rukom nakitila), i još tebe ja molim kako dragu vjerenicu: ti mi imaš u dvoru pusta konja velikoga, hrani mi ga u dvoru, djevojko, osam dana, vjerenice, a kad mi se izvrši, djevojko, osmi danak, ti mi
Tužne glase donese jedinici ćerci svojoj. Kad je mlada djevojka svoju majku razumjela, pusta konja hranila na puno na osam danak̓; konja bješe pustila planinome zelenome, i još ga pokrila čistom svilom do kopita.
Kad je Arap kulu načinio, udario stakla u pendžere, prostr'o je svilom i kadifom, pa je onda kuli govorio: „Što ćeš pusta u primorju, kulo, kad po tebe nitko šetat nema?
za njime pet stotina svata, pet stotina crnijeh Arapa: Arap đever, stari svat Arapin, a Arapin crni mladoženja; skače pusta pod njim bedevija, ispod nogu kamen izlijeće, te razbija hane i dućane.
Za njime se naturio Marko; al' je brza pusta bedevija, brza mu je kao gorska vila, i tijaše da uteče Šarcu. Pade Marku na um topuzina, pak zaljulja pokraj sebe
Kada viđe da je za majdana, onda ište suvu drenovinu. Donesoše drenovinu Marku; kad je steže u desnicu ruku, pršte pusta nadvoje, natroje, i dv’je kaplje vode iskočiše. Tada Marko caru progovara: „Prilika je, care, od mejdana“.
E smo našu zemlju opustili, slomila se zemlja u svatove, osta zemlja pusta na krajini, zemlja naša strašna od Turaka, od Turaka preko vode sinje.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ranije bi često prezao od svakog šušnja, zaobilazio šumarke, jaruge i pusta mjesta, a sad bi se samo sjetio da pripada četi — Jovančetovoj četi — i već bi hrabro udario posred najgušće šikare,
gdje on stigne, gdje ga ručak zatekne i gdje se pomalo krpi — vajkao se žandarmerijski narednik Dane Nakarada i od pusta jada odmah je skrenuo u seosku krčmu. — Čekaćemo ga ovdje, tu njega dovode svi njegovi puti.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
zato izvestiću vam što ću ja učiniti tome mome vinogradu: razbaciću mi oko njega obgradu, soboriću duvar, ostaviću ga pusta, neobrezana ni opkopana; neka da svašto po njemu gazi i tre ga: što u njemu ko što nađe, neka grabi i raznosi!
Al’, sve mrtvo leži. Ni duše žive čuti se nigde. Onda razljuti se car, vide: sva pusta zemlja, nigde ni čoveka i grad prazan, — a toliko vreme onde dangubio i uzalud mučio i gubio svoju vojsku!
I to on taki posluša i učini, te bi svet. Do njega je pusta bila ona gora; on je prvi naseli. Tako i dosad to biva. CAR, LAV I ZMIJA Grčki car Teodosije izađe s gospodom
ostaju nam prazne ostave i sama trava ne raste nego li vidi se crna i suha mnogo put zemlja: ostaje na njoj kletva da je pusta kako neka planina što je prokleta (Đelvuj) od Isusa Navina rad zločestih nekih ljudi nepokornih zakonu i krvnička posla.
NA MESTU PUSTOM OD LjUDI Nije pusta od bede ni pustinja. Jer koji je video znajući bezakonje u gradu, govori i ovo: »Tko će mi dati krila takva, kakono u
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A ona je znala za to, pa kao svaka vanredno lepa, a uz to još i bogata, bila je razmažena, pusta, nemilosrdna, gotovo reći demonska.
Poče strinka Paraškeva: — u Madine, ete, tam’ sproti Zelenu češmu, kakvo devojče iskoči — pusta ne ostala!... Onakvu lepotinju veće u moj vek — a ja sam si žena ubavačko stara — jošte ne vido’...
Eh, reče, pusta, reče, vera što ni smiće i na nas i na vas, a keif mi, reče, da gu uznem, ete, za mojega Halila!...“ I istin’ zboreše
— Ela, Vaske, zapoj!... Žâlna sam, — žalnu mi pesnu zapoj!... A Vaska zapeva: Izlegoh da se pošetam Niz toja pusta Bitola, niz Evrejskoto mahalo, niz tija tesni sokaci.