Upotreba reči put u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

se otporom može zvati: nekoliko mrtvih, poginulih, i desetinu-dvadeset ranjenika, što, s duge borbe malaksali, poslednji put iz pušaka šalju smrt neprijateljima naroda svoga. Otac je moj svaki čas dolazio da vidi šta radim i kako napredujem.

je časova kad mi je otac i iz svoga života poneku zanimljivu crticu pripovedao, ali u tome je bio štedljiviji; svaki put je radije govorio o drugovima sa kojima je u mladosti vesele i tužne časove delio.

“ Drugi put opet dođe, pita imamo li brašna. A kad mu tetka kaže da nema, on uprti vreću sa pšenicom, odnese na suvaču, pa nam

Zbogom! Zbogom, možda zanavek, zbogom Grlice!...“ On me pritište na svoje široke grudi, poljubi me poslednji put i ode... Ode kao senka.

Sve sam to ušila u jedno malo ćilimče, kako ću lakše na mojim slabim leđima nositi. Put beše dalek, žega velika, a moja snaga slaba.

Kad smo u planinu ušli, već se smrkavalo, ali se prema vedrini večera lepo video crven put što, kao tanka zmija, presecaše mračnu Čestobrodicu, pružajući se čas gore u visinu, a posle opet u ponore.

Na jednome mestu pređe nam put kornjača, ja se htedoh, i sam ne znam zašto, jednim šljunkom baciti za njome, ali moj drugar, koji se zvao Miladin, trže

toga se ućuta i tek onako, kao kroza san, šaputao je za sebe: — Ali što baš tako da se desi da nam prvo kornjača pređe put?... To nije dobra kob!... — A što, Miladine? — rekoh mu ja.

— A što, Miladine? — rekoh mu ja. — Ta ova planina, puna je svakojakih životinja, pa nam je neka morala put preći, a, posle, svakako je bolje kornjaču sukobiti nego medveda ili vuka... — Jest, brate, tako je...

ih, onako osedlane, za jedno drvo ukraj puta koji vodi preko Čestobrodice, ali stranputicom, pravo u donju Mutnicu. Put je onde jako strm: to je upravo nena putanja kojom bez nevolje niko ne putuje.

Kad je bio pred nama, mi se obojica poklonismo i priđemo ruci da celujemo... To je poslednji put što sam poljubio kaluđera u ruku...

“ Posle iz jednog jandžika izvadi pljosku s rakijom i ponudi me da pijem... Kad smo se napili, krenemo se na put. Majka njegova tužno je gledala za nama... Sirota mati!...

Obradović, Dositej - BASNE

KNjIŽEVNOSTI Dositej Obradović BASNE ISTINA I PRELEST PUT U JEDAN DAN „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske

ask.rs. 20011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Dositej Obradović BASNE ISTINA I PRELEST PUT U JEDAN DAN Sadržaj Predislovije o basnah 3 1 Orao i lisica 5 2 Orao ustreljen 7 3 Lav i lisica 8 4 Lav, kurjak

lopta 231 158 Vran i slavuj 233 159 Lastavica i slavuj 236 160 Lastavica i proče ptice 238 BASNE ISTINA I PRELEST PUT U JEDAN DAN Ezopove i pročih raznih basnotvorcev s različnih jezika na slaveno-serpski jezik prevedene

Lav se prezne i ščepa miša. „Nijedna vero! Na tolikom polju preko mojih li leđa ti put sebi nađe? Što ćeš cad, kazuj?

„Proklet čas kad sam to rekao!“; „Da sam vrat slomio kad sam na taj put pošao!” - evo kako mloge čujemo da govore. A zašto?

„Kad me drugi put nađeš pred avlijom", — odgovori mu pas — „ne čekaj svadbe”. Naravoučenije Od napasti i zla valja da čovek gleda kako

I pravo ima. 63 Mišić i mišica Mišić, kad prirasti i počne iz rupe istrkivati, upazi prvi put u životu mačka. Pita mišicu kakva je to stvar? „Ne pštaj, moj sinko, zla i opaka! Zove se mačak.

Lenivac čeka sami dan putovanja da se na put sprema, pak onda: He, nema toga, ni ovoga, ni onoga! Ništa ti nije gore nego s odlagalom imati delo.

Idi i uživaj, no pri tomu znaj da mi nisi uzeo, nego si mi dao srce i pamet, jer ću drugi put znati kako ću se s tobom ophoditi!

Što ovo znači, svak zna. Nađi pre pravi put, pak onda teci. Ne mlati nedozrelo voće, kad sazre slađe će ti biti. Ne krši grane koje će ti dogodine roditi.

po vodu; tu, iz ljubovi i revnosti k bogu, počeli bi jedan drugoga uvještavati da se obrati od zabluždenija na pravi put.

No ne mogući se pogoditi koji je to pravi put — jer bi svak od njih hoteo da je on sam na blaženom pravom putu, a drugi na prokletom i krivom — reč po reč (kaonoti

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

njegov plač ne može da se prepričava njegova se humka ne preskače i ne obilazi njegova se humka polako pretvara u put u malom paklu zapanjenih sveća na njegovom grobu je mrak pripev joj hladan uleće vetar u maglu toplih bara jedna

ODGOVOR NA ZDRAVICU Daj Mi, Bože, put ko svilen končić, daj mi brda ko makova zrna: valja meni kroz iglene uši! MOLITVA Da namirim ona drva!

Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu, groblje i put, pa za Radenkovu vodenicu zađe. Doro moj! Koliki za nju izgiboše reko bi čovek carevina!

On ne vidi šta mu je u luli, a priča nam šta je za oblakom! On nas uči prosu i pepelu, on nas uči rogom, on nam put pokazuje kokošijom nogom! Na tom putu naše slovo bledi, naša nit se tanji, selimo se u krtice i mrave!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

se u ovo skrovito malo selce na ognjište moji’ dedova, da se odmorim od moji’ trudova i da vas nejake nastavim na put života, da vas iz malena naučim ljubiti Boga i otečestvo.

Kad sam vam kazao kratko vladičino slovo, da vam kažem kako me i otac savetovao: „Sine, — rekne mi on kad sam prvi put u moju nuriju polazio, — ti si jošt mlad i ne znaš kakav je svet, ti si vrlo mlad i nigde gotovo nećeš biti u društvu

Sad naša tri kneza dođu u knežine, ali jošte uz put idući poruče svaki u svoju knežinu, opredele dan u koji će doći od svakoga sela po dva i po tri čoveka u Valjevo, i tu

̓ — Vezir nato ma̓nu rukom: ,Ej isadile̓ (srećan vam put). — Tako ti mi, ne sedivši nimalo kod vezira, iziđemo i svi reknemo uz put idući: ,Bogme, brate, onako je, vezir

— Tako ti mi, ne sedivši nimalo kod vezira, iziđemo i svi reknemo uz put idući: ,Bogme, brate, onako je, vezir pogodi̓. Odemo na konake onako umorni od dugog stajanja.

Tu sam vidio preko stotine glava vidinski̓ Turaka, koje su odsečene i pred vezirovim konakom stajale; i to je prvi put što sam mrtvu odsečenu glavu video.

Godine 1794. u Valjevu bejaše muselim Asan-aga iz Srebrnice, i hoće narod da globi, no moj mu otac stane na put i ne da; zato se zavade.

Pucaše na mene jedanput, Bog me sačuva; sad ovo drugi put, i momka mi ubiše, a mene Bog i opet sačuva; treći put oni će drugojačije raditi.

Pucaše na mene jedanput, Bog me sačuva; sad ovo drugi put, i momka mi ubiše, a mene Bog i opet sačuva; treći put oni će drugojačije raditi.” Zatim posle mlogog razgovora metnu Mitra Kalabu za kneza.

Naša im vojska preseče put od Valjeva, i pođe na Turke; a oni naprave od avlija meterize i stane se, a sela donosila su im ̓ranu; a naša vojska

si na Svileuvu poslao vojsku, i na pet dana odgodio, neka ostane dok vidimo šta će na Svileuvi biti; no velim da ja uz put ispod Valjeva ovo čardaka, sena i slame zamunđam, neka ona pasja vjera zna da hoćemo da palimo”. — „A ti dela to, kneže!

Crni Đorđe, po drugi put, posle ode s vojskom i Jagodinu očisti. Onoga kneza Maksima, koji je proveo iz Beograda Kučuk-Aliju, kad smo posle s

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

oblile suze od kijanja, pa mu je jednom čak i zapretio da će mu omlatiti o uši i čibuk i simsiju, samo ako još koji put zadimani pred njim. Taman Paja zadimio već uvelike, dok ti stade dreka gazda-Rake iz kuće: — Pavle! Pavle!... Bolje!

— dere se gazda Raka, trči kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao. Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne: — Uša! uša! — Ta makni se sad ću te ovim kocem! — ciknu na nj Raka. — Što se gigaš kao da su ti jaja u nedrima!

— Je l̓ te? — Tucnemo je malo pa onda. — A opanke kad idete u crkvu? — Ja, kad idemo u crkvu. — Drugi put idete bosi? — Jes̓, drugi put idemo bosi. — Odgovaraše Radan tek onako — neka se govori koješta.

— A opanke kad idete u crkvu? — Ja, kad idemo u crkvu. — Drugi put idete bosi? — Jes̓, drugi put idemo bosi. — Odgovaraše Radan tek onako — neka se govori koješta. — A ne bojite se zmija kad idete bosi?

Dođe, baci jednom pređu, uhvati nešto ribe; bacii opet — uhvati; kad baci treći put, zakači se pređa. Povuci tamo, povuci amo, ne moš maći... Daj da se zaroni.

Biće dve godine kako je dobio čin kapetanski. Ja mislim da ste ga viđali ako ste bili koji put o Vaskrsu ili o Gospođinudne na saboru kod n-ske crkve. Sreska je kuća blizu; nema ni sahat hoda odatle.

Ele, nasetova ih mnogo i mnogo. A i valjalo je da ih nasetuje. Sad je tek prvi put izišao u Vučevicu, otkako ga postaviše da je kapetan nad tim srezom.

A sad, vidite li samo, kako je razgovoran i kako se smeje... Sad kao prvi put kod vas... Je li, dosad nije dolazio, a? — upita ih Đuko vrebajući zgodu da ostvari svoj plan. — Nije do danas.

Je li, dosad nije dolazio, a? — upita ih Đuko vrebajući zgodu da ostvari svoj plan. — Nije do danas. Ovo je tek prvi put. Drugi su dolazili češće — odgovori jedan. — Baš bi valjalo — reći će na to drugi — da mu spremimo jedno jagnjence, a?

Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo... Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja. — Jok!

— Jok! Ne daj, bože, da ga mitimo — poče uveravati Đuku jedan ,od njih — nego ko velimo gde nam je prvi put došao — neće valjati da ode onako bez išta. — Ja, ja — poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu.

— A! Znate šta? — uzviknu Đuko kao dosetivši se. — Kad reče u varoš — i ja sam baš jutros iz varoši, pa uz put sustigoh kapetana, te pođoh amo s njim. Ja sam kupio za moju čeljad nešto šećera — mogu vam dati, kad baš hoćete...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Od Sovljaka do Crne Bare ima pešačkog hoda pola sahata; a Marko Štitarac od Sovljaka do Crne Bare tri put odmotava i zavija šal oko glave, samo da mu se ne bi Crnobarci podsmehpuli!... Pa kakvi roditelji opaka i deca.

Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!... Od Rače k Šapcu vodio je put. Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići.

Od Rače k Šapcu vodio je put. Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići. Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela. Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima.

Lazaru smrče pred očima... On napreže svu snagu, ali ne može doskočiti. Skoči dvaput u mesto, ali treći put udari nazad. — Ostav’ se, Lazare, ne možeš! — povika momčadija. — Ovo nije čisto skočeno. On je prekoračio metu!

Prvi put, te noći, dahnu on dušom... Mesec mu osvetli šumu, a njemu kao da svanu. Zastajaše ovde-onde ne bi li našao kakvu putanji

I posle malog tumaranja nađe je. I oseti lastak duši... Bio je uveren da će ga ta putanja izvesti na put. I to ga je veselilo. Ta, samo da mu se oprostiti ove puste dubrave! Nisu ljudi tako strašni!

I... on se obneznani... 6. PREOBRAŽAJ Vodeći Jelicu i držeći je čvrsto za ruku, Stanko izide na put. Onda stade, zagleda se u oči Jeličine, pa reče: – Idi kući.

koji bi se vazda zagledao u izlazak i zalazak sunčev, koji se bacao u sanjarije čim insekti zazuzuču oko njega — prvi put to ne pogleda. Op je išao tromo i leno... I stiže kući.

Pa kad mi čovek veruje, je li pravo — pitam te — je li pravo da ga slažem?!... U tom izidoše na put. Lazar vide da su blizu hana... Napreže svu snagu i jurnu da pobegne... Ali ga Marinko stiže i uhvati za vrat.

Najedanput nasta tajac. Iz sudnice izidoše popa Miloje, kmet Jova i Ivan. Kmet beše ozbiljan. Danas prvi put ne videše seljaci njegovog vedrog čela i osmejka.

On će me poučiti... On će sigurno znati gde se opi nalaze... I, mesto da se uputi dubravom, on okrete Drini. Put mu je poznat, prošao je njim bezbroj puta... Već je čuo žubor talasa i huku. To Drina priča čudnovate priče.

Javi im se. Uzeće te na oko, okušati koliko vrediš, pa ako si za njih, primiće te, ako li nisi — pokazaće ti put!... Hajd̓ sad!... — Ali, molim te, kaži mi... — poče Stanko. — Kazao sam! — preseče ga on. — I mnogo sam ti kazao...

Dučić, Jovan - PESME

MRAKA 57 ČEKANjE 58 PESMA 59 MEĐA 60 LIRIKA 1943 62 ČOVEK GOVORI BOGU 63 SEME 65 PUT 66 POBOŽNA PESMA 68 SUNCE 70 SLUTNjE 71 PESMA 72 GOZBA 73 BOGU 75 NATPIS 77 SENKA 78 JESENjA

128 SNOVI 129 KRAJ 130 SATI 131 STIHOVI 132 PESMA 133 SUZA 134 RAPSODIJA 135 MIR 136 RASTANAK 137 VEČE 138 IZMIRENjE 139 PUT 140 GAMA 141 SUSRET 142 REZIGNACIJA 143 SLUTNjE 144 SRCE 145 SIMVOL 146 RASPUĆE 147 OPSENA 148 KNjIGA DRUGA: PESME

JADRANSKI SONETI PORED VODE Sa Boninova Put mesečev srebrn niz more se vidi, Leži beskonačan vrh zaspalih vala. Mir.

Kô nemirna savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju. Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava

Na kom se mostu ikad mogu sresti Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno?

A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u gori: Od osama se što ushiti, Od hladnih zvezda što sagori. PUT Da pođem uz reku, sve do vrela, Da znam i izvor i ušće! Ali me najzad i noć srela, A crno trnje sve gušće.

Na pesku moga vrta, Razliven sav u zlatu, Po sunčanome satu Jedan zrak s neba bludi: I ravnodušno crta Put zemlje i vek ljudi.

Kao da u sjaj mojih voda Još suza nije kanula, I da je jutros s mladog svoda Prvi put zora svanula. BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo

BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom, Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

PUTNIK Ja sam taj putnik što je krenuo U prediskonsko prvo svitanje, Za putem uvek put promenuo Međ zvezdama kroz večno skitanje.

Prvi put nebo tu zasijalo Na ljudsku sreću i na bolove; Hodismo tud gde sve je klijalo, Samo Bog i ja kroz te dolove...

PESME POLjE Ječmena žuta polja zrela, Rečni se plićak zrači; Kupina sja sunčana, vrela, Tu zmija košulju svlači. Put prašljiv kud se mravâ vuče Za četom crna četa; Železnu žicu cvrčak suče, Najdužu ovog leta. I skakavaca minu jato..

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Laza K. Lazarević PRIPOVETKE Sadržaj VETAR 2 PRVI PUT S OCEM NA JUTRENjE 24 SVE ĆE TO NAROD POZLATITI 38 NA BUNARU 49 ŠKOLSKA IKONA 65 ŠVABICA 100 REČNIK 142

Ja se digoh. Oprostim se s Đorđem koji mi reče da će uskoro na put, ali će doći da se oprosti s mamom. Oprostim se s devojkom: — Zbogom, gospođice! Bog će dati pa će sve dobro biti!

Nije vajde. Današnji moj sastanak u bolnici načinio je na me silan utisak! Pokušao sam da ga „anališem”. Ja neki put volim da budem „filozof”, pa da „hladno sudim”. Našao sam da je utisak u osnovi tužne prirode, jako tužne prirode.

Mama je za celo to vreme tiho plakala. Samo je poneki put, predišući, ispuštala reči: „Siromah Đorđe!” „Siroto ono dete!

— Idi, ako ćeš! — reče ona, i njen pogled razdvoji Crveno more. — Idi, ako ćeš! Bog ga ubio ko ti u tom stane na put! Bilo je još toliko vremena da sam ih mogao vratiti s kapije, ali se ne makoh s mesta, i kao okamenjen gledah u majku.

Devojci krasnoj, poštenoj, čestitoj, dobroj kućanici; ali devojci — razberi se, molim te! — koju si ti juče prvi put video!... Samo nemoj da misliš da ja imam što protiv nje! Ne, bogami! Bog je velika zakletva!...

Onda se pljesnu rukom po čelu: — Oh, šta ja, grešna u boga, radim!... Mećem devojci granu na put!... Idi!... Idi!... Idi!... Ona me očajno dohvati za ruku, upravo dovuče do vrata I otvori ih!

A ko se stara za ona dva crva!” O Božiću, 1886. PRVI PUT S OCEM NA JUTRENjE „Bilo mi je, veli, onda tek devet godina. Ni sâm se ne sećam svega baš natanko.

— Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat pa mu dade: „Na, na put za uši!” Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.

Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju.

Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata i bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva tri sahata i po nekoliko prstenova.

Donosio je drugi put i po dva tri sahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i — svakojakih drugih komendija.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

— Za koga ono reče? — zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke

nekoliko veštica u tom i okolnim mest a, bio posrednik između ugodnika božjih i ljudi grešnih, — ali ovo čudo je prvi put sad doživeo! Odmah se pribere i zamoli staroga Orestiju kovača da drži onu njegovu pevnicu dok on časkom ne ode.

Ali danas pre podne u nedelju on se ni toga nije bojao, nego je produžavao put u crkvu. A već je prvi i drugi put zvonilo u crkvu na službu.

Ali danas pre podne u nedelju on se ni toga nije bojao, nego je produžavao put u crkvu. A već je prvi i drugi put zvonilo u crkvu na službu.

Čim je prvi put zazvonilo, starci istresoše lule i turiše ih u čizme, prekrstiše se, narediše u kući šta treba, pa se dostojanstveno

nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće, i sada evo prvi put čita apostol!

koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće, i sada evo prvi put čita apostol! Već dve su nedelje kako ga baba preslišava, onako stara, ceo apostol napamet!

I pošto to nije prvi put bilo, nadali su se da neće ni poslednji put biti; a posle, i jedan i drugi pop bili su posle ručka uvek miroljubivi i

I pošto to nije prvi put bilo, nadali su se da neće ni poslednji put biti; a posle, i jedan i drugi pop bili su posle ručka uvek miroljubivi i dobre volje, zato su i posle ove scene

— Molim vas, nemojte da vas to zbuni ni najmanje, gospodine — veli mu gđa Persa — vi je sad prvi put vidite pa vam je čudno možda. Ona je taka, dođe joj tako, pa...

— O, pardon — prekide Pera i skoči sa stolice. — Ta ovo se već svi razišli! Izvin’te što sam se toliko zadržao. Prvi put, pa toliko da traje vizita... — Prvi put, al’ nemojte poslednji put da bude — veli gđa Persa.

— Ta ovo se već svi razišli! Izvin’te što sam se toliko zadržao. Prvi put, pa toliko da traje vizita... — Prvi put, al’ nemojte poslednji put da bude — veli gđa Persa.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Umre. Zimi, u selu... i tamo vuci li? psi li? rastrgli je. Ko zna? I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje. IV TAJA Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen.

Samo je ćutao. A kad ga neko upita za to, on bi se izdrao na onoga: — Gledaj ti svoj put! I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, meću prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim.

— Dêdo, i ove moje... I ma da pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom. — Dêdo, i ove moje prepoj!

Što god naiđe uz put: krpu, prut, kakvu tuluzinu — sve, jednako drhteći od zime, sa onim istim plačnim izrazom lica, skuplja i zajedno s

šta će ti to? Baci to. Imamo kući to. — I počela bi da mu iz pojasa, nedara ono pruće, kamenje, krpe, što je on uz put pokupio, vadi, čisti. Ali on ne da, prigrćava ono što mu ona uzima. — Imamo si, imamo...

zvonenje, zajedno s tim zvonima pričinjavao i on, gde onako zgrčen, gegajući ide ispred sprovoda, vodi, kao pokazuje mu put za groblje ispijajući sa sladošću cigarice koje kupi uz put.

zgrčen, gegajući ide ispred sprovoda, vodi, kao pokazuje mu put za groblje ispijajući sa sladošću cigarice koje kupi uz put. I zaista, ne pamti se za nijedan smrtan slučaj, saranu, a da je bila bez njega.

XX Početak oslobođenja. Pred rat. Crkvu počeli i po drugi put da dižu. Prvi put je razorili Arnauti i ostali Turci kad videli kolika visoka i velelepna crkva počela da se diže.

XX Početak oslobođenja. Pred rat. Crkvu počeli i po drugi put da dižu. Prvi put je razorili Arnauti i ostali Turci kad videli kolika visoka i velelepna crkva počela da se diže.

Ali sad, kad se počela crkva i po drugi put da zida, diže, niko nije smeo da dira u nju. A i kao da behu došla neka naročita, teška, mutna vremena.

Ubrzo zatim počeše da dolaze iz komšiluka ostale stare žene, praćene slugama s fenjerima koji su im osvetljavali put pošto se od silne kiše i mraka ništa nije videlo. Svaka je od njih po nešto nosila.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

sa svim imanjem i detetom, ali starac je tvrdoglav; no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da ona sve Ljubi u ruke preda.

Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora. Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje. Kaže da bi on njih želeo videti

Gospođa Cifrićka je najveći neprijatelj Čekmedžijiću. Svuda ga ogovara i zarekla se da će mu svuda na put stati. Već se nije dopadalo Ljubi kako je čuo da su njegovi gosti kod Cifrićke na kvartiru.

Ljuba se obrne, pa tek rekne: „Ostaću, može biti”, i ode. Odmah dâ prezati pa na put. Majka će duže u gostima ostati. Kad Ljuba kući dođe, pita ga čika-Gavra šta je. — Ništa!

da se Belkić odzove; Belkić, opet, nešto kao provlači, ne bi li se Ljuba ponizio; no, opet, dugo mu je čekati, pa se na put krene. Ljuba je kod kuće, gleda svoju ekonomiju. Vaš pekmez kuva, a eto Belkića kod njega.

Prođu dve tri nedelje, mati ga goni, čantra. Naposletku, Ljuba se reši i pripravi na put, hoće bogatu devojku da uzme.

— Ne branim. Dakle, hajd’mo! Ali da idemo jednim putem na oba mesta. — Naravno. — I to neka mi bude poslednji put.

Gledićka sedne blizu čika-Gavre, a frajla Marta između nje i Čekmedžijića. — Kakav je bio put, nije se prašilo? — Dobar je, još nema mnogo prašine. — Hajd’ da se kucnemo!

„Nov šešir — deset forinti. „Put onamo i natrag — petnaest forinti. „Kad je kod mene bio u gostima Siridžić sa gospođom Jelkom i Savkom — trošak pet

„Kad sam bio u Ž. kod pope, Savkinog oca — put tamo i natrag deset forinti. „Kad sam bio da prosim Soku Redićevu u S. — put tamo i natrag pet forinti.

kod pope, Savkinog oca — put tamo i natrag deset forinti. „Kad sam bio da prosim Soku Redićevu u S. — put tamo i natrag pet forinti. „Kad sam išao sa čika-Gavrom u J.

„Gospođe Peršunović sluškinji sam poklonio pet forinti da je za moj interes zadobijem. „Put za paorušu Tatijanu Skorićevu u P. — deset forinti. „Kad sam gledao Milevu Mileusnićevu u B.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i promukla jedna mršava novinarska maska, pijanih očiju, pa mlatara rukama, utišava da bi se čula i ponavlja stoti put jedno isto. — Gospodo, evo vam poslednje, najnovije, evo gospodo... Evo šta Pariz javlja samo pre deset minuta.

Aleksije Jurišić, koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i prvi put u svom životu. Taj plan bio je prost i izvodljiv: svršiti s ispitima i oženiti se.

Još jednom, poslednji put, baci pogled po sobi, na svoje građanske rite, na knjige, na fotogoafije, na plakate i na tabake.

Oh, kako je slatka bila ta krv. Oh, zašto si me dodirnuo? Neka je proklet onaj trenutak kad si mi prvi put prsa pritisnuo, kad me je prvi put tvoja ruka obuhvatila. Zašto si me dodirnuo?

Oh, zašto si me dodirnuo? Neka je proklet onaj trenutak kad si mi prvi put prsa pritisnuo, kad me je prvi put tvoja ruka obuhvatila. Zašto si me dodirnuo?

da se skine telefon i dva vojnika pođu zajedno s njim, pošto pronađu jednog meštanina koji će im pokazati najkraći put do crkve. U tom trenutku jedno čudno talasanje na njegovom mračnom i užasnutom licu odavalo je neku strašnu rešenost.

se lepo čuo iz previjališta one noći kad je osetio potajnu radost što nije tamo u onoj opasnosti, ali kad mu je prvi put sinula misao da se ne posumnja u bateriji, posle čega nikako mira nije ni imao; pa ono oduševljenje i dočeci i pozdravi

Jer zaista, ceo onaj kratki život i prošao je kao u nekom bunilu. Cećala se onoga dana kad ga je prvi put videla. To je bilo prošloga rata i on je bio u uniformi.

I ti tvome tamburašu, i ja ću mojoj snaji. Svi nek' se obese. A posle su umukli, jer je put bio dug, a na stanicama se beskrajno zadržavalo.

I svi su zauzimali uvek onaj isti položaj, kao kad su prvi put ušli y kupe: blaga baba s glavom nakrenutom na jednu stranu, devojka je preko Jurišića posmatrala kroz prozor, ogreѕѕe

Sad mi se sav život čini jedna divna svečanost, jedan veliki praznik, jedan prostran, prav put sa cvetnim obalama. Sad je tako tiho i lako u mojim grudima.

Zar nečujete za nama? Pa komandant obode konja koji ustežući se i frktajući prođe lešinu. I kolona po jedan produži put. Samo Jurišić, gologlav, bled, nabranog čela i zgrčen osta onde...

Afrika

Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Grigri protiv zmija, noža, kuršuma, zlog pogleda, zle misli, reči, za dobar put, dobar lov, udar, i tako u beskraj.

Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug. Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini.

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili.

Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima,

Žene, koje se ukrcavaju za put, dizalica broda peca kotaricom iz čamca; crne, uplašene, one preletajući kroz vazduh pružaju ruke nagdo kao da bi da

Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine. Milioni zapaljenih mušica penju se plamenim stubom u visine.

To je jedna sasvim obična vrsta malih majmuna zvanih „rečni“. Čini se kao da šalupa bira svoj put između ostrva čisto po ćudi svog krmanoša; ona ostavlja sa strane često šire rukavce da bi uplovila u one što izgledaju

Posle ovako poznog ručka treba produžiti dalji put pirogom niz brzak. Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom.

Kako su crni u stvari vrlo lagani u ostvarivanju svojih čulnih uživanja, koja su onda violentna, a kako je ova igra put ka ostvarivanju, igrači, iako bi trebalo da su već zamoreni, nisu imali nikakve namere da skoro prekidaju.

Osećajući još pri tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim

tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim raspoloženjem tuge, straha i ushićenja.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Nemam, gospodine, nemam jedna krajcara zasad. MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći. JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja.

MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći. JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja.

MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći. JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja. Vidim da moram da propadnim.

JANjA (Što ćim da radim? Oćim da zapišim, oćim da si ubiim; nećim da zapišim, oći da dođi, bezobrazno, više put). Gospodar notarius, evo da daim celo forinta. MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja.

JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad! MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put. JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!

pečat skine, il’ je, može biti, njegov gluvi sluga to učinio, ne znam, dosta je to što je pre negdi, spremajući se na put, koj do nekoliko dana preduzeti mora, pasoš izvadio i sad ga bez pečata nalazim. MIŠIĆ (razgleda pasoš): He, he, he!

JANjA: Nije, gospodin notarius: dve stotine forinta strebro, brojo sum deset put. Nego sum nestreća. Oćim da propadnim. Huj, gospodin notarius, zašto nećete da tražite pustaljije? da vam dam...

PETAR: Ajde nek bude trideset. JANjA: Primio si jedanput pet grošiki, deka pendi krajcarija; drugi put osam grošiki, ikusi tesera; jedanput po forinta, trijanda.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

IZ CARSTVUJUŠČE VIJENE 327 XVIII BIVŠI SRBIN A SAD RUS 366 XIX SELE SE, JADNI, U ROSIJU, A SMEJU SE, I PLAČU 422 XX PUT U ROSIJU VODIO JE U VISINU 442 XXI U ROSIJI U PAVLOVOM SNU 465 XXIII ROSIJSKA KOMANDA BILA JE: ATAKA, ATAKA, ATAKA!

Pešadija je, te godine, bila, prvi put, uniformisana, pa je, izdaleka, imala boje cvetnih leja. Na to malo, kamenito, dvorište došli su dakle Engelshofen i

A ne da tolike dobre i čestite ljude mami na klizavi put iseljenički. On veruje da njima, sad kad su sve to čuli, i videli, nije ni na kraj pameti apšit iz vojske prositi.

i seo do Engelshofena, i reče: „Zar to nije čudno da se danas, ovde, opet, sretnemo nas dvojica, gde sam Vas prvi put sreo, pre trideset i pet godina. Mali je broj bio onih koji su se vratili iz Turske.

Kako nas lepo grije. Tamo, ispod onog reduta, ja sam Vas, kao mlad čovek, prvi put video, u pratnji premilostivog cara Leopolda. Predavali ste kirasire grofu Harahu.

On je gledao ta suncem obasjana egzercirišta, svestan da ih možda poslednji put gleda. Gomila Srba, sa svojim barjacima, konjima, kopljima, šubarama i crvenim gunjevima, u njegovim nozdrama nije smrdela

Ruku je bio podigao i uhvatio se za glavu, kao da ga je spopala neka, teška, glavobolja, gledajući put parade, koja se, u daljini, sad opet videla, kao neka crvena, prava linija.

Engelshofen je izgledao stariji, nego jutros, deset godina. Pri izlasku iz kola, prvi put su morali da ga vode i podupiru pod pazuhom. Bio je gologlav i disao je teško.

Đurđe je to i hteo, u svojoj obesti. Tresao bi se od smeha svaki put ponova, videv kako Petar crveni. Žena Đurđeva, Ana Bogdanovič, bila je sušta protivnost svojoj jetrvi, i po stasu, i

Ali se sećao, kako je vide, kad su se prvi put videli. Ona je bila u zasenku, kraj svoje rođake, Varvare, bogate lepotice, ali su oficiri i nju, lepuškastu, bili

Pavle je bio doveden u tu kuću da je, prvi put, nasamo, vidi. Katinka Petričevič bila je rođena godine 1723. i bližila se tridesetoj, što se onda smatralo kao

Pavle ga, za to vreme, uveravaše da će sa familijom da se vidi samo za trenut, dva, pa da će posle nastaviti put. Pavle je bio ustao u kolima i pokuša da siđe iz kola, nesigurnim korakom čoveka sa vezanim rukama.

Teodosije - ŽITIJA

Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje

Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu.

A otac njegov, ugađajući mu, reče: — Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i ispravi put tvoj. I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo

A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše.

Postavivši stražu čuvahu ga što je moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami od napora, sa njime pošli na put. A mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža

Odvede ga nasamo i zapita: — Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?

spremivši tople hlebova i natovarivši mazge manastirske, i uzevši uz njih sluge kao saputnike, duboko u noć pođe na put, a sam iđaše bos pred njima, žaleći da nasiti one što po pustinji samotno žive, koji su postili po tri i pet dala, i

A pravedni se zbog ovoga ožalosti, ne zato što su ga uhvatili, nego zbog toga što su mu prekinuli put te neće dospeti k starcima pustinjacima za vreme obeda. Zapitaše ga: — Ko si i iz koga si manastira?

Poslaše mu i zlata, više nego prvi put, a priložiše zasebno i manastiru Vatopedu, gde je sin njihov odlučio da živi, zlato mnogo, a crkvi svete sasude, zlatne

i kao nestvarno prezrevši, svet i krasotu sveta i lepotu vidljivog kao sujetno i malovremeno ostavivši, pripremljeni ti put smernosti od mene krstonosno uzevši, pođi za mnom, i tuđinovanje i stan u pustinji sa mnom izabravši živeći, gde ćeš

vremena uzevši veliki tovar zlata i sasude zlatne i srebrne, radi deljenja manastirima i pustinjacima, pođe odmah na put.

blagorodnici čak do granice grčkoga predela ispratiše ga, pa se, izljubivši se s velikim plačem i ujedno poslednji put, vratiše svojoj kući.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

dužeg razmišljanja rade: „zebu od mnogog mišljenja“, i koji kažu: „ko razgađa, u nas ne pogađa“, i pogode istinu i najbolji put.

Često se neće potruditi, sve dok njihovi konji mogu proći, čak i sa najvećim naporima da uklone drvo svaljeno na put ili velike gomile kamenja, koje su se na njega stropoštale, i čekaju da drvo sasvim istruli ili da se kamenje samo otisne

Uvek imaju dovoljno vremena i gotovo nikada ne žure. Put koji njihov karavan pređe u toku dana uvek je manji nego što bi mogao biti.

čaroice (maškare o pokladama), o kojima se ništa ne zna u zelenoj dinarskoj zoni. Poneki put se može u Zagori čuti i koja talijanska reč.

Ovde su vrlo osetljivi na plemićke titule i na odlikovanja. Iz ove su grupe po koji put izlazile avanturiste velikih razmera.

su bile srpske države Raška i Bosna, sa kojima su održavane prve trgovačke veze, pomoću kojih se varoš obogatila. Put od Dubrovnika ka Novom Pazaru je jedan od najboljih poprečnih puteva na Poluostrvu.

Bilo je među njima ljudi koji su se smeli nositi sa neprijateljima i stajati na put njihovim pljačkanjima; ostali su trpeli da ih pljačkaju.

Kada sam 1898. godine prvi put bio u Solunu, pričali su mi stari trgovci čija su deca postala Bugari, da su oni dolazili oko 1870. god.

se jedanput učini da je severna granica ovoga varijeteta već Ciganska klisura, severno od Solunske ravnice, drugi put Demir-Kapija još dalje na severu, a treći put čak Vardarova klisura, severno od Velesa.

ovoga varijeteta već Ciganska klisura, severno od Solunske ravnice, drugi put Demir-Kapija još dalje na severu, a treći put čak Vardarova klisura, severno od Velesa.

Doskora je kroz ovu oblast vodio samo jedan kiridžijski put, koji je, iako težak, bio vrlo dobro posećen. Vlahinica je etnopsihička granica između debarskih i poloških Srba,

Doskora nije bilo osim konjskih putanja nikakvih puteva ni za Gostivar, ni duž Radike, ni prema Struzi. Put za Strugu počeli su graditi mladoturci, druga dva su izradili Srbi posle oslobođenja (1912. godine).

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

! To ti je tamo gdje je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza mlina. Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje.

— othuknu čiča — mora biti da je još gdjegod na zemlji. U svih prolaznika uz put Trišo se propita nisu li negdje susreli džak s mačkom, ali i tu je bio loše sreće.

Želim ti drugi put bolju sreću! Kad ugleda svoje prijatelje, Šarov od radosti uze cičati i valjati se. I njemu Miš prorok pregrize uže oko

Do viđenja, prijatelji, ali nikako više u džaku! Bijeli Miš prorok pozdravi se s drugovima i krenu na put pjevajući neku staru pjesmu poljskih miševa: — Pšenična polja ambar su moj, klasova imam — ne znam im broj.

Mačak Tošo i Šarov raspališe da pješače uz rijeku prema onome klancu na čijem je ulazu bio čiča-Trišin mlin. Uz put se Šarov svaki čas zadržavao čitajući pomoću nosa zečje tragove.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

u tebi Ravnice ti u bregove pretvorio Zavadio ti godišnja doba Odbio sve strane sveta od tebe Savio svoj životni put oko tebe Svoj neprohodni svoj nemogući Pa ti sad gledaj da me sretneš 12 Dosta rečitoga smilja dosta slatkih

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE: Marija, spremite rublje, odvojte ono plavo odelo i sve drugo što je potrebno. MARIJA: Hoće gospodin na put? PAVLE: Da! MARIJA: Na duži put? PAVLE (nervozno): Otkud ja to znam?

MARIJA: Hoće gospodin na put? PAVLE: Da! MARIJA: Na duži put? PAVLE (nervozno): Otkud ja to znam? MARIJA: Pitam zbog kofera, 'oću li onaj veći ili...?

ANA: Kako uzbuđena? ANTA: Pa znate valjda šta znači to uzbuđena žena; bili ste valjda i vi koji put u životu uzbuđeni? ANA: Gospođa je sasvim kao obično raspoložena. ANTA: Nije onako ništa čula što bi je uznemirilo?

SPASOJE: Šta ima da doputuje od groblja dovde i kojim to vozom? Gospode bože, ja ne umem da mislim; to mi se prvi put u životu dešava da ne umem da mislim. (Sedne.) RINA (Milanu). Zar ništa bliže nisi saznao?

Rešio sam se da otputujem ne kazujući nikome kuda. Uostalom, ja i sam tada nisam znao, pošao sam na put ma gde. Kada mi je kondukter tražio kartu, ja je nisam imao; kad me je pitao, ja nisam znao dokle ću putovati.

SPASOJE: Aljoša? NOVAKOVIĆ (nastavlja čitanje): „Toga dana kad ću ja poći na put, Aljoša mi je izjavio da ima samoubilačke namere, rekao mi je čak izrikom da će se u Dunav baciti.

ANTA: To je još najmanje! SPASOJE: Najmanje? Kako najmanje? Jesi li ti čuo koji put za veliku finansijsko-tehničku grupu „Ilirija a.d.”? ANTA: Da, čuo sam, znam!

A od prekjuče jedva svrati po koji put i to nešto zbunjen, rasejan, ne ume ni da govori. SPASOJE: Pa, kažem ti, sve nas je pritisla briga, zato nam i nije do

SPASOJE: Šta se mene tiče kako se napolju tumači! Ostavi taj razgovor, molim te, razgovaraćemo drugi put o tome. Vukice, Vukice! VI VUKICA, PREĐAŠNjI SPASOJE (kad Vukica naiđe): Gde si, dete, zaboga?

Kad sam pošao na put, ja sam tome mladom gospodinu poverio na čuvanje veliki rukopis moga naučnog rada, na kome sam punih sedam godina kapao.

SPASOJE: Bilo je, ali meni treba ovaj format za pasoš. ANTA: A gledao sam uz put i lokale za kancelarije „Ilirije”, našao sam dva-tri, ali dve sobe. SPASOJE: Malo je to.

” SPASOJE: Moja će se ćerka venčati kad je meni volja, a ne kad je gospa-Dragi volja, a pozivnice je lako i po drugi put štampati. AGNIJA: I nije to samo gospođa Draga.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima, dok me je gledala kao da me gleda poslednji put. - Neće. Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš? - dodao sam.

Ležim u krevetu, pokušavajući da se ne sećam onoga što mi je stari rekao, iako mi to nije rekao prvi put. Ali, njegove reči - da ću završiti kao propalica - ovoga puta deluju posebno poražavajuće. - Možda i kao ludak.

Poslednji put kad ju je videla već su joj bili stavili srebrnjake na oči. - Ja moram da idem, a ti kako hoćeš! - rekla je i uzela mi

Bio sam srećan što se to ovaj put nije dogodilo i što ću mamu od sada viđati bez njega. Njega nisam želeo ni u snu da vidim.

Uz put smo naišli na jaja divljih sarki i na jedno gnezdo s već izleženim mladuncima. Bili su goluždravi i pištali su, dok je

Ovako sam samo stajao i zurio u nju kao da prvi put vidim tu kosu okupanu svetlošću zalaska i te oči kao u dečkića. Usta su mi bila sasvim suva.

Jedino što je sigurno: Sonja ni drugi put nije došla, a laf je opet napisao: „Čekam. Dođi! Dođi. Dođi!” Nije odgovorila, a verujem da nije ni došla, ali to nije

Bilo je to prvi put da kaže nešto slično i Stanika je morala shvatiti šta se krije iza svega toga, ali se pravila da ne shvata.

Čekao sam još da počne priču o svojim svedočanstvima punim petica, ali je ovaj put nije počeo. Nastavio je da govori o ratu na način kojim je juče govorio drug direktor, moj očuh.

- rekla je Baronica i zakikotala se, aja sam osećao kako se Rašidina ruka hladi u mojoj. - Doći ćemo drugi put! - rekao sam. - Ribe sad spavaju. - Mislite? - podigla je na nas svoje zasenjene oči. - Kako na to nisam pomislila?

- Baronica živi sasvim sama. - Pretpostavljam. Ali, ovaj put su s njom bili: prečasni otac Lavrentije, gospođa njena majka, mali Emilijan, draga rođaka Šarlota i još neki čija imena

Meni ono nije bogzna koliko pomagalo. Svaki sam čas imao utisak da vidim neke od onih koje sam poslednji put video kad su im već bili stavili srebrnjake na oči. Zatim sam neke od njih i čuo. - Čuješ li ih i ti, Rašida?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Gospodar Sofra produži. — Dakle da ti ispripovedam. Kao što znaš, učio sam i tabakluk i trgovinu. Oženio sam se prvi put, no nisam bio srećan, žena mi imala jektiku, pa je posle pet godina umrla bez dece.

U ova kola spremićemo ranu i piće za put. — To se razume, i ta kola moraju biti sa arnjevi, — odgovori Krečar. — No, da se putni trošak isplati, to će ovako

— Ni to ne sme faliti. — Pa onda treba da se četrnaest dana prepravimo za put, da se što pre krenemo, da stignemo na godišnjak — vašar u Krakovu. — I to je u redu, upadne Krečar.

Eto kao ja i ti, Čamčo, — odgonetne Krečar. Tako donekle se još razgovarahu, dok jedared raziđu se. V Svi se za put uveliko pripravljaju. Sastaju se, dogovaraju se.

Poslednjih tri dana jednako se peku u sve tri kuće kolači, razna pečenja, pripravlja se vino za put. Kad nastane pretposlednji dan, dali su u crkvi za sebe u „tišini” službu božju otslužiti, i tu je pojao gospodar Sofra

— Draga Soko, ja idem sutra na veliki, dugačak put; ako umrem, evo ti testamenta, ja sam se za sve pobrinuo. Gospodar Sofra ugušava bólju, srce mu se steže, usiljava se

Tako posle tog žalosnog prizora gospođa Soka se malo umiri, pa je on moli da decu ne plaši što ide na daleki put, da im kaže da će se skoro vratiti.

Tu je i „mali fiškal”, gleda u oca brižljivim pogledom, kanda oseća da otac ide na daleki put. — Jesi l’ sasvim prepravan, Sofro? Nisi li što zaboravio? — zapita Čamča. — Sve je u redu.

jer u prvi koli ne sme ništa biti osim onog što svaki čas potrebujemo, a ostalo sve u druga kola, jer dugačak je put, da možemo u prvi koli komotno i ležati i spavati. Jesi l’ poveo stive lule? — Jesam tri.

Gospodar Sofra naloži Peri, i za tili čas sve je u redu. — Sad jedimo, napijmo se, pa onda u ime božje na put. Već kad je bilo pri kraju, gospodar Sofra digne se i prozbori.

„Vjera spaset”. Sad se vrati i izjavi da je gotov. U srećan put piju poslednju čašu. Dozove svu porodicu, oprosti se i poljubi se. Kreću se.

Kola tako izvatirana sa bundama, da prema tim kolima na „ajslibanu” salonski kupe nije ništa. Još poslednji put gospodar Sofra digne uvis Šamiku i poljubi ga. Gospođi Soki i Sari oči suze. Odoše.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

U strahu koji je ličio na ludilo, ona mu je visila o vratu, škropeći ga, već bogzna koji put, osvećenom vodicom i moleći ga da se tamo ne ženi, kao što to drugi čine, da se tamo ne ističe, da i nju posle pozove

Znao je da će ga, odmah posle pregleda, uputiti na bojište. Miran i samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude, kako će se držati.

Zatim, pod neprekidnim udaranjem dobošara, započe tiše, razapinjanje šatora. Većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane.

Oni koji su prvi put išli, počeše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati, prigušenim glasom, i skupljati iza šatora, kao senke.

trojica i četvorica, ispitivahu se brzo: ko je iz koga sela, pod kojim oficirom, a posle, jurnuvši kroz žbunje, tražahu put, pod vođstvom onoga koji bi pošao prvi. Većina ih, u ovom kraju, dotle nikad nije ni bila.

Mirno, tepajući joj i pevajući kroz nos, štucajući glasno celim putem. Dugo mu je trebalo da prevali put, od jedne krčme u donjoj varoši gde je bio ukrao živinče, do poslednjih kuća blizu logora.

Prošao je tako ćutke, a pognute glave, dobrih pola sata za krmačom, ceo put od velikog studenca, kod gradske kapije, do drvenog krsta, pred grobljem.

iz kojih im pročitaše ne samo njihova imena, nego i imena njihovih oceva, žena, dece, što ih je, da se zna, svaki put ponova, začudilo i zadivilo i sneveselilo.

Niti je mogao da ih sačuva, niti da im pomogne, niti da ih zadrži. Kad ih je prvi put ostavljao, bili su na visokoj obali Dunava, među jablanovima, u jednoj ogromnoj žutoj, turskoj kući, oko koje su, dole,

Kad ih je po drugi put ostavljao, ostadoše u jednoj niskoj, nemačkoj gostionici, ispod Beča. Kad ih je po treći put ostavljao, pre dve godine –

Kad ih je po drugi put ostavljao, ostadoše u jednoj niskoj, nemačkoj gostionici, ispod Beča. Kad ih je po treći put ostavljao, pre dve godine – i manje već beše rođeno – video ih je pri rastanku u kući jednog Grka, u Slavonskom Brodu,

Priskočio je svečano opremljenim kolima i vičući pitao već po treći put, gde je zapovednik puka, Isakovič? Iskakao je opet iz kola i mlatarao rukama, prema prozoru, nad kojim su sedele gole

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ljubavna žudnja, izgovorena šapatom pod okriljem tamne noći deluje moćno: „Mrak mrači, put puca, nebo ječi, zemlja zveči, streha njišče, voda huči, gora puči.

“ A zatim: „Niti mrak mrači, niti put puca, niti nebo ječi, niti zemlja zveči, niti streha njišče, niti voda huči niti gora puči, već moj dragi N.

U gornjoj Hercegovini to isto čini kum sa muškim detetom kada uveče svodi mladence. Na Kosovu, da bi se „stalo na put“ rađanju devojčica, poviju novorođenu devojčicu u ukradene muške pelene pa očekuju da će sledeće dete biti sin.

⁵³ Kada se rodi žensko dete, u đevđelijskoj kazi „odmah okrenu naopako onu asuru na koju je dete prvi put od majke palo, da se porođaj okrene sa ženskog deteta na muško“.

Koliko je puta porođaj za ženu bio fatalan govori i izreka: „Svaka žena kad prvi put rađa grob joj je otvoren za četrdeset dana.

²⁵ Za predviđanje pola deteta veoma je važno i to kada, kako i gde dete prvi put promrda u stomaku, odnosno trenutak kada se trudnica „oseti“.

Ako žena oseti da joj prvi put dete zaigra na desnoj strani, onda će roditi muško, a ako na levoj, onda žensko dete.

Ako trudnica prvi put oseti dete u kući — biće muško, a ako van kuće — žensko. Kada se dete prvi put pomeri u stomaku u četvrtom mesecu,

Ako trudnica prvi put oseti dete u kući — biće muško, a ako van kuće — žensko. Kada se dete prvi put pomeri u stomaku u četvrtom mesecu, veruje se da će biti žensko, a ako se to desi u petom mesecu, onda veruju da će

U boljevačkom srezu veruju: ako zmija pređe put trudnici, da će joj dete koje rodi brzo umreti. A ako gleda kada ubijaju zmiju, onda će joj dete „plaziti jezik kao

⁴⁶ Za nju je takođe opasno i ako joj zec pređe put, ako vidi zeca ili jede zečetinu, jer joj dete neće dugo živeti, odnosno spavaće s otvorenim očima.

s jedne, ali, ništa manje, i ljubav prema porodu i briga za dobrobit deteta koje počinje svoj neizvestan životni put, s druge strane.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

i kamen, da se preda nj ne da razbojniku ni guji; pa pošto ruča ili povečera, drugome selu da se poklisar preda i uz put zaklanja kao plamen na oluji.

jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje milošte, kud put nanosi samo gavrane, gde je šimšir jedina biljka.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Saveznici su nas prevarili; iskrcali su se negde na sasvim drugom mestu, i tu sam se prvi put razočarao. Ali, nemam nameru da pišem memoare, hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči Svetog Nikole, zaštitnika

porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.

Poslednji put je viđen kako savija okuku iznad trijumfalne kapije Princa Eugena Savojskog i zamiče prema Adi Huji. Kad u aprilu

Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor.

Izgleda da su me one višnje iz tegle uhvatile. Izgleda da sam se napio, prvi put u životu, i to od višanja! Te višnje su mi, izgleda, došle glave!

ODRI, MOJA LjUBAV Odri Hepbern me je prvi put primetila tek negde u septembru 1954. u plišanoj sali jednog bioskopa koji je mirisao na mentol bombone i nosio zvučno

I opet se ponovi ista stvar: čim me je ugledala — sedeo sam i ovaj put u drugom redu partera desno — odmah mi se osmehnula.

Patili smo oboje. Poslednji put videh je kako jede pon-čips u »Doručku kod Tifanija« Pomislih da je ipak dobro što nismo otišli predaleko sa našom

I ne znajući, učinili su da nas mnogo gori prestigoše. Svih tih dugih noći, dok smo po ko zna koji put raspredali priču o Evropi, Vera je samo ćutala i pušila.

Poslednje veče avgusta uhvatila me je za ruku i prvi put zatražila da je sam otpratim do kuće. Uvukli smo se na prstima u njen sobičak kroz neke tamne hodnike i prostrane sobe,

Daleko je zemlja u kojoj su uspeli! Dug je put do nje. I, evo, ispunjavam obećanje. Pišem priču o uspelim momcima i lepim na nju gomilu maraka, pa je šaljem tamo gde su

Šuga. Šuga! Šuga! Šuga! Svi ostali, oni što su ovaj put imali sreće, bežaće, padaće, posrtati i razbijati kolena, samo da izbegnu dodir malog šugavca, jer baš ti si izabran

Matavulj, Simo - USKOK

ukresa i pripali, pa pođoše bez reda, dok ne stigoše do puta, a tu se, po običaju crnogorskom, urediše u povorku. Put što od davnih vremena vezuje Katunsku nahiju (a preko nje i svu Crnu Goru i Zetu) s Kotorom, toliko je star, da je, po

nje i svu Crnu Goru i Zetu) s Kotorom, toliko je star, da je, po svoj prilici, njim išao i car Dušan iz Zete u grad. Put se penje i lomi na novet uz kotorske strane; dosta je širok, ali je suviše strmenit, a pošto ga je vijekovima voda

Knez, jednako u se udubljen, pruži Krcunu čibuk da mu po drugi put napuni lulu i ukreše. Njih trojica starijih ne bjehu silazili u Kotor otkad ga konačno zauzeše ćesarovci.

Za njekoliko se stiđaše nepoznata čovjeka, te ga krišom pogledaše; kako svaki put sretaše krupne, plave oči, svaki čas obaraše svoje. Valjda je slučaj bio da se tijeh trenutaka to isto dešavalo i teti.

Ćoro odgovori: — Čovjek iz svijeta kao i ti! Tada progovori prvi put, a na čudo svjema, reče to ozbiljno i sumorno; pa, kao da ga baš to podbode šta ga svi gledahu u čudu, nastavi: — Bio

dakle, prvom sam pušku ponio kad je paša Mahmutbegović udarao na Kuče, bješe mi tada oko petnaest godina; prvi sam se put ranio dvije godine kasnije, u četovanju, u Nikšićkoj Rudini, baš one godine kad je vladika Sava hodio u Rusiju da primi

— Oženio si se! — doda Krcun, koji ga, osim Janka, jedini još slušaše. — Da! Prvi put ponio sam barjak na Kčevu, kad’no razbismo onu velju tursku vojsku, najveću što je ikada udarala na Crnu Goru!

Još mu očevidno bješe, da to Stevo ne priča prvi put, da je i onaj mali Šuto više puta to slušao, pa ipak svi slušaju s napregnutom pažnjom!

I kad je bježao uz kotorske strane, mislio je na njih s bolom u duši, ali tada, na krevetu, prvi put osjeti svom silinom gubitak. Dotle je bio s njima u prepisci, a sad će se to morati prekinuti!

Zbilja, ti si uskok po drugi put!? Domaći dočekaše Janka s uzvicima, i svi se mirbožaše s njim. Knez mu dade naforu, pa je podijeli i ostalijema.

Oni se poznaše i sprijateljiše kad je vladika prvi put išao u Rusiju... To je bilo... ček’ da sračunamo. Od smrti vladike Save ima sad trideset i četiri godine; tada je

— Dobra ti sreća, kneže Drago! Mir božji! — reče Savo starome i poljubi se s njim. — Sjedite! Prvi put otkad je u Njegušima, Janko ču da ga njeko oslovi sa „vi“, i ugodno se iznenadi, našav se odjednom pred čovjekom i

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Pa i kad se posmatra u širem okviru, kao dečja lektira, koreni joj ne sežu duboko. Tek pre dva veka prvi put je u istoriji obraćena ozbiljnija pažnja na decu kao čitalačku publiku, tek tada je započet razgovor o deci i detinjstvu

Tzv. dečja književnost nastala je u osvitu moderne ere: jednom je izlazila u susret detetu kao čitaocu, drugi put oponašala dobru volju i predusretljivost, a najčešće je išla za sobom i sa sobom.

to vreme „pada razdoblje širenja, u toku koga su velike 'dečje kuće' utvrdile svoj ugled, i mnoga velika preduzeća, prvi put, pokrenula dečja odeljenja”.

koji su nevini, neuključeni u složene sisteme značenja, koji se jasno hvataju i lako prenose, dečji pesnik svaki put počinje od samog početka, od prvobitnih veza među rečima, od neposrednih izazova.

Pa zadivljen, što je tako narasto vrati se hrabro na seoski put. Sad ga više zaplašiti neće ni mrki lovac, a ni ker ljut.

Upomoć! Pronađite me!“, zajeca Zečić. Na nebu se, u tom času, pojavi sunce, da ga zagreje i ohrabri. Zečić nastavi put, naiđe na Repićev trag, i tako stigne u svoj log, da ne rečemo u svoju deželu.

Plišani Kunić (The Velveteen Rabbit) od Margery Williams prvi put je objavljen 1922, u Londonu. Kunić je debeo i trutast, len i nepokretan, u stalnom očekivanju da ga neko ponese sa

Žrtvovao je, takoreći, sebe, da bi deci pokazao svetli put; spustio se do onih koji za pravu književnost nisu još dorasli.

firmom mrda Kao sunce tanjir žut, Ulica je ova kriva jer je sama, kao reka Koja svojim tokom vrda, Napravila sebi put (...) II Ali društveni protest nije ni svrha ni jedini smisao poeme Pet petlića.

Na Jednom mestu napomenuto je da Koča kreće na put „pod utiskom priviđenja“, a u epilogu se naglašava: Šta se posle toga zbilo Nije teško pogoditi, I, štaviše, neću

je dodirnuta i u Petlićima, i u Koči, i u Momku i po, i to ljubav prema devojčici, koja se jedanput zove Mira, drugi put Palmoliva, treći put Kosara.

i u Koči, i u Momku i po, i to ljubav prema devojčici, koja se jedanput zove Mira, drugi put Palmoliva, treći put Kosara.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŽUTILOV: Ja sam zadržao za se spaiska dobra. NANČIKA: Samo da ti odbor ne stane na put. ŽUTILOV: Svaki od nji ima svoje, a Gavrilovića, koji jednako reži, mi ćemo napolje. NANČIKA: I tako je mađaron!...

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične

[Osman je 1826. prvi put izdan u Dubrovniku; već 1827. izišao je ćirilicom. Jevta Popović u predgovoru veliča »bezsmertnog Gundulića«, hvali

31. Jerotej u krupnim i brzim potezima opisuje svoj pobožni put preko Srbije, Makedonije i morem do Jerusalima, i povratak preko Bugarske i Srbije.

Ne dobivši mesto za nastavnika u »Pokrovo-Bogorodičinoj školi«, uvređen i razočaran, on napusti Karlovce i po drugi put ode u Rusiju. 1757. opet je u Kijevu, ali se tu dugo ne zadržava.

To nije samo program književnoga rada u jednom časopisu no ceo jedan proglas istorijskoga značaja, u kome će se prvi put na srpskom jeziku izneti napredne i prosvetiteljske ideje racionalističkog XVIII veka, misao svetovne kulture, rada »na

vrednosti, ali ono što je karakteristično to je sama zamisao o pokretanju jednog ovakvog časopisa i nove ideje prvi put iznesene u predgovoru. ISTORIČAR.

svoga dogmatizma i srednjovekovnoga duha imala izvesnih sastavnih elemenata klasične i evropske učenosti; tu je prvi put čitao Jovana Zlatousta i Ezopa, koje će docnije prevoditi; tu se, u »graždanskim rosijskim i istoričeskim knjigama«

naučio grčki i ušao u staru grčku književnost, koju će docnije u svojim delima obilato navoditi, no se kod njih prvi put upoznao sa slobodnijim, modernijim idejama i pokušajima za reformu hrišćanske crkve.

Kao uopšte filozofi XVIII veka, i on drži da je najlakši put za pobedu novih ideja imati jednog prosvećenog čoveka na prestolu, koji će nametnuti neprosvećenoj masi nove istine i

On ima bogato iskustvo kao retko ko, jer, »sin svojih dela«, sam je sebi prokrčio put, samouštvom, putovanjima i u školi života naučio ono što mu se nije dalo da u mladosti redovnim putem nauči.

On je bio jedan od onih koji »probijaju put i šume krče«. MIHAILO VITKOVIĆ Mihailo Vitković rodio se 1778. godine u Jegri, u Ugarskoj. 1801.

Magarašević je 1827. godine putovao po Srbiji i taj svoj put opisao u Pismima fіloserba, u Serbskomъ lѣtopisu54 za 1828—1829, koja su, na doteranom jeziku, izišla u Narodnoj

Milićević, Vuk - Bespuće

igralo se s vatrom i zanimanjem; s lupom padale karte po zelenoj čoji; nastajala trenutna tišina; sa zvekom padao koji put novac na zemlju; i od vremena na vrijeme dizala se svađa. Jedno đačko društvo očito se dosađivalo.

Gavre Đaković tražio je silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju.

I u jednom trenutku zastrijepio je od nečega. Dugo mu je trebalo od Zagreba do kuće, dugo, ali on bi volio da put još traje, da se još vozi negdje daleko u noći, da zamišlja, i nehotice, svoju kuću osvijetljenu, punu nestrpljivosti i

Tada su se posljednji put vidjeli. Kad je u Zagrebu jednog zimskog jutra, još sav drjemovan i u krevetu, otvarao jedno pismo iz Ugarske, na

A dan tamni i gubi se, mećava obuzima mah, bura se razbija o klance i huči u njima. Oni zastaju, gube put, usred kakvog talasastog brdskog poljica, skučenog i stegnutog izbliza planinama.

Staju, silaze s kola, kočijaš tare sijenom zadahtale konje, dok bura hoće da strga s ramena i da odnese šubu; oni traže put, podupiru zajedno svojim plećima saonice i izvlače ih na cestu, skrivenu nametima.

U avliji po koji put zalaje pas, i, od vremena na vrijeme, zakukuriječu pijevci. Starinski sat šeta i izbija. I onda mu se oči same

brzo, srdito i nemoćno, zbijena i stiješnjena, dok stijenje para i reže svojim oštrim rtovima njezinu glatku staklenu put.

Zatim Panek svrnu razgovor na svoje poslove: na jedan put koji pravi u ovoj okolini. I poteže iz donjeg džepa jedan veliki plan, raširi ga po stolu i poče da mu sve potanko

On se obraćaše njoj sa po kojim neznatnijim pitanjem, a ona se osmjehivala i potvrđivala. Uđoše na jedan razvaljen put, pun krupnog kamenja na kome se poznaju obli tragovi čelične šipke; dolje, ispod njih, zarasla brdo bukova šuma, puna

Već su mogli da spaze mnoštvo ljudi koji dižu graju, usijecajući put u brdo; jedni valjaju kamenje i slažu ga na putu, drugi udaraju gvožđe u tvrdu stijenu i udarci bata odjekuju u uvali;

već samo nju, pregibe njezinog tijela, njezine pokrete, upijajući u oči njezinu sliku, kao da je sada gleda po prvi put, ne skidajući pogleda s njezinih pleća na koja kosa baca sjenku.

Sremac, Stevan - PROZA

Tu se prvi put napojio iz čaše životne gorčine, jer je tu u školi izvukao više batina nego mezulanski dorat iz štale mu, kad je vukao

Pa kako mu je onda ponuđen pehar žuči i iz njega prvi put srknuo, tako i posle toga, a još i danas, jednako pijucka iz njega. Stoga je još iz ranoga detinjstva postao pesimista.

Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi da ga izvede na put. I ona mu je doista činila sve i sva. Kupi mu pajaca što dreči i pljeska rukama kad se pritisne, a mali Jova ga odmah

Za jedno vlakno ja oderem runo čitavo... Ja sam arnautska sorta! — veli Jova izlazeći i paleći cigaru prvi put u svom veku u kancelariji. Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji.

Pričekao je još jedno pola časa ako bi se mačor još koji put javio (»jer toj poganoj sekti ne može se verovati«, — govorio je Jova).

Zapevaše. Najpre domaćin, za njim domaćica, da spase pevanje, a za njom polaženik, da izvede pevače na pravi put. Ali baš time upropastiše pesmu.

« Od to doba jednako lepo žive. Bilo je, istina, u njihovom inače vedrom životu i mutnih i oblačnih dana; poneki put je pala susnežica na njihov ljubavni žar, ali je to sve stari žar najzad otopio.

Jedared ga je i ostavila bila i odbegla nekoj svojoj tetki za koju je tad prvi put i čuo Jova da je uopšte ima na svetu.

Pođe tako i prođe pored česme, sretne se s vodonošama, nazove im boga i produži put. Nije nikad hteo da harči vreme uzalud; uvek je gledao da spoji prijatno s poleznim, i zato bi uvek gledao neće li

Bio je povisok, duguljastih obraza, rekao bih malo broćast; brkove je tek pre tri godine prvi put poneo, ali su mu slabo napredovali: tako su malo zavidni da je samo, što no kažu, mlatio gloginje što se i poduhvatao

Sve ovo je Maksim tako detaljno opisao kao da je ovo jadno goveče sad prvi put s meseca spalo, kao nešto do tada neviđeno u selu, ili kao da je iz menažerije uteklo, pa sad deca prvi put videla, a

sad prvi put s meseca spalo, kao nešto do tada neviđeno u selu, ili kao da je iz menažerije uteklo, pa sad deca prvi put videla, a dotle samo iz čuvenja znala. Zatim ih je preslišao nekolicinu.

Radičević, Branko - PESME

49 JADI IZNENADA 51 KLETVA 54 ? 55 ĐAČKI RASTANAK 70 PUT 101 NATPISI 145 II 147 GOJKO 150 HAJDUKOV GROB 198 PESME OBJAVLjENE IZVAN ZBIRKI 219 JURIŠ, SRBE!

“ Peva putnik, pa silazi Kroz kamenje niz planinu, Put se vinu, on upazi Divne drage i dolinu. Gleda putnik s stene gole: „O krasote, o divote!

Dete malo — golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče, Ovde, ovde, de krioce malo Prvi put je sretno ogledalo, Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane,

(1844, jan.) PUT Prokte mi se jednom putovati, Bela sveta malko ogledati, Bela sveta, zemaljski čudesa, Pa malčice prnut u nebesa.

mladi puno nakidajte, Da vam putem divno zamiriše, Da vam srce za kućom uzdiše, Napred, braćo, eto vam šenice, Na put vama divne brašnenice, Eto vrela, eto vode divne, Da umorno srdašce vam živne, Čujte slavlje, čujte pesme one, Kad

vam srce smesta živo plane, Kad čujete izgubljene dane, Kad se pesme s javora zaore, Da što Srbin učiniti more, — Put raskrčen, gore njime ajte, Ajte gore, al' se i sećajte, Kono krasna puta vam ogradi, Pa mu ruci prionite mladi,

Veće Gojko okroči konjica Što pokloni njemu Žeravica: „Zbogom, zbogom!“ veće ga obode, Već kâ munja put gorice ode, Već zamače još se vidi malo — No sad ga je već sasvim nestalo.

Bogom brate, kad rodnoga nemam, Ne daj samac da se na put spremam, Hajde sa mnom, jer bez bratskog drusta, Veruj, veruj, zemljica je pusta.

Milun s četom iz gore išeta, Gora tuži za njima i strepi, Kano majka za dječicom svojom Kad ih na put krvavi opremi, Mila su joj, a hude je sreće, Pa se boji, vratit joj se neće.

Idu Srbi, i sve veće znadu: Znadu Musta da na domu nije Sa kog su se na put opremili, Al' opeta nazad im se neće. Ta zar su se zaman samorili? Zar da s' vrate baš i bez plijena? „Ta naprijed!

narediše, I ostalo što je za potrebu, Te s' makoše tajom unaprijed, Jedan na tu, drugi na 'nu stranu, Ponajviše put dvora bijeli — Ma za Musta već su potamnjeli.

— Juriš, Srbe, kô nekada, Juriš, juriš na nj i sada! Što nam pašče na put staje, Što li na nas reži, laje? Juriš, brate, seci, tuci — Besna paščad, isti vuci — Juriš, juriš na zlotvore,

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa. — Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.

I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put. — He-he, ipak nas čeka stara paripina rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.

Svakom valja u meljavu, a šta ti možeš tome što će i đavo taj isti put upotrijebiti i za svoju dušegubnu rabotu, vrag mu gnjate prebio!

Bez mnogo pričanja, on odmah uze u svoje ruke drvarenje, vodarenje i mlinarenje, sve te poslove vezane za put, ranjenje i kašnjenje, za nedoba i svako vrijeme. S njegovim dolaskom otpočinu čitava kuća.

Idući od sela do sela, bradonja bi ponekad uz put zastao kraj kakva pašnjaka, izvadio blok i počeo da crta neko konjče.

— Đede, đede, eno bradonja slika! — Gdje slika? — prenu se starac i pogleda put naše gostinske sobe. — Eno ga kod pojate. — Kod pojate? — izbeči se djed. — Otkud kod pojate?

se prekrstio pred ikonom Kirijaka Mihaila, naše slave, pod čijom je zaštitom i on te godine bio, i otisnuo se na put. Natovaren kao parip, durašno je grabio drumom u susret novom gazdi i novom svecu zaštitniku.

Kako i ne bi, povjeren mi je tako važan zadatak, čitava vojska na mene čeka. Nije čudo što su uz put, zajedno sa mnom, podskakivala okolna brda, kuće i plotovi.

Još prije četrdeset godina on je prvi put krenuo s tom istorijom, ali nikad nije stigao da je ispriča do kraja, i tako se grešna kuma Staka već skoro pola

sjetih kakvu smo grdnju zbog njega izvukli i ja i stric Nidžo, koji me je s njim upoznao, pa pametno zaćutah, valjda prvi put u životu. Uzeo sam sliku sa sofre i obradovano graknuo: — Ovo đed Rade!

— Evo, zamotaj ga u ove novine da ti se ne istare o taj tvoj kožuh, a i da ga ko ne vidi uz put. Lopov i svetac, lijepa parada, tamo mu nekako baš i treba da ide, da ne kriva ni tamo ni amo.

Na njegovo iznenađenje, djed je odmah pristao, i jedne nedjelje evo ti njih dvojice uz kamenit put, pravo djevojčinoj kući. Cura nedjeljom nije nikad obavljala svoj neobični posao („ne valja se svecem!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

priramljuje, peta bez pola zuba, šesta dlakava ko muškarac, sedmoj se belo navuklo preko oka, osmu babica poslednji put okupala! Daj šta daš! Posle četiri meseca u ovoj pustinji, učinile nam se kao sultanije! A on u njih ko u roj muva!

Zakiti se! Kad je već neće, što da joj staje na put? Neka se udaje, ako hoće. I to ti je sve! Kvit! Čista posla! Šteta samo opake žene! Ko da se na mesečini sunčala...

Kad sam mu reko, nije ni obrvu podigo. Još mi kaže: „Pobogu, zar samo zato da potežeš toliki put? Naravno da majka treba s detetom da se oprosti!” I tako, evo mene kod tebe.

A ti me još pitaš zašto ne jedem. MAJKA PINTOROVIĆA: Za poslednjih šes dana, ovo mi je prvi put da sednem! Te gledaj ovo, te gledaj ono, te podigni poklopac, pomiriši, te gde sam ono zaturila, te da ovo

Mozak će da im se zamrsi kad vide kome su sudili... Ne znaju da je sudija u kolevci... Na da ne čujem ni kad prvi put kaže „mama”, a majke mu nema, već negde mrtva u pustinji živi...

(Tišina. Hasanaga naslanja čelo na mrtvu Hasanaginicu. Poljubi je u čelo.) Prvi put da je poljubim, a da ne skloni glavu... (Uzima Hasanaginicu na ruke i unosi je u kuću.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Odjednom kola počeše brzo silaziti niz put, Dimitrija se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočiše, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i

Daj ako ima što da ti ponesem. — Pa nema ništa, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, možda ćeš mi uz put što zatrebati. I one odlaze. Ulice i čaršiju zakrčile žene s korpama, jelom i pićem.

Tebi lice sine radošću i sva srećna veliš mi: — Molim te, pa nemoj drugi put tako da se šališ!... I svi su govorili da ti mene čekaš. Neki su me čak i pitali.

Tek sada spazih da joj je još ono staro odelo ali već ulaskano. Prvi put, ispod bele maramice oko vrata, videh joj neopranu košulju. Prsti ruku joj behu pomodreli i izbodeni iglom.

Uplaših se i digoh da iziđem, ali, prvi put tako i oštro, s osmehom, zaustavi me mati. — Sedi. Vidiš da nema nikoga!

U njemu ne beše ni traga o kakvom osećaju, toplini i bolu. Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas. — Ja, ja! A ti? — Eto, hvala Gospodu!

Ti si pognute glave išla, sela, uzela zalogaj, ali tako nevešto kao da prvi put jedeš. Majka te nutkaše, metaše pred tebe jelo. Ti si jednako, onako pognuta, valjala taj zalogaj u ustima.

„Čija je?“ — viču sve razdragano, ali se od stida nijedna za nju ne javi. Ostaviše je na stranu. „Prvi put iziđoh u baštu, uzabrah cvet, pomirisah ga, ali iz njega iziđe osa i ujede me. Tako i ti, dragi.

„Prvi put iziđoh u baštu, uzabrah cvet, pomirisah ga, ali iz njega iziđe osa i ujede me. Tako i ti, dragi. Prvi put kad me vide, slatko me po gleda. Posle, zamrsi kose moje guste, raskopča jelek, razgrnu grudi i ljubljaše me.

Ali sve uzalud. Istina, svakad, kad god dođe njoj, zaklinje se da više neće drugi put dolaziti, a opet dolazi, opet!... Ah, a od prošlih dana ostao mu samo lep, zvučan, mek glas. Retko je od tada pevao.

! Ču se gde zapeva on. — Žalba! ... — dahnu silno Cveta. I slomljena, pobeđena diže glavu, zinu put Stojana otkud dolažaše njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajaše, upije u sebe.

Ovi se brzo stišaju i pođu običnim sitnim koracima. I kao pre opet počnu da cupkaju, razrivaju put kopitama i grabe vinogradima, koji se izdaleka crne, a po kojima se svet već razmileo, viju dimovi naloženih vatrâ,

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Znaš li kako si sa mnom upravio kadno prođo(h) poslednji put preko Trsta? «Idi u Veneciju, pak se opet vrati, pak ćemo tako i onako uraditi.

Kostić, Laza - PESME

Taj osmejak pusti, kad ga je videlo nebo prvi put, čisto ga gledam de od milina rastvori grudi sjajne, de izli na tebe ljubavni blagoslov, najplemenitije pleme raja

Ti svetove iz grudi pogubi, al' svet nam ovaj time zdvogubi. U srca tvoga svet taj izvrgnut besmrtna duša uzede ti put; u tome svetu, tvojim delima, u carstvu tome vladalac si sam, okružen sediš svetiteljima, junacima besmrtnih tvojih

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

On vatru naloži, a sunce ograne i svane se, onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.

Onda reče sam sebi: „Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu“, pa

i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.

Car kad ga sasluša, rekne mu: — Kad je tako, sinko, srećan ti put! Kad se vratiš nemoj proći da mi se ne javiš, jer i meni ima dosta godina, pak ako bi dao bog te bi našao tu vodu,

Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te pođu kući.

Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo. Ali tek što se uhvate u kolo, dune nekakav vihar i sve tri odnese.

Posle toga opravi se Stojša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa pođe da traži trećega zmaja. Idući tako dugo vremena, dođe opet pred jedan grad i

Kad to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta đe mu je starac balotu bacio, dok najedanput rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se

Sad carski zet uzme ovijeh devet stotina devedeset i pet ljudi i svoju ženu, pa se krene na put. Idući tako nađe jednog čoeka, koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše.

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziće glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode!

Najposle se dogovore da beže. Brže bolje spreme se na put, sednu na konje, pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane

Grbo u kraljevijem čizmama jednom kroči: godinu puta pređi, drugi put kroči: godinu puta pređi, i tako dalje. Kad ujutru svanu, kraljica pođe da svoje šćeri probudi, kad ima šta viđeti: sve

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

JEVREM: Maksa je čovek koji neprestano s upaljenim fitiljem odi. (Sedne.) Oće li pokoji put da zaćuti? SOFIJA: To ne, ali uvek po štogod nađe, zašto će psovati. JEVREM: Opet se malo popravio.

MAKSIM: Šta to znači? KUM: Šta znači: dovedem jedan put i ja u mom veku gosta na ručak, ali njojzi nepravo, što nisam joj napred javio.

MAKSIM: Je li, lukava lisico, sve tražiš tragove da zabašuriš. SOFIJA: Dosta već jedan put, stidi se od kuma. MAKSIM: Šta da se stidim, i on ima takvu aspidu na vratu.

SOFIJA: Zato. Što drugi čine, moramo činiti i mi. Dobro će dakle biti da i mi damo jedan put bal. MAKSIM: Jesi li to poludila, more? SOFIJA: Zašto, što je dobro, treba činiti.

KUM: To pravo kažeš; ali što ću, živio sam kao niko, niti ima ko da rastrebi, niti da skuva. Jedan put navalile stenice, te nisam mogo celu noć spavati.

A zašto, bog bi ga znao. MANOJLO: Pa jesi li ga koji put vidio? ISAJLO: Bogami, ja nisam. A šta mi je do njegovog razuma?

Jošt će najbolje biti da i ispod onog drveta zakopam. S tim ću mirnije moći na put otići i spokojnije spavati. (Obzire se najpre, otide i sakrije novce, da se opet vrati.

Pravo veliš, komšo; to je mlogo bolje, a bašta je, ako ništa drugo, a ono bar da se čovak prođe po njoj i pokoji put prospava. No da vidiš drugu moju nevolju.

dok se covek ne navikne. Ja kad sam prvi put dosla u Beograd, tako mi se ućinio ruzan, ne mogu vam iskazati, a sad mi je sasvim obican postao, i cini mi se bilo bi

VUČKO (trese glavom): Ja! LjUBA: Svetislav i Mileva. VUČKO: To se igralo već. LjUBA: Sad po drugi put. VUČKO: Jok! Tu ne idem. Ete ako će majka. STANIJA: A što je to, sinko? VUČKO: Teator. STANIJA: Što je to teator?

LjUBA: E, mi njima plaćamo, a ne oni nama. STANIJA: Mlogo li plaćate? LjUBA: Svaki put po dva cvancika. STANIJA: Prosićeš, moja skerko, prosićeš, kad za takve budalaštine trošiš pare.

(Poljubi je u ruku.) STANIJA: I ti njega da poljubiš u obraz. LjUBA: To ćemo zasad ostaviti, nego drugi put. MILAN: Frajla Ljubo, trebalo bi da poslušate vašu majku. LjUBA: Ja bi, ali se bojim da se ne rasrdi.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA: A je li lepo da napuštaš služitelje na mene? Proklet i onaj čas kad sam te prvi put vidila. TRIFIĆ: Ali devojka ti nije ništa skrivila, brate! SULTANA: Ti vidiš, sram te budi!

Danas prvi put ču i ja od nje lepu reč. PERSIDA: Bre, da vidiš kako je sa mnom postupala, kao da sam joj sestra. STEVAN: Sve

Bogme lepo radi. SULTANA: Sad i ruke da kaljam. SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije. SULTANA: Ja ne pijem rakije! SRETA: Otkad?

SRETA (zamahne): Jošt ti nije dosta? SULTANA: Ne, molim te, oću. SRETA: Ajde da vidimo. SULTANA: Ah, prvi put u mom životu da klečim. SRETA: Prvi put i jesi luda.

SULTANA: Ne, molim te, oću. SRETA: Ajde da vidimo. SULTANA: Ah, prvi put u mom životu da klečim. SRETA: Prvi put i jesi luda. dok si bila pametna, toga nije trebalo, a sad oćeš muža sa šanovi. (Preti joj pesnicom).

Ded, nemoj vazdan da se daješ moliti; drugi put ne mogu da te snosim. SULTANA: Ah! (Peva.) Ti, serce, ne muči me, O, samo daj mi mir, Jer ljubiti ja ne smem Nit

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Četrdeset i osam i petsto grama, gospođice, hvala izvolte i drugi put, nazdravlje! Četrdeset i osam i petsto grama smešnih ideja, viceva, seksa, kože i kostiju i jamica na obrazima,

Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne

Na primer, kada je predsednik Zapadne Amulije, Batiš-Hasan-Koki-Petl Bej, poslednji put posetio našu zemlju, bakuta je viknula nasred Terazija: „Živelo vekovno prijateljstvo naših naroda sa narodom susedne

da tumači ličnost nekog krajnjeg negativca koji tek u ratu kao postaje svestan koliko je bio zločest, kad ga prvi put u životu prime kao sebi ravnog, mislim u društvo i sve; znate već tu vrstu filmčuga!

se, inače, toliko saživeo sa filmom da je prilikom svog drugog venčanja opalio sam sebi klapu, viknuvši Sule — drugi put! na šta mu se budući tast načisto izbezumio i oterao ga sa svadbe.

Ne treba posebno napominjati da je ovo prvi put u istoriji naše lepe književnosti da se neko uopšte bavi jednom tako uzvišenom temom.

deda Gavrila (1878—1965), čoveka koji me je na neki način uveo u književnost, jer je baš zahvaljujući njemu moje ime prvi put objavljeno u novinama na završetku uokvirene čitulje „Ožalošćena supruga, sinovi, kćeri, kumovi, komšije, pašenozi,

— slikari i sve, a onda Svetlanica svrne na jednu tezgu da mezne malo prasećih rebara, i tu Karolajn ugleda prvi put u životima malo, slatko prasence na ražnju, pa padne u nesvest, uzviknuvši u očajanju: „Bože, šta su mu učinili!

je još kao klinku, znao je sve moje perje, kad sam šta podobijala, a vrlo je moguće da se sećao i dana kada sam prvi put skratila kosu i produžila suknju — znao je, dakle, sve o meni!

GLAVA X I vetujte mi na reč, kad su se vrata otvorila propustivši Mišelina, koji se vraćao sa umivanja, prvi put posle slučaja sa čovekom iz kioska, učini mi se da tu ne bih imala šta da dodam!

A za Van Goga su čuli prvi put gledajući film Žudnja za životom, gde ga je igrao Kirk Daglas. Jaka stvar! Videla sam jednu porodicu kako ulazi u

Koritom nekog isušenog potoka, šta li, pa sve uzbrdo, sve uzbrdo! Uz put smo se malčice kao mazili, tražili detelinu sa četiri lista, vikali „uja!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

SENTANDREJSKO 79 MAGARČEV BREG 83 PRVA GROBNA PESMA 85 SENTANDREJA, ІRІЅ FLORENTІNA 87 KRUG RAČANSKI, DUNAVOM 90 I 91 PUT PANONIJE 92 KAO LAĐA PO PUČINI 99 II 103 VISARION RAČANIN: RAČOM O POSTU ČASNOM 104 PROHOR RAČANIN: LIPA

Truse reči s krtih grana kao ljuske s platna freske. Protkaj, potko, i osnovo, sentandrejsko krhko kolo! Put po krugu - nigde znanca. Kud me vodi šumna staza? Sjaj istočen iz Čobanca, to je sumrak kraj Kalaza.

KRUG RAČANSKI, DUNAVOM I PUT PANONIJE Priždilo leto bulke nevene a sliku slutim kroz oči žita: ikonocrven, s međe plemene, ponire Osat u splet

Raste, kao hleb, svjetlo sa kika a kroz ono Lj, Lj od Ljepote, večernji psalam vođicu slije u Drinin nadir put Panonije. U sjenci lipe poje bratija. Podrži, Bože, bruj nad životom!

(Kroz deseterac glagolom trajnim - ljeskaj, predjele.) A borov vjetar kud bi da vije? Put sinjeg mora, put Panonije?

(Kroz deseterac glagolom trajnim - ljeskaj, predjele.) A borov vjetar kud bi da vije? Put sinjeg mora, put Panonije?

Razroko svjetlost s bunike grije a bratstvo hita put Panonije. KAO LAĐA PO PUČINI Den že i nošt begajušte... ot mesta na mesto, aki korablj v pučinah velikago okeana

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA (gledi): Može biti. No kad je svoja dela vtori put izdavao, on je sigurno i to uzeo. O, to je visprena glava! JELICA: Čitate l i vi rado knjige?

nego oću i francuski da znam. Sad ne bi ništa drugo trebalo nego da me uvati, pak da mi dâ put. — Ali kuraž, Aleksa, alat čini zanat! JELICA (donese jednu lepo vezanu knjižicu): Evo ovde, molim.

Ja ti poslednji put kažem: da te nisam više vidio s njima! Grebene, crn vam obraz, i perajicu, a ne kojekakve mozga baukove!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

PRIČA DUGA O ČETIRI DRUGA 113 HRAST I TRN 126 U PRVOM SNIJEGU 136 PUT NA KILIMANDžARO 141 DEDA TRŠIN MLIN 145 KOD STAROG MLINA 146 GVOZDENI SAVEZ 152 VEČITO LETO 159 OGNjENA

— Bogazom tajnom idu hajduci za harambašom na dalek put, svaki je brkat, s puškom u ruci, vučijim ćurkom ogrnut.

Krećući na put ozbiljno reče: „Čuvaj se Lisca, bezbrižni Pijevče!“ Veseljak Pijevac! Takvoga stvora nikada nije rodila gora.

Zar ova glava rođena, draga?! Prije ću za brk Bauka vući, nego li snenog unuka tući. Izmlatiću ga, al drugi put.“ — To reče baka i baci prut.

Večeri svake on tako hodi i nebom kolo zvjezdano vodi. Baki se smješka lukavo lice, pa na put krenu tiho ko sjena, unuka prati nazorice oblakom sivim obavijena: kuda li skita i šta li radi, kakva li čuda na

Dolje na zemlji staza se vije i junak jezdi, Delija neka, lopova četa uz put se krije: Nebojšu hrabrog zasjeda čeka. To Mjesec gleda, pa pusti zrak, lopove otkri, rastjera mrak.

Tu ponoć vozi srebrne sanke, a vjetar gudi uspavanke, i zvijezde klize niz Mliječni put, dok čika Mjesec, beskućnik stari, sjedi sa žapcem u mlakoj bari i sluša pjesme uz fenjer žut.

“ „Uzdaj se u nas!“ — vrapci će nato, pa na put krenu čitavo jato. Tu ti je vojska vrabaca bila, zakloni sunce milion krila, čitavom zemljom društvo se prosu da

Al jež, tvrdoglav, osta pri svom. „Draži je meni moj skromni dom!“ Šušteći šumom jež meri put, kroz granje mesec svetli mu žut. Ide jež, gunđa, dok zvezde sjaju: „Kućico moja, najlepši raju!

sama, raspali ga kopitama i još njaknu, vrlo ljut: „Dragi goso, srećan put!

Najzad, za jednim tragom, prosuta pera svijetla; prošao mudrijaš lisac, odnio — babina pijetla. PUT NA KILIMANDžARO (KILIMANDžARO, AFRIČKI BRIJEG: PRI DNU JE ŽEGA, PRI VRHU SNIJEG) Jednoga sniježnog dana tri se drugara

AFRIČKI BRIJEG: PRI DNU JE ŽEGA, PRI VRHU SNIJEG) Jednoga sniježnog dana tri se drugara slože da pođu na dalek put: slonče od porculana, majmun od sive kože i lav od vune, žut. Zima im dojadi jaka i sila Sime dječaka.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— O, videćete je sigurno. — Onda ću se peti ovim uličicama? — Bolje je da uzmete ovaj put sa strane. Ići ćete blagim nagibom između maslinjaka i vinograda, sve do kule.

Bilo bi dobro da račun platim još večeras. — Ne brinite se ništa. Idem jednome kraju ulice. Ulica prelazi u put između maslinjaka i vrlo brzo dovodi do kapije zamka. Zamak se više ne vidi, zaklonjen poludivljim parkom.

— Treba ga mnogo savetovati. — Kako vam se dopada riba, — obratiše se prvi put meni, — hoćete li još? — Ne, hvala. Sasvim je izvrsna. Izabela baš čvrsto spava.

Želim da promenim razgovor. — Mislim da ću još koji put, ma jedanput, doći kod vas. Sve je neobično lepo. — Nadamo se da ćete održati reč. Tada ćemo imati osvetljenje.

Po drugi put te večeri skretao sam razgovor na apstraktnosti, i to mi je bilo dosadno. Čovek je ćutao i mislio šta bi još rekao; ja

I posle, kad se Zidar već vraćao...! — Žao mi je da sam vas zabadava uznemirio. Obećao sam da ću vas drugi put upotrebiti. — Ne čini savršeno ništa... Zidar je već morao ići.

Pljuvali su s vremena na vreme. Ribe su se okupljale pa zatim produžavale put. — Mnogo ribe ove godine? — Da, samo je ove zabranjeno loviti jer su još mlade. — Bacate ih ponova u jezero?

— O, taj je preživeo gadan trenutak. Svi smo mislili da mu nema života. — Bio je bolestan? — Danas se prvi put malo digao iz postelje. Imao je polmonite (zapaljenje); četrdeset i sedam gradi („sic!“).

Niste mnogo oslabili, Pipo, samo izgledate kao devojka. Za deset dana ćete opet biti snažni. — Danas sam prvi put ustao i naročito su mi se noge osušile. Da mama nije došla sa pijavicama i pustila mi krv, šta bi bilo sa mnom!

Putovaćeš! — Kuda? — upita devojka pored mene i diže ruku da vrati pramen koji se odvojio. To je prvi put da je progovorila. Pokret njene tamne, oble ruke pređe preko neba upola rasvetljenog mesečinom što se nije pojavljivala.

Sviđa li vam se ova mesečina, gospodine? — Naročito jezero sad volim. Vidi se bolje nego na danu. Ja sam prošli put noćio tamo na Ostrvu. Posle podne je padala kiša ali veče je bilo jedinstveno. — Hoćemo li, Sagrera? — Hajdemo.

Pipo spava? Rekli su mi da ste ga vi spasli. — Majke su za to, gospodine. I to nije prvi put. Kad se setim dok su još bili mali! Pitajte Lonju šta bi sve ona učinila za svoje devojčice. — Pozdravite Pipa sutra.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Kad se krik užasni još jedan put začu. 3 „Zvao sam te noćas, sedi svešteniče, Jer sodomski greh mi um i dušu mrači, — Čuj, nad mojom glavom crni

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

DUH SE RUGA CARIGRADU Neki put se spustim sasvim nisko na glatke kupole — stolice vihora — da čujem šta sad telonosci rade.

BALKANSKI PUTOPIS Polako idi kroz male crkve ne pitajući za put, pozdravi se s drvenim rukama svetaca ogrezlim u krv i mleko, gledaj u svodovima džamija drhtanje belih zmija,

Sad je to priča u gradu budala, tada su poginula cara dva! Na večeru s caricom sela je trava, a put tvoj i tvoga polja, ko zna? OPET TO Na pričešću su bili lenji, Turci ih napadoše još u crkvi!

I jedna ptica, tiha, svesna da je neko posmatra odozgo, iznad nas, sa grane. Mislio sam da sam zalutao, no za put sam znao.

izgovori njeno ime ime Studenice čije belo sjanje traje do uveče pa se prenosi na svice koji ne znaju pravce ni put do oltara ni za Prekobrđa ne žive duže od jedne sedmice ali imaju pretke koji su počeli da svetle još pre potopa i

Balkana bogu oluja neka se pokaže javno u celini nek siđe i nek osudi lagarije što sa Zapada stižu neka prepreči put nauci i mašini zašto je inače moćan i drevan mora da preduzme nešto pre no što dođe zima i zaista dok su oblaci

*** I prvi put se videlo da žene mru jedna za drugom kao stare munje gasila se lica lepa na postelji na livadi na tavanu i u cveću

sviću kao da ih propast nikad nije ni okrzla ni topot poturčenih konja o pobednici večni nad snegom do Urala prvi put bez podozrenja gledate Slovene radosni do suza oni prostiru slamu po poljima moravskim i pevaju sveprebolni pa dobro

u vinu neka dođu s prstenjem i azdijom i nek se penju do dvanaest mojih zvezda i nek se ne boje noćas po deveti put da poginu!

Sunce se rađa poslednji put ga šalješ da se pod njim lude skupe nula se otvara stvar beše tako kratka uskoro sve će biti bezdan i blaženstvo

na polasku u svet i odmah kaže: stoj čovek mora da se seća dok udariš dlanom o dlan svest mu postaje veća i put se svodi na razmeđa gde te presreće znak veliki dlan iz kamena šaka urezana u stenu jedva je nazreš u pećini

sagleda odozdo a sa neba jedva da neko gleda meka ga gone slova duž zavijutka jedino puž u svom kutku zna dalji put i naslov čitavog uzdanja puž koji je u naše grudi sklanja ispred mraka ispred prebrzog kraja i pamti korenja kobna

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

kafa! Dockan malo, ali možemo i ovako s nogu! (Uzima šolju i u dva gutljaja ispije i nastavi put.) TANASIJE (ide za Agatonom, uzima šolju i srkne): Koliko samo da srknem. (Odlazi za Agatonom.

(Odlazi za Prokom.) TRIFUN (uzima šolju): Ja ću poneti, pa uz put. (Odlazi noseći šolju.) GINA (uzdišući): Hvala, nije mi do kafe! (Odlazi za Trifunom.

TRIFUN (prolazeći kraj Danice, ostavlja šolju od kafe koju je uz put ispio). MIĆA (prolazeći kraj Danice): Vi ste još uvek tu, to je tako prijatno! (Odlazi sa ostalima.

Ja znam da su vanbračna deca onako nešto uzgredno... onako, kako da kažem... kao kad je čoveku probušen džep pa uz put ispadne para. Nije da kažeš da je on hteo da ostavi paru na putu, nego probušen mu džep pa ispalo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Ti bi bolje uradila da ga spremaš za put — prekide je moj otac. Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč.

Ožalostila se mnogo što i ja nemam uniformu, pa da je odmah obučem i da me vide njene drugarice. I već po deseti put mi je rekla da odmah tražim odsustvo, da bi me videla.

— Ljudi smo... ti znaš... pazi majku i sestre — on se opet uozbilji. — Budi razuman i čuvaj se. E, zbogom, i srećan ti put!... Dotada nisam naročito pomišljao da mi se šta može desiti.

— Sigurno ti ovo prvi put, te ne znaš šta znači to „džodisati“... Vidiš... jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri

Svi ti ljudi, sabijeni u stroju, slušaju danas već drugi put reči: preki sud, streljanje... i njihove misli, ma kako raznovrsnim tokovima stremile, kanališu se u jednome pravcu.

— Je l to peta? — pitali su seljaci iz mraka, čekajući da se poslednji put pozdrave sa svojima. Iako nisu mogli razgovarati, išli su tako pored baterije, saplitali se o kamenje na putu, ili se

„Kad se vratim, platiću ti... čekaj me!“ — dobacivali su vojnici i uz smeh istrčavali na put. Često su se smejali i oficiri. A nekad su opet vojnici strogo kažnjavani.

Sa artiljerijom je maršovala i pešadija, nekad naporedo, a neki put smo je sustizali. Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova.

U početku je za mene bila razonoda da posmatram kako pršti šljunak i kako sevne varnica sa nekog većeg kamena. A neki put mi čisto lakne kada se kamen izmigolji i ostane čitav... Misle ljudi o svem i svačem.

Nja! — onda udari konja mamuzom i u galopu odjuri do svoga voda. A kada ga vidim idući put da je zaostao, ja mu izdaleka viknem kako sam zamislio dobro.

Bili smo dosta daleko od ratišta i glavnih saobraćajnih centara, gde bi se još i moglo šta čuti o ratu. Poneki put smo imali utisak kao da učestvujemo na nekom manevru.

„Bećarisao“ je do dvadesete, tada ga drugi put oženili i do dvadeset četvrte godine imao je Jankulj petoro dece od dveju žena.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Radeći to, čiča jednako objašnjava svaki svoj pokret, a po neki put baci oštru »primedbu« na današnji događaj. — E, ti si se tu zguntorila...

Ko se ne seća s kakvim je osećanjem išao prvi put na svoju novu dužnost! ... Koliko je tu pomešano miline sa nekom polusmešnom zbiljom i važnošću.

Gledajte da dođete još ove nedelje, dok je lepo vreme. — E sad nam možete pokazati kako ćemo naći put za vašu školu, reče Ljubica i stade.

A Gojko se pognuo, pa meri očima svaki svoj korak. Tek poneki put skrene oko u stranu, te više oseti no ugleda tanahnu figuru devojačku uza se.

Gojko se trže i gotovo odskoči korak natrag. — Kako... ne, ne, molim... Ima vremena, drugi put... — E onda do viđenja. Laku noć! reče ona i klimnu glavom koketno, pa se obrte i uđe kroz vratnice u svoje dvorište.

»Čudnovata je, baš!... premišlja Gojko deseti put jednu istu misao. — Ovamo sedi sa njim celo jutro, smeje se, šali se i sve onako... što ne valja. Ostavila decu samu...

Ljubica i Gojko produžiše put ćuteći. Beše im nezgodno nastavljati dosadašnji razgovor, a o drugom čemu nisu hteli govoriti.

— Izvol’te, izvol’te, govoraše popa, idući uz njih. I dečica treba da se odmore dobro, dug je put, a i vi. Pa da se upoznamo... Ko zna kad ćete nam opet doći. Gojko iđaše kao na šibu.

Taman da se lepo putuje. IX Ljubica se već nekoliko puta žalila pisaru na Gojka, a poslednji put dosta otvoreno izjavi, da bi dobro bilo kad bi on bio premešten.

od plača, leđa grčevito odskaču ; pogleda na dvorište, — pisar natmureniji od gustih oblaka korača nervozno i poneki put mahne glavom značajno. »Šta li je to ?

»Šta li je to ? pita se on deseti put u čudu, i ne mogući se dosetiti ničemu, opet pritrčava, propinje se uz prozor i gleda.

A Gojko brzo raspusti decu i ode žurno u Brezovac. »Bar ću dobro navići na ovaj put«, pomisli on, idući kroz potes. — Stoj, reče mu Velja, kad saznade za današnje događaje.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

U košulji bosonoga Preigraću preko polja; Ako bue sivi soko, Reći ću mu: Pogled’ s okom Put istrka udno polja, Tu ćeš viđet’ svakog lova; Ako bude mlad na konja, Reći ću mu: Vod’ me doma.“ KRALjIČKE PESME 34.

77. Oj nevene, moj nevene! Blago tome ko te bere, I ja bih te mlada brala, Ali sada nemam kada, Ja se mlada na put spremam, Tuđe dvore dvorovati, Tuđa baba babom zvati, A svoga ću spominjati; Tuđu majku majkom zvati, A svoju ću

Kada dođem u dom tamni, tamnoj mene! Šta ću đeci kaživati, đeci lele! Kad me sretnu đeca u put, srećo moja! E su đeca mila tebe, diko mila? Često plaču, sporo rastu, čest moj jade! 96.

Konjic vrišti, da se jaši, Soko pišti, da se nosi, Ljuba plače, da se ljubi!“ 130. Moj se dragi na put sprema i peva, A draga mu konja sprema i plače: “Ti odlaziš, kome mene ostavljaš?“ “Ostavljam te mojoj majci i tvojoj!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

(Vasiliju) Zato što drobim koske! I vadim drob! Zato sam Drobac! I nemo to da mi ne upamtiš za idući put! (Izlazi desno. Kraj pumpe je zaboravio volujsku žilu.) GINA: Tako uvek, ni dobardan, ni doviđenja, ništa!

VASILIJE: Hvala, ne mogu po ovolikoj vrućini! A dok se ne završi predstava, moram da ostanem sasvim trezan! Drugi put! (Ulazi u kuću) BLAGOJE: Ne sme zbog vrućine! Nije, nego ne sme na prazan stomak!

Iz mraka i vetra, i sam u velikom uzbuđenju, sa isukanim drvenim mačem, pred nju iskrsava Filip. Prepreči joj put. Ona ga ne prepoznaje. Pokušava da pobegne od njega.) FILIP: Stani, jadnice! Ne boj se moje ruke! SOFIJA: O bože!

JELISAVETA: Kako onda da mu se ispuni poslednja želja? VASILIJE: Njegova će luda glava i mrtva pronaći put od te masovne grobnice do ruke nekog Falstafa koji igra Hamleta! SIMKA: A vi? Nastavljate sa pozorištem?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova. SERENATA Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kad se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Ostavljam bolnim osmehom san, da prođe i ode i mre. Ljubav je put beskrajan na kom je dozvoljeno sve. Ne žalim ni tebe ni sebe ja, i smešim se na daljine.

Ako vas život boli, ako vas neko voli, ja vam čestitam. NjEGOŠ U VENECIJI Nasmešio se poslednji put. U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesecu vodi, mlad i žut, Rialto.

LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da

LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada

Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj jecahu kao moja

Za jedan blagi stas, što, prvi put, zaljulja višnje i trešnje, poljupcem, kod nas i poskoči, vidikom, sa ritova i mulja. Za društvo mu, što po vinskom

Za društvo mu, što po vinskom mehu svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim, preskačući, prvi put, potoke, u smehu. A, mesto svog života, znam da, po vidiku, taj osmeh rasuh, nad svakim telom, golim, i, nad zemljom

Prvi put izgovorih: Serbia. Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom, hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom. Spustiše me u

O, ta krpa, strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa, bednica što vreba put i stada, iz zaseda. To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima, što ni sahraniti mirno u nebesa ne da, sjaj, što mi još

Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim, kad razdire noć, na svetli, neznan, Mlečni Put, što se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?

PRIVIĐENjA Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni, što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

i tamo plakao što se gospodar ljuti, uzdisao i molio se Bogu da gazdu ublaži, da mu izmeni pamet i ćud i izvede na put čestitog života. Jednog dana gazdi lipše magarac.

HRISTOS NA PUTU Obilazeći gradove i sela Na rabotu je pošo svoga dela. Put ga povede toga lepog dana Kroz mlada polja suncem obasjana.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

u grad da se gde u hotelu odmorim od duga puta i da potom potražim rada kako bih od te zarade mogao dale produžiti put i tražiti svoju domovinu.

— Drago mi je! — rekoh iznenađen ovom neočekivanom visokom posetom. — Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? — upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac.

— Vi ste prvi put sada u našoj zemlji, gospodine? — upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno.

Vi ćete tek moći savesno vršiti ovako svetao zadatak. Odmah idem ministru, a za nekoliko dana možete poći na put! — izgovori viši činovnik van sebe od radosti i odjuri da saopšti svome ministru važno otkriće.

— Vi već znate što smo se ovde okupili. Sve je vas ovde skupilo plemenito osećanje i žela da se nađe leka i stane na put drskim upadima anutskih četa u južne krajeve naše drage otadžbine, da se pomogne nesrećnome narodu koji strada.

Neobično sam se iznenadio kad sam prvi put video poslanike kako uče svoje uloge. Ustao sam bio rano izjutra i odem u gradski park da prošetam.

— reče ministar predsednik. — Ugovor! — Da! — Ugovor je potpisan; i ja ću se još sutra krenuti na put; a, pre svega, ja ću vam i sada i dovek biti zahvalan na ovakvom dočeku.

Iskreno da vam kažem, ja sam zbunjen, još nisam dovoljno svestan šta je sve sa mnom. Doduše, u ovoj sam zemlji sad prvi put, ali nisam mogao ni sanjati da ću kao nepoznat ma gde biti ovako dočekan. Ja još držim da sanjam.

Ko je, da je, on je putnik izdaleka, čim ga niko od nas ne zna, te sigurno zna dobro najpreči i najbolji put da nas povede. Kako ga ja cenim, izgleda da je vrlo pametan čovek, jer neprestano ćuti i misli.

Sutradan se iskupi sve što imaše odvažnosti da pođe na daleki put. Više od dve stotine porodica dođe na urečeno mesto, a malo ih je još i ostalo da čuvaju staro ognjište.

— poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno. Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj.

Put nije lak, ali moramo savladati junački sve prepone, kad znamo da nas ovaj mučni put vodi sreći našoj. Neka nam Bog milostivi sačuva vođu od svaka zla da bi nas i dale ovako uspešno vodio!...

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Smiruje se sunce, slama je tri put pregažena i pretresena i sad je poslednja dignuta i bačena u kraj gumna. Na zemlji čisto, jedro žito i pleva.

Ženskadija se skupila u gomilu, pa se tu povezuje i opravlja za put, a ljudi savijaju cigare, pune lule i pripaljuju. Redara kupi sudove i meće na kola, pa, uzgred, baci i po neku suvu

Pevačice utanjiše i društvo se krenu. Uz put se sretamo sa drugim radnicima, te se društvo uvećava, a sa njim i veselje oživljuje.

Mesec izgrejao, pa sija i smeši se na vesele komišioce, što se polako, niz brdo, vraćaju kućama i osvetljava im put, da ne zalutaju.

Vasa nije smeo ni priviriti u »direktorium«. Prvi put u veku izašao je iz kancelarije pre svršenih školskih časova. Uputio se pravce nasipu.

« I tu je počeo da se seća svoje prošlosti i, idući tako unatrag, hteo je da se seti trenutka, kad mu se prvi put javila misao za ženidbu.

Zaustavi ga: — Jesi li ti, Golanfere? — Ja, gospodine. — Kud ćeš tako rano? — U Mojkoviće. — Divan put, gospodine! Ako hoćete da se nauživate — izvol'te.

na kakav šumarak blizu sebe; i kalauz trgovački s nekoliko dukata u džepu ratosiljao se života, kad je polazio na put; i sveštenik, odlazeći da odnese poslednju utehu samrtniku i hranitelju mnoge nejači, mislio je na svoju nejač i

i hranitelju mnoge nejači, mislio je na svoju nejač i strahovao da mu kuća ne opusti; i kočijaš, spremajući se na put, bojažljivo se krstio i sedao u kola; i siromašna baka, noseći u »čaršiju« par pilića, bojaše se da je ne presretne

a, šta veliš... koji je bolji: ja ili onaj džgebavi Ljubiša?... Vala i ovaj Bog baš neće »ljucki« poneki put: kad mora jednom ginuti, što ga ne dâ meni, da ga upljeskam, pa da uzmem pare...

On se diže i, s debelom knjigom u ruci, ode u školu. ...»Kako to da se desi?« već stoti put stavljaše sebi pitanje Pera. Stvari koje je sinoć prešao, jutros mu opet izgledahu zbrkane, pomešane.

smrtonosnog oružja, kojim ih kasapi na dokolici plaše i tamane, — pa se i oni dadoše niz ćepenke, pozivajući uz put zanatlije i ostale slobodne građane, za koje znaju da su orni i neuzdržljivi na novosti i glasove...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

) IVKOVIĆ: Moraću! JEVREM: Pa jeste! (Maše energičnije Danici, koja ga prvi put nije dovoljno razumela.) DANICA (pošto ga je razumela): Izvinite, ja moram majci; zvala me je još malopre, a ja se

IVKOVIĆ: Pa mi ne moramo razgovarati o politici. JEVREM: Pa ne moramo svaki put, al' kad su izbori, kako možeš da ne razgovaraš o politici. O čemu ćeš drugo da razgovaraš kad su izbori?

ŠEGRT (gleda duže): Može, gazda, a može da bude i „R”, a može i „K”. JEVREM: Kaži kalfa-Joci, kad drugi put hoće nešto da napiše, neka uzme kesu od dve kile pa neka krupnije piše. (Natežući čita.

PAVKA: Pa nemaš šta, dabome, kad si zavukao nos u politiku. JEVREM: To da mi ne kažeš drugi put. Gde ja zavlačim nos, neka ga zavlačim. Ja znam šta radim!

) Pa kažu onda: nije istina kad tako novine za poneku pišu. MARINA: Tome bi, zaboga, trebala vlast da stane na put, a građanstvo bi trebalo da se gnuša. JEVREM: Šta ćete, u svakoj varoši ima i takvih individua!

SPIRA: Ama, nismo rešili, nego... SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, jedan jedini put u životu da kažem što hoću! SPIRA: Kaži, ali reci kako je u stvari! SPIRINICA: O, gospode bože!

Zašto sam ja ovde, i zašto mi je kralj dao ukaz nego da uputim ovaj narod! Jesi li čitao koji put ukaz u zvaničnim novinama? JEVREM: Jesam!

Baš dobro, mogli bi odmah da progovorimo i s njime. SPIRA: Neka sad, drugi put ćemo. SPIRINICA: Ama, čoveče, hoćeš li me jedanput ostaviti na miru, bar jednu reč da kažem!

SRETA: E, al' da vidiš kako sam ja njemu odgudio. JEVREM: Je l' dopis? SRETA: Dopis, dabome. Jesi li čitao koj' put dopis sa potpisom „Rišelje”? JEVREM: Jest! SRETA: E, Rišelje — to sam ja! JEVREM: Gle, molim te!

JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred „Narodnom gostionicom”? SRETA: Tamo, dabome! Trebalo bi i ti koji put da svratiš tamo, među nas. JEVREM: Trebalo bi, vidim da bi trebalo, ali, pravo da ti kažem, nemam kad.

(ohrabren): Ja sam, braćo moja, dugo razmišljao o tome kako da se tome zlu koje se ukorenilo u našem narodu stane na put i došao sam do zaključka da je najbolje da se to ostavi vladi da ona razmišlja o tome. SRETA (jednim glasom): Tako je!

A? SRETA: Doteraćeš se ti još kako. JEVREM: Samo, molim te, da svratiš češće, pa još koj' put ovako. SRETA: Može, doći ću sutra. Na dnevnom je redu sutra zakon o neposrednoj porezi. Upamti to!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ne zaboravi da otvoriš prozore, da uđe svež vazduh. Tako ćeš mi svaki put promahati sobu. Dakle, tako. A znaš li da zgotoviš kajganu? — Ama zar ja?! Ja sam bog u kajgani!

sicu udesno i pružila noge ulevo, pa samo viče fijakeristu da tera kroz sokake, a za inat, još jedared, i po šesnaesti put, pored gospođe načelnikovice.

pliva dalje; — e, tako, vidiš i naš ćir Đorđe samo obzine (a onaj mu sam uleti) i proguta ponekog jadnika, pa produži put dalje, i gleda ko mu je zatim na redu. — Pa i opet on ostaje i nadalje dobar komšija i pošten čovek.

— Ja grdne bruke!... — reče Maksim pa zastade. Dalje nije produžio, po svoj prilici stoga što je tada prvi put u svom životu i čuo za toga Klemansa i za tu Belgiju i Englesku.

pade na pamet da nazove Milisava predsednika, samo zato što je ovaj tu neki dan naredbom pozvao seljake da oprave put i da ga nasipaju. I njemu nije ostao dužan!

— A, prangijo jedna, što se ne odazivaš, kad te vičem po treći put?! — veli ljutito Sreta, koji je ustao iz kreveta i prišao Maksi, pa ga jednom rukom drma, a drugom uzeo zvonce pa mu iz

A stvar je bila u ovome. Govorilo se da poslednji put kad je bio s kapetanom nije platio neki račun mehandžiji kad je bio u mehani. (Jer on je po neki put vrdnuo u mehanu).

(Jer on je po neki put vrdnuo u mehanu). I on sad u tom dopisu pita gospodina ministra, upravo stavljaju mu se tri pitanja.

« Drugo pitanje: »Misli li ministar što pre preduzeti nužne korake i mere i stati na put obesti i eksploataciji g. pandura?« (Ovde Sreta čak ni g.

— Vrlo dobro, Maksime! A on? — A on podavi rep kad mu to reko’ pa uvati put. A da beše još korak kročio, ća’, lijepe mi vjere, da i ja kročim koji, a bogme bilo bi svačega. — Bolje što nisi.

džandara ili pogađaju u »kaiš« ili naposletku batale i to pa gledaju i blenu u kontrafe po kavani; gledaju bog zna koji put smrt cara Maksimilijana.

ih gleda im u vrhove, ili gladi brižljivo izbrijanu bradu, ili se tegli na stolici i gleda za Gizelom i rukne poneki put. On je jedini bio izuzetak u selu što se brijanja tiče među ostalima.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

LENjIVICI 123 GDE SPAVA VRABAC 127 ORAO I ZMIJA 128 PSI I PROGRES 130 STRADANjE ŽIVOTINjA 132 KRAVLjA LjUBAV 134 NAJVAŽNIJI PUT ISTORIJE 136 MOJA BOTANIČKA BAŠTA 138 NAJVEĆA ZAGONETKA 139 HEROJ 140 POSLEDNjI DAN ZIME 141 KUKUREK 142 TREŠNjA U

ŠTA MISLIM KAD POGLEDAM PALATU ALBANIJU 274 ČUKUNDEDA 276 UČENjACI I ZIDARI 278 SPOR 280 KARAĐORĐE PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA 283 KARAĐORĐE I BETOVEN 285 SRBI 287 STRAH OD PROMAJE 289 ZBOG ČEGA NE VOLIM PRAZNIKE 291 ULICA

Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširčinu Stao uz krevet, veliki kao brdo, i počeo da trepće. Prvi put se džambas setio da, eto, ima sina, Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta, Doneo, u jednoj ruci, mleka i mandarina,

ŽIVOT NOĆNOG ČUVARA Ima ljudi koji rade uz put, zauvar, Po potrebi, kad ih iz firme zaištu. Takav posao obavlja noćni čuvar Zaposlen u skladištu il na gradilištu.

A uz put ga, kivnog (kivnog, jer po strani je) Muči i svrabež zvan knjigopisanije. Iz daljih vremena? Treba: iz drevnih, ili

” „E zeče, moj ludi zeče”, Kornjača mu na to reče, „Za tu priču, po Ezopu, Ja sam trkač nepodesan! Srećan ti put u Evropu, Dobro mi je i tu gde sam!

Na svršetku noći mračne, nazadne, Pomrčina se zgusne i raspadne, Pa zato, svaki put kada svane, U nebu zagrakću tolike vrane.

NAJVAŽNIJI PUT ISTORIJE Ta staza kojom, predveče, Polako, nogu pred nogu, Goveda silaze smerno Na reku, da piju vodu; Put koji

PUT ISTORIJE Ta staza kojom, predveče, Polako, nogu pred nogu, Goveda silaze smerno Na reku, da piju vodu; Put koji vodi ka vodi Sreći bi nas mogo dovesti; Gazovi i pojila su Na glavnom pravcu povesti!

gorde i lenje, Dok silaze, svečano, Na pojilo, ko na krštenje; Idu, ni o čem ne misle, U sumrak topal i tih; A put je star i izlokan, Ugažen davno pre njih; U ovom ludom veku, U ovoj trci i stidu, Jedino goveda, predveče, Tačno

GOST Prvi put je jutros u grad Došao jedan Lukac Mlad. A za njim, oko devet sati, Sunce je počelo da se zlati. Proleće je tajnu

KRASTAVAC Iz vlažne bašte, kod Stalaća, Krastavac, poput puža golaća, Na dalek put je krenuo, ali Vreža, pripeta na obali, Ne dade mu u svet da ode: Osta, zauvek kraj hladne vode Beličast debeo, na

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

II. Prvi tragovi stvarnosti i rešenje jednoga dela zagonetke U sedamnaestom veku prirodnjak Redi prvi put je tačno zapazio tri osnovne faze u ciklusu razvitka jegulje i mogao sigurnim dokazima tvrditi da polno zrele jegulje

i na dubokom morskom dnu; to je razvijanje izvanredno brzo sa obzirom na polnu nezrelost sa kojom se jegulja kreće na put iz slatkih voda: u toku 5—6 nedelja po ulasku u more ona postaje polno potpuno zrela; 3˚ da moraju u okeanu postojati

na raspoloženje jedan svoj omanji parni brod »Margrete«, nešto veći od dotadašnjeg »Tora«, kojim se istraživač krenuo na put 1913 godine. Ispitivanja sa tim brodom počela su od ostrva Feroer.

sa toga velikog putovanja po okeanima i morima, Šmit je sa istim ciljem opremio jednu ekspediciju koja će izvršiti put oko sveta. Pa pošavši iz Kopenhagena juna 1928. godine na taj put, koji je završen juna 1931.

Pa pošavši iz Kopenhagena juna 1928. godine na taj put, koji je završen juna 1931. godine, brod »Dana II« je prešao po morima i okeanima put od 121.

godine na taj put, koji je završen juna 1931. godine, brod »Dana II« je prešao po morima i okeanima put od 121.000 kilometara, neprestano loveći, ispitujući produkte lova, prateći jegulju i njenu larvu, proveravajući

naplati porez, uvek je bio priman sa negodovanjem od strane urođenika koji su mu pretili da će zlo proći ako još koji put dođe.

Do tada su one prevalile prosečan put od 6000 kilometara i za sve to vreme su, rastući, zadržale svoj prvobitni pljosnati, listasti oblik.

One, kad to ustreba, prelaze svoj put i van vode, često preko blata, pa i suvim, ako ima ma i najmanje vlažnosti na tome putu.

I tada na njoj otpočne treća metamorfoza, sprema za dugi svadbeni put na koji će se uskoro krenuti ako joj prilike to dopuste.

Kad ta metamorfoza bude potpuno dovršena, jegulja je spremna za veliki prekookeanski put sa koga se više neće vratiti i za koji čeka samo pogodnu priliku.

I loveći intenzivno i danju i noću, ona očekuje vreme kad će biti dat nevidljivi i tajanstveni signal za polazak na put. H.

Rakić, Milan - PESME

Već zora sviće, blede mlečni puti, A ja još čekam, — i večno bih ček̓o! O, što je to što mene veže sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemoćna izdiše i pada, Kad me se takne jedna ruka bela!

I hoću da onog časa, kad na mene Padnu kose tvoje i poljubac jedan, Budem kao nekad bezazlen i čedan, Da prvi put poznam čar ljubljene žene; I da sav u tvojoj beskonačnoj moći.

nebo treptati u sjaju, Grliće nas blago vaseljena nema, Lepršnuće krilom u obližnjem gaju Slepi miš, poslednji što se na put sprema, Pa dok iz daljine grmi gradska jeka I zabave puste što nize čoveka, I bučno vesele tajanstveno huji, Zapevaće

Tako svakog dana Deo mog života kopni kao gruda, Odvoji se, krene put dalekih strana, Neznano ni zašto, ni kako, ni kuda.

Ali sad! Još jednom! Duša mi je rada dobre moje zemlje i njezinih draži, Gde prvi put slušah (i verovah tada) Priču o životu, o Šarenoj Laži. Možda nikad više! Zbogom.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

i trijumfa dični v'jenac, da mu krasi glavu smjelu. Al' heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome, sve prepone na put bjehu, k cilju dospje velikome: diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život

sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati, nego svoje razmeće gnjijezdo, grabeć slamku jednu i po jednu S njom put neba bježi cijučući. Sve je ovo nekakva nauka!

— što ćemo vi kriti u kučine? Zemlja mala, odsvud stiješnjena, s mukom jedan u njoj ostat može kakve sile put nje zijevaju; za dvostrukost ni mislit ne treba! No primajte vjeru prađedovsku, da branimo obraz otačastva.

SVRŠI PISMO I ČITA GA NAGLAS PRED SVIJEMA (CRNOGORCIMA I TURCIMA) KNEZ ROGAN Eto pismo, pa sad put za uši! Dajte mu ga da se razgovori. POSLANICI VEZIRSKI, NEVESELI, ODLAZE.

VOJVODA DRAŠKO Pita, brate, ne znam ni sam kako. Ja izidoh pred njim s Grbičićem, poklonih se kako mi rekoše. Put mene se poosmjehnu princip, raspita me za naše krajeve, i šćah reći ljubi Crnogorce, jer spomenu sve redom bojeve đe

“ „Ma sam čuo — opet mi govori — jedan narod tamo zmije jede“. „Kakve zmije, čestiti principe? A gadno je na put pogledati — sve se dlake naježe čovjeku!“ KNEZ JANKO Ja mnim te je dočekâ lijepo?

U to serdar poklič niz nahiju! Svak potrči k riječkomu gradu, al' zaludu — svi utekli Turci u lađama put bijela Skadra; samo Bogdan što je pohitao te ubio riječkog kadiju.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga.

Uzeo devojku. I kao u neki inat, kao da se prvi put ženi, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo istina malo stariju, zaostalu, ali čuvenu sa svoje raskošne lepote.

Čak ni sa ocem i materom, tek po koji put. Nije ni jeo sa njima dole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naročito za nega da

A opet uvek, čim bi mu se ukazala prva prilika, gledao je što pre da ode na kakav put, tobož po trgovinu. Istina, tada već nisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su

Tek docnije, kada Sofka poodraste, on je | više radi nje, Sofke, nego radi matere, počeo se kao raznežavati, i po neki put prilaziti k njima. Sam je počeo Sofku učiti da čita i da piše.

tanke usnice, detinje ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo? Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi: — Sofkice!... Tatina Sofkice!

ali crne oči i malo, tamno čelo, sa već dugom kosom, podsećaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo? Noseći je na rukama po sobi, grleći je, govorio bi: — Sofkice!... Tatina Sofkice!

Retko bi otuda ovamo prelazio. I što je Sofka bivala veća, on je sve ređe dolazno; u godini dana jedan put i to obično noću. Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kuće ne izlazi.

počnu iz crkve da izlaze gde su bile ne toliko radi službe božje koliko da ih svet vidi u njihovom novom, tek tada prvi put obučenim haljinama. Eno mlada, puna i čista lica, Nata gazda-Milenkovih.

Dopuštala je da će možda sada, toga proleća, kao uvek, neka tek tada prvi put izvedena svojom mladošću i bujnošću, kao svaka novina, privući opštu pažnju; ali da će nju svojom lepotom moći da

ona odmah toga Arnautina, i ne pitajući ga da li on može, početi da savetuje kako će da pazi da se to što će poneti uz put ne pokvari i ne izlomi.

Eto ja danas imala neko ročište u sudu, pa eto jedva stigla da i ja pođem na groblje. — I produžuje sa njome put. Mati, kao uvek idući u sredi njih, ide napred, i kao predvodeći sve ostale, zamiče naposletku sporednom ulicom, i

Pandurović, Sima - PESME

KOLEVCI SNA 21 JULSKO VEČE 23 SVETKOVINA 25 NjEN ODLAZAK 28 SA SVOJIMA 30 SENKE 37 TIŠINA 38 BOLESNO PROLEĆE 40 PUT 42 ŽENA 44 KARIKATURE 46 REZIGNACIJA 50 NEIZBEŽNOST 52 MRTVI PLAMENOVI 53 SVUDA JESEN 60 VATRE SPASENjA 62 ILUZIJA DUGA

170 TAKO ĆE BITI 172 PREDVEČERNjI PUT 173 OBILIĆ 174 HRAST 177 ZA STOLOM 180 OSRAMOĆENI SAN 181 TEODORA 183 PISMO PRIJATELjU 186 SAMOUBICA 188 VEZE 190 SIMBOL

cveta, Seća me na pale krune starog doba, I prolećna raskoš na taštinu sveta, I mirisi maja na zadah od groba. PUT Prvi sneg je pao tog jesenjeg jutra, I nebo još bilo puno bledih zvezda, Kad smo iz svoga svijenoga gnezda Pošli u

O, to je tajna i bolja i gora No svet saznanja; i nju ne sme znati Lik našeg dana, naših misli mora; A dug je put, da ih njime prati Jedna noć samo. II — Vratimo se. — Zora!... ČESTI TRENUCI Bledo jutro. Neprospavane noći.

Da mi je samo sagledati dna Još jednoj tajni, i videti put Velikog, tužnog i šarenog sna Mladosti naše, i videti kut Gde će nam duše večni naći stan!

A drugi put, kada čežnja tiha, bona, Prelije u sjaju mesečine mláke I ljubav i nade mnogih miliona, Ja osetim mržnju na gorde i

PROHUJALE BITKE Rudi horizonat mističan i crven; Krila strašnog mraka padaju na râvan, Na jaruge, vrlet i na put utrven Kud pobedni pohod prošao je slavan.

Neka topla suza i zadnji put kane Na to mirno mesto zaborava trajna, Gde je mogla, skromno, jedanput da stane Cela jedna mladost uzbuđena,

nova oseća lepota; Kada želje, nadanja zaneme, I svrši se predstava života; I kad zvezde, tiho trepećući, Ukažu nam put poslednjoj kući.

I, najzad, našto vapaji i piska, Kad treba hrabro, ćuteći umreti? TREPERENjA Po koji put to drveće lista Novom nadom ili novim snom, I proleće što u pompi blista S varkom sreće uđe u moj dom?

— Hladni vetri u naletu zlom Smračiti ga; i listovi sveli Valjati se prašinom i tlom? Koji put već čovek mučno zida Novu veru, ili novi hram; A vreme ih s površine skida, Da se nikad ne pomenu — znam!

PREDVEČERNjI PUT Dugo smo na teškom putu, verna. Samo, Mi još svome svetlom cilju koračamo. Neosetno, tiho, kroz aleje néme, Sad

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Gomila vlastele, sveštenika i drugijeh glavara iđaše put crnogorskijeh vrata; pred tom gospodom išlo je njekoliko ćesarskijeh vojnika, znak da je gospodu poruka vodila.

Jedino ozbiljno bjehu „puške! duge put nebesa što se koče“, puške, vjerne druge Crnogoraca (a u ono doba i Primoraca).

„Udari vrijeme, božê vrijeme, bjež’ narode!“ viknu neko. Svi navrli k vratima te odigli put neba glave: utoli graja, da bi čuo muhu da prozuji. „A ha! doma naši, doma!

Kad minuše most, on se protište kroz gomilu i ode na desno, put Praćišta, predvodeći svoju četicu. Primorci, koje put vođaše na lijevo, zaustaviše se malo, gledajući za njim.

Kad minuše most, on se protište kroz gomilu i ode na desno, put Praćišta, predvodeći svoju četicu. Primorci, koje put vođaše na lijevo, zaustaviše se malo, gledajući za njim. „Ko je ono?“ zapita neko momče.

Nad Crnom Gorom povijahu se tušti crni oblaci. Sunce je tonulo u more. Sa zapada do pola neba bješe vedro, a od pola put sjevera pavedrina.

žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

) i junačke jade prebroditi, a kamoli — pogledaj!“ To rekavši brkonja, uprije rukom put ove trojice svojijeh drugova, te zgodnijeh momaka, u prvom cvijetu mladosti.

„To biva ugod, nekad pred dolaskom a nekad po odlasku njegovu“, reći ćete. Da, ali ovaj put nebesnici ne bi dosta što čistom, bijelom plaštanicom pokriše tragove stopica Božinih po zemlji, no zasuše sve, brda i

Gomilica ljudi iziđe ispod svoda što izvodi nasred dokseta. Svi zastadoše malo, gledajući ispod strukâ, put istoka. Sunce se pomaljaše u vedrini, razasipljući svoje zrake po golemom snježnom prostoru.

Taman đakon obredio rakijom i drugi put, kad Perko Vukotić zapita: „A, gospodine Savo, đe vi je Vuk Guvernadurović, kamo ga?

On je. On!“ „Ko to?“ „Ama gledajte!“ reče đakon kazujući rukom put prozora. Svi đipiše, jer se na licu đakonovom čitalo zaista veliko čuđenje. „Iguman! iguman!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

obrasci velikih i značajnih književnih tvorevina; preko ovih tvorevina sa oznakama malih i neznatnih ostvarenja išao je put u velika književna dela; upravo te dve hemisfere narodnog tradicionalnog stvaralaštva stajale su i danas stoje u

Snaha ti se srebrom kovala a medom primila! (kad ko što pravo reče). Svaka te sreća na put pratila! Sve ti se po dobru poznavalo! Svijetla ti kao Miloševa na Kosovo!

Srećan bio i kud putem hodio i kud vodom brodio. Srećan ti put i od njega se pohvalio! Srećan uranak, miran danak! Srećna uranka, a boljeg vazdanka!

— Ko dobro čini, bolje dočeka. — Čini dobro, pa i u vodu baci. — Ne gubi se dobro, kad je dobru dato. — Sto put daj, a jedanput ne daj, nisi nikad dao. — Brat mi nije kog mi mati rodi, nego koji mi dobra čini.

— Bolje je imati rđavu godinu nego rđava susjeda. — Teži je rđav drug nego dug put. — Sa zlijem se nemoj sadružiti, jera ti se hoće satužiti. — Ko se u mekinje meša, izest’ će ga svinje.

— Laž je debela, ali je kratka; istina je tanka, ali je duga. — Ko jedanput slaže, drugi put zaludu kaže. — Lašcu se istina ne vjeruje. — Laža udrobi jedanput i u mlijeko, a drugi put baš ni u surutku.

— Lašcu se istina ne vjeruje. — Laža udrobi jedanput i u mlijeko, a drugi put baš ni u surutku. — Ko (rado) laže, taj (rado) i krade. — Laž istini vrata otvara.

Pristavši kurjak na to, zapita kozu kako će je naći kad drugi put dođe, a ona mu odgovori: „Meni je ime Patila, tako kad dođeš, ako me ne nađeš na ovome mjestu, a ti me zovni po imenu,

Kud je, snašo, u to selo put poslije ručka? — Zapitao nakakav putnik mlade pred kućom, đe je bio stao da se napije vode ili da zapali lulu, a ona

I car mu dao, te tako i njega prevario). Ti ćeš svirati. — Kad je nekakav čovjek polazio nekud na put, komšije i poznanici navale oko njega, pa jedan veli: donesi mi ovo, drugi veli: donesi mi ono, a nijedan ne daje

— Drugoga zanata ne znam. 7 Pitao pas zeca: — Đe okrećeš kad godinu svršiš? — Put nove godine, đe ja znam! 8 Pitali ježa: — Kad ćeš u vino? A jež odgovori: — I danas i sutra ću.

No pastir, čim bi se zmija privukla njegovom licu, svaki put bi je stresao. Kad je pastir zmiju i treći put stresao, ona je cičeći otišla u grad i uklela pastira, da mu tri puta

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim vatru i sit se ogrijem, pa

IV. ERO I KADIJA. Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na mjesto.

vi ne znate nijedan šta je najgore na ovome svijetu, nema ništa gorega od pijana Vlaa i od gladna Turčina. Jedan put ja mrtav gladan dođem pred jednu Vlašku kuću, a Vla pred kućom teše držalicu za budak.

” Kad ga udari treći put, Brko se opet pipne onđe i srdito poviče: „Ta zar si slijepa? Evo ovđe me nešto kolje.” Onda mu đevojka kaže: „Ne kolje

brdo vrlo sustane, a kad iziđe na brdo, nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome čoeku poviče on: „Pomagaj, brate, za Boga!

Onda se Brko vrati natrag. Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedan put sa žitom u šaku, te metne u usta.

Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji.

” Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj

” I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače.

Idući tako zadugo po svetu, dođe jedan put na jedno jezero, i onde nađe jedne velike i bogate dvo- | re, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku babinu

” Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: „Za Boga, brate! umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.

Najposle se dogovore da beže. Brže bolje spreme se na put, sednu na konje pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe; kad uđe u dvor, ali carice nema; onda on stane

Sveti Sava - SABRANA DELA

(Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah. Za malo se javlja, a brzo prolazi.

snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvenog zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je rekao: „Žedan neka pođe sa mnom i neka pije“ (Jn.

oproštenje, jer nikom od vas ne priliči da se pričešćuje bez bojazni i bez suda; niti se treba pričešćivati svaki put.

Ako li se ne pokaje i zatim po drugi put ne ustane, neka se pokloni šezdeset puta. Ako li i tako, ne pokoravajući se, ostane i zatim pavši u očajanje i po treći

Ako li i tako, ne pokoravajući se, ostane i zatim pavši u očajanje i po treći put ne dođe u crkvu, neka se pokloni sto puta.

' Zato uzalud metemo se: ,Put kratak je kojim tečemo, dim je život naš, para, zemlja i prah: za malo javlja se, a uskoro nestaje.

i Duh Božiji da počiva na vama, krepeći i pokrivajući vas od svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja i vodeći vas na put miran! Mir vam budi, vlastelo moja i boljari! Mir budi i vama mlađi, koje vas othranih od rođenja matera vaših!

2, 4) ne ostavi mene poginuti! Jer znam da je milost tvoja velika na meni i sada molim te, Vladiko, daj mi ovaj put okončati! I ovo rekavši, posla po bogodarovane mu sinove.

pospešiće spasenje tvoje, i neka poda ti umesto zemaljskog blagodat i milost i carstvo nebesko, i neka ispravi put života tvoga, kojim ranije od mene poteče, imajući nerazdvojnu sa sobom, ovde i tamo, moju, ako i grešnu molitvu!

sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te i dočaravam te, jer po treći put blagoslov dajem nasledstvu mom!

(Ps. 33, 21) I uzevši ja časne mošti njegove, I kretoh na put putovati. I mada veliki metež beše u zemljama tim, Božijom pomoći, i Presvete Vladičice Bogorodice, i molitvama

na visinu, kojom nađe Ilija kolesnicu ognjenu, ali on ushodišta drugima ne ostavi, a ti po smrti svojoj u otačastvu ti put pokaza carevima, nebeski čoveče, zemaljski anđele, svetilniče otačastvu ti, Simeone blaženi, moli za spasenje duša naših!

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA (Cmilji): A paradajz ne silazi ispod sedamsto! Ujtru da poraniš, a ne ko prošli put! I ne moraš odma tap kod prvog, nego malo obiđi, protegli noge, maniši, kaži kisi, kaži uvelo, buđavo, cenjkaj se,

Sigurno bi se setila, da sam je vidla. Poznajem svakog u fasu. Eto i vi. Došli ste prvi put, a da vas vidim kroz deset godina, znala bi. Dajde dve đurovače! SKITNICA: Trebalo je da se venčamo četrešeste.

Ako vam nije teško. IKONIJA: Što da mi bude teško! Mogli ste nešto i popiti, dok stojite! SKITNICA: Drugi put. A nisam vam za piće, imam jetru. Nemojte da zaboravite. A ja ću još da navratim...

MILE: Ko ti je onaj tamo primitivac uštogljeni? IKONIJA: Šta ja znam, vidim ga prvi put. I ne znam zašto odma primitivac! Čovek mi izgleda pristojno vaspitan! MILE: Sigurno neka pederčina!

Kaži šta ćeš da popiješ! Brate rođeni, propo mi put pod nogama! Niko i ništa, a kakva je to bila karijera! PROSJAK: Svemu ima leka...

PROSJAK: Šta će mrtvacu žensko i podvarak? TANASKO: To sam ja osto gladan u životu! Drugi put prvo nauči nešto o ljudima, pa tek onda... More, ajdemo, goskapetane!

TANASKO: Boga Pa ti mi moga! prvi put sad imaš svoju rođenu muku! Prizovi se! Prvi put sada imaš nešto od čega možeš nešto ljucki da učiniš! Razumeš?

TANASKO: Boga Pa ti mi moga! prvi put sad imaš svoju rođenu muku! Prizovi se! Prvi put sada imaš nešto od čega možeš nešto ljucki da učiniš! Razumeš? Ne razumeš?

Stanković, Borisav - JOVČA

Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i pravo u dućan. A ne kao drugi put ako u zoru IZ mehane dođe...

VELA (otrči brzo gore Jovči): Tato, evo vladika ide! JOVČA Ako je. Sigurno prvi put dolazi. VLADIKA (popeo se, ide Jovči). JOVČA (ustaje): Oh, dedo, zar ti? Što ti da se trudiš?

DECA (vodeći ga): Hoćeš kod Vaske?... Deda Jovčo!... Hoćeš tamo, kod nje, da te vodimo? JOVČA (ukaljan kako je uz put padao, gologlav, u belim čarapama, neopasan, u košulji, kako je od kuće, iz zatvora, utekao; idući šlogiran, trupkajući

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije

Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije bogu,

„Ha, ha, ne tamo!” — počne sam sebi govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se | jošte može vratiti i na pravi put uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti.

„Svete tihi”, „Spodobi, gospodi”, i „Ninje otpuštaješi, to bi sve on čitao grčki; ako li bi se slučilo da mu to koji put protopop ili koji drugi pop otme, otišao bi srdit iz crkve, kao da nije u njojzi nikakve molitve bilo.

za sisom, uzima čado svoje k maternjim nedram, milo grli, slatko ljubi i sisu mu daje — tako je meni bilo kad sam prvi put k slovam dobrodeteljnoga Sokrata došao. O, dan radosti neiskazane i blaženstva neizrečenog!

Na nekoliko godina posle ovoga priključenija jedva se je u mom srcu, po drugi put, želja Omirova jezika probudila, te ti istom ujedanput pređem iz Srema u Dalmaciju, iz Dalmacije u Korf, iz Korfa u

Tako, ono isto s čim je on bio naumio da me od moga puta odvrati, mene je na isti put metnulo i uputilo. Da mi dâ poznati šta je tuđinstvo i tuđ hleb, odvede me u Tamišvar i dade me jednom maj-storu

dobri starci sasvim izišli iz svoji[h] predela i počeli protiv svoga zvanija i dužnosti živiti, hoteli su ih na bolji put metnuti; no, na[h]odili su se š njima u nevolji.

On je razumniji bio od mene. Nije pitao ni za peštere ni za pustinjike, nego koji je pravi put od Tamišvara k Sremu, gdi se Tisa prelazi, gdi li Dunav, i koji | je najbolji manastir u Sremu.

Ja kažem da imam tri grošića od oni[h] što mi je poslednji put moj tetak dao (a da je znao na kakav će mi i[h] put dati, ne bi mi i[h] dao).

Ja kažem da imam tri grošića od oni[h] što mi je poslednji put moj tetak dao (a da je znao na kakav će mi i[h] put dati, ne bi mi i[h] dao). „To je dosta“, odgovorio mi je, „tri grošića hleba dosta će nam biti za dva dni.

Sve mi je ovo tada ujedanput palo na um. Nisam mogao opstati. Sad prolazim, može biti, poslednji put! Može biti za navek! Pokraj blaženoga mesta, ostavljam ga za navek!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Jerković se našao prznica, te udari susjeda, a ovaj imao u ruci sjekiru, pa zamahne oštrijem put Jerkovića, ali se brzo predomisli i obrne ušice, pak ušicama zvizne Jerkovića po čelu i ubije ga.

Osinjača bi tkala po vas dan i po svu noć, magarci natovareni drvima i za njima Kušmelj kasahu češće put varošice, a, što je najglavnije u takvoj nevolji, i Kušmelj i Osinjača i Kušmeljići stegli bi se u pojasu.

Rdalo, Rkalina, Rora i svi ostali izdanci svetoga korijena ne zaviđahu Kušmelju toliko ni jedeno jelo, ni putovani put, ni oduženi dug, ni pokriveni krov, ni zapaćenu stoku, ni stečeno kneštvo, sve mu to ne zaviđahu toliko, koliko nješto

Koliko i koliko puta Kušmelju prevri, pa skoči da istuče „nesritno dite“, a Osinjača se onda nakostriješi put muža, baš kao kvočka braneći pilad. A rekosmo poprijed da se silni knez Kušmelj bojao žoljave Osinjače!

Torni pas Kušmeljev vijaše u naslonu. Osinjača je šaptala s djecom, a Bakonja zaboravio na jelo, pa zinuo put strica. Bakonja je mislio kako je lijepo biti fratrom!

— Jesmo, jesmo! — Taa-a-ko! Pa daj da piju! — Vala! vala! Kušmelj uze bardak ispred djece, pa krenu put bačve, ali ga Rkalina ustavi. — Nećemo da mišaš s tim kominjakom! A-ja! — Nama kominjaka i kod kuće pritiče!

Na to svi jedanak poustajaše. Fratar glednu na svoj časovnik i mahnu put njih rukom, ali kako u taj mah razjapi usta od zijehanja, zastadoše svi. — Ostanite... jo...š ma... lo, još malo!

— Taa-ko! Dosta, dosta! — reče Brne. — Vrime je leći! Pak ustade i nagnu se put Stipana. Stipan uhvati za ramena od mantije i povuče k sebi, te fratar osta u pantalam’, prsluku i goloruk.

— Oćemo da izabereš od naši ditića koji bude najdostojniji! — reče Rkalina. — Jer mi znamo put i do biskupa i do kralja! — Pa ja nisam rekâ da neću! — odgovori fratar, malo mirniji.

Kušmeljić, pored sve trke, ne dade odušiti sluzi no ga pitaše za ovo i za ono: koje je ono selo, kuda vodi put, otkuda teče rijeka itd. Koga god sretnu, svak pozdravlja fratra i svak pita Stipana gdje je bio dujo i čiji je klapčić.

Kad u njekoj prodolini htjedoše prijeći cestu, dva konja letijahu put njih, upregnuta u gospodska kola. Fratar ih pričeka, pa i kola stadoše pored njega.

Pogleda niz rijeku što je dalje mogao, dokle je nazrije tanku kao konac, gdje se krije među brda. Zatijem obrnu oči put ostrvca na kome bijaše manastir. Eto voda optočila zemlju, pa se dva rukava sastaju i čine širinu.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

I SMRT 9 JEDNO SIGURNO VEČE 10 TUGOVANKA NAD VELIKIM SIVIM PREDELOM 11 USNULI KAVEZ 12 NITI 13 KAMENA USPAVANKA 14 PUT U RAVNICU 15 SUNCU KRAJ JE 16 KUDA POTONU PEK 17 VARKA OD LETA 18 NA MALOM TRGU 19 VIDIK 20 NI PREDEO MAGLEN 21 U

Otvori: približi suton kose Da put otkrivam — taj vrat Po kom ću da lutam s dva prsta. Otvori belo jezero šake Da ruke nisu mi dva krsta Da oči nisu mi

Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni. PUT U RAVNICU O dugo nam treperi pred okom Put dug i žut od jare.

PUT U RAVNICU O dugo nam treperi pred okom Put dug i žut od jare. Sa strane: samo trske i bare Sa žabljim i gušterskim skokom.

SLIKA U RODITELjSKOM DOMU O ta slika na ogromnom zidu Hladnog, skoro opustelog doma: Dva rošava stabla i put boje hroma Sa nekim kolima što nikud ne idu.

Pršte trule zamke što nas večno love. Gledaj: naše glave razbacano plove Utrinom i vodom, brdom, uz put kozji. Slobodni nas pusti vetar cele skida. Veliko nam plavo nebo prošlost briše. Uz korovski miris: kiše nas umiše.

Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim. Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem! O moglo je biti drukčije: sred vlati Šuštiš žitnim klasom, zrela, sunca puna I ja motrim tvoj stas

Ćosić, Dobrica - KORENI

PRVA 5 GLAVA DRUGA 47 GLAVA TREĆA 106 GLAVA ČETVRTA 152 KORENI Za mnom su gorele šume i put. Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili, ali sam na kurjaka ličio.

Skoro će jasička šuma: možda ga noćas u njoj čekaju razbojnici? Vidi ih kako čuče u niskom grabovom grmlju. Osluškuju put kojim on ide. Najpre plamen probode mrak. Kasnije zaboli. I opet pomrčina.

I opet pomrčina. Đorđe se smanji, zgrči i primače bliže Tolinim leđima. Zašto je kupio crvene đinđuve? Svaki put kad naplati svinje, kukuruz ili rakiju, ponese u torbi simite, računaljke i šećerleme.

— Ne treba, ostavi me. Kad rabadžije popiju rakiju, zovi! Što svaki put da te opominjem da staviš čergu na prozor? Čik da izbrojiš koliko sam puta zanoćio ovde?

Sitne i tople detinje pesnice. Laki i meki detinji prsti. Oči što sve vide. Otegnute pesme na mesečini kad je put ravan a šume iz daljine silaze u polja.

pa posle da se vucara sa slugama, da gazduje, živi kao kneginja, jer je i ona radi dukata pošla za njega: kad su se prvi put sreli, gledala ga je odozgo i žmiravo, stajali su uz manastirski zid po kome su mileli gušteri, a šuma je krkljala od

Velika gašnjača utrnu. Mrak pokupi dukate. Iz Prerova vijuga put: izgubljen vuneni konac što se odmotava pored obale i jedne i druge Morave, stešnjen vrzinama, provlači se kroz pola i

Morave, stešnjen vrzinama, provlači se kroz pola i šumarice, u jesen krupna rosa, čavke i vrapci kite trnje i drveće, put se propinje kroz retka sela i ređe buljuke dućana i mehana, put nedeljama traje do Zemuna, mesecima do Pešte.

u jesen krupna rosa, čavke i vrapci kite trnje i drveće, put se propinje kroz retka sela i ređe buljuke dućana i mehana, put nedeljama traje do Zemuna, mesecima do Pešte.

Celu noć nije spavao kad je prvi put na kantar stavio šuplje đule, i dugo nije mogao i još uvek ne može da pogleda u oči selaku kome je prvi put krivo

kad je prvi put na kantar stavio šuplje đule, i dugo nije mogao i još uvek ne može da pogleda u oči selaku kome je prvi put krivo izmerio prase.

Kao kroz san čuje: — Obliznila ti se žena, Tole! — Jesu li muški? — Oba muška! Tola otrča niz put. — Ej, ti, trapavko! Sutra pre zore da si došao! — maznim glasom doviknu Simka uvodeći volove u dvorište.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Čim ga je pogledala, mladić. je utonuo u zlatno jezero njenih očiju. Na njenom licu stražari su, prvi put, videli osmeh. Zbunjena i srećna, nastavila je da veze. Nikada tananiji nije bio njen vez.

Obale i korito čuvali su je da ne pobegne, stene joj prečile put, planina je zaustavljala. Ko da pobegne od takve straže?

Već. je proleće izvlačilo travke iz zemlje kad je prvi put zalepršao krilima. Ali tek kad leto zatabana dvorištem, devojčica otvori prozor, stade u stranu da bi ptica mogla da

Kako je i mogao da se vrati? Put do sela nije znao, a i svoje kuće se sećao tek kao gnezda na vrhu brda. Da prosi, ipak, nije hteo.

— Hoćeš li najkrupniji biser mora? Postao bi bogat... — Šta će mi bogatstvo? — pribra se dečak. — Poslednji put te pitam, jer već ističe moje vreme: šta je to što želiš iznad svega na svetu? — Da budem viši!

Još dvaput mu se učini da iz oraha izlaze majušna, nasmejana deca, da se hvataju u kolo i plešu. Ali, svaki put kad bi ka njima pošao, oni bi nekuda nestajali. Tako i zoru dočeka.

— Ti znaš ko sam! — mališan se nasmeja. — Celog me života poznaješ! — Ja tebe? — zgranu se starac. — Sad te prvi put vidim! — Misliš? — mališan se nasmeja, tresući glavom.

— Pa i pokoriću te! — uzviknu prkosno i svom snagom nalete na stenu prvi, treći, pa sto treći put... Dogodilo se to u doba kada se more rađalo, ali talas i stena još ratuju.

Ako stari čarobnjak ne zna — niko neće ni znati. Šarančić pođe na put još pre zore, ali starca nije bilo lako pronaći. Duboko u mulu češljao je zelene brkove.

Car Peletin oduševljeno pljesnu rukama, i poče se spremati za put. Učini to isto carica s Knedlicama. Ali poče se spremati za put i car Ferfelin, s Ferfelinkom i prinčevima, mada se

Učini to isto carica s Knedlicama. Ali poče se spremati za put i car Ferfelin, s Ferfelinkom i prinčevima, mada se nije znalo kako je do njih dopro glas o zlatnoj ptici.

Zabrinuli se prinčevi Ferfelini: daleko je 3emlja Vetrova dug je i opasan put do nje! Možda bi i bez zlatne ptice mogli da nađu tri debeljuškaste princeze i budu srećni?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Jeza, ne od straha, od zgranutosti. Njemu, Gospodar-Jovanu, jeste, jedan jedini put: u avgustu 1842, u Žabarima. Išao je na Vučića i vučićevce a znao da gubi.

Jahao je, već star, pod zasenjenim nebom kasnog avgusta, i to mu se nebo, prvi put, nije odazivalo. Nebesa su bila zatvorena a drveta i senke skamenjeni; odasvud je pucala pustolina.

O tome bi on sa Skerlićem, ali njega nema i Gospodar Jovan nastavlja svoj put pored niskih i čvrstih zgrada. Kada pređe Kapetan-Mišinu ulicu, siđe sa pločnika i pođe sredinom kolovoza, ka

Gotovo u isti mah, kaže nizamima, na turskom, da se ne opiru. Sima terdžuman vidi, i ne prvi put, reči kako deluju, svoje reči kako deluju: dopiru do ljudi, smiruju im dah, ostaju im u sluhu.

u njega, gledao im crne osmehe i stao da im dovikuje, na savršenom turskom jeziku, da stanu, da prestanu, da je to put u zlo.

(Prvi put se a dugo, i Sima terdžuman muči sa rečima.) Čim je Sima ubijen, i Nišlija je teško ranjen; umro je za nekoliko sati.

zimske tišine, košava je promicala bez svetlosti, Vasa je nosio odsečenu glavu Marka Čarapića da je sahrani i, prvi put, primetio kako mu je korak otežao.

Osećao je da će mu se to ispuniti ako ga Turci ne nađu sad, na goloj Avali. Prvi put, počeo je da se pogađa sa onom tajnom u nebesima: neka smrt dođe i ranije, ali da on kroči na palisade iza beogradskih

Taj put koji se danas pređe za nekoliko minuta, njemu je iz gledalo da traje satima. Samo je tada, i nikada više, osetio kako

Prvi put nije bio siguran da zna za šta se to tukao, posle onog 30. novembra. Neka je pobeda sigurno bila tu, svud unaokolo,

To je bilo opasno, i bridelo je, ali se život tako pamtio. Kad je prvi put pokušao, bio je mladić. April, nikako mek, podne, žega kao u doba žetve. Radio je na njivi.

Tako, u pratnji onih koji su mu vest i doneli, pođe na Prudine. Dan je bio prolećni, sav rasvetljen i, prvi put posle mnogih nedelja, nebeski bezdan kao da je bio blagonaklon.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Dete malo – golušavo tiče - Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde gde krioce malo Prvi put je sretno ogledalo; Iz početka od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti

Il' nebo možda dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje; Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje! Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje.

sklopi usne, ne govori, ćuti, Ostavi dušu, nek' spokojno sneva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I laste lete put toplih krajeva. O sklopi usne, ne miči se, ćuti!

nebo treptati u sjaju, Grliće nas blago vaseljena nema, Lepršnuće krilom u obližnjem gaju Slepi miš poslednji što se na put sprema.

I meni zora k'o da jednom svanu; Po mrkloj noći gde severac reže Oslavi jutro divotno i sveže, I jasno sunce prvi put mi granu. Ja željah da ste večno pokraj mene; Da moja ljubav nikada ne svene; I venac lepih želja ja sam pleo.

No hajd'mo gore, gde je svetlost sunca, Gde lete orli, vetri, i leptiri“ „Al', draga“, - rekoh - „put je tamo strmen... I dok ja nisam u selu još bio, Da l' te je, reci, moj suparnik srećni Putanjom onom gore izvodio?

“ „Ah, ludo moja“ - začuh prekor nežni „Tom večnom sumnjom što žalostiš mene? Da, put je strmen, al' hajde, vidiš Da ne premaša snagu jedne žene!

Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen Beše joj prosut preko lepog čela. Pred njom se uz put spletahu stostruko Vinjaga, pavit, i bujad zelena; Kupina trnjem zadiraše grubo U njene skute tanušne k'o pena.

„Kad sam, sav zbunjen, s mukom od nje skriv'o, Te da ne spazi da mi dršće ruka, Dok bih joj uz put nevešto veziv'o Smaknutu svilenu vrpcu oko struka?...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Kći nebesna usliša mi molbu, i na desno krug poleta savi put jednoga mira velikoga: na sv'jetlom mu bregu počinemo.

“ Jošt Bog nek zna što mi angel priča, no ja pogled put neba ispravih i zanešen ne čujah angela, već trepetom sv'jet svjetovah gledah, i slatka me nemoć obuzela.

“ „Otrovnošću nadojena duša i zavišću sl'jepom zapaljena - reče tvorac vojenačalnicma - put istine nigda viđet neće ni vkusiti sreće besamrtne.

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Nju vidimo danas prvi put u godini pred sam izlazak Sunca. Ona je još juče bila toliko blizu Sunca, da ju je odblesak Sunca činio nevidljivom za

Pitagora ućuta, razmišljajući nešto, pa onda zapita: „Koji od vas je peške prevalio najveći put?“ Učenici počeše da se o tome ispituju, ali kako je svaki od njih hteo da natkrili druge, stadoše da se prepiru i

„Danima!“, viknuše svi od reda. „Noću bi se smeo odmarati“, razjasni im Pitagora, „jer bi njegov put bio duži no onaj preko Grčke“.

umrem, ostavljam vam u amanet da moja učenja drugima, dostojnima, saopštavate, tumačite i sami ih dopunjujete i širite. Put saznanja daleko je duži od zida o kojem smo sada govorili. Na tom putu ne dolazi se nikad do kraja“. „Autos efa!

Oni su, isto tako kao mi danas, posmatrali iz godine u godinu izlazak Siriusa, kad se on, prvi put u toku godine, pojavi na nebu kao jutarnja zvezda i uvek beležili dan tog izlaska.

Ali se njegov bistri razum vrati na vreme na pravi put, i on dovrši prekinutu rečenicu rečima: „...kada sam na obali mora prinašao Posejdonu svoju toplu molitvu“.

„Gde?“ „Na obali kod maslinovog voćnjaka Timonovog“. Nomofilaks se zamisli šta da radi. Njegov put ka Demokritu vodio je baš pored onog voćnjaka. Zato prihvati Milonov predlog.

Ta i sami besmrtni bogovi skrenu po koji put malo u stranu, pa zato i gledaju sa svog Olimpa uviđavno na smrtne ljude i zatvaraju, kad zatreba, po jedno oko.

„I još kako! Tek kad ih bolje upoznaš, uvidećeš kakva su oni stoka. A tek ako te posle moje smrti put dovede u Abderu, razrogačićeš oči od čuda, jer ćeš na najlepšem mestu varoši ugledati divan spomenik, podignut onom

Hipokrates ga slušaše bez predaha, prekidajući ga samo po gdekoji put da zatraži kakvo obaveštenje. „A šta je naš um, šta je naša duša“, zapita odjednom lekar.

„Kuku meni!“ zacvile Aristoteles, „sve što do sada naučih iz filozofije, pogrešno je!“ „Ne pečali se zbog toga! Put ka istini vodi preko zabluda. Kako bi inače raspoznavao istinu, ako ne uvidiš šta je zabluda?

Jedan od njih zove se vrelo opažanja, a drugi vrelo razmišljanja. Dva razna puta vode tim izvorima, put empirizma i put racionalizma.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

maloj okružnoj varoši negde dole, imam najboljeg druga iz detinjstva, mladosti i ratova koji me, ne znam već po koji put, poziva da mu odem u goste. „Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah te željan...

kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno izleči od neizdržljive nervoze.

Dakle skočim naglo, pojurim u drugu sobu i kažem devojci: — Slušajte, Marija, spremite me za put... pet dana, večeras, molim vas. I ne zaboravite kutiju sa žutim imalinom kao prošli put, tako vam Boga..

pet dana, večeras, molim vas. I ne zaboravite kutiju sa žutim imalinom kao prošli put, tako vam Boga.. Pa onda grunem u taštinu sobu i užasno je prepadnem.

Pa se posle svi digoše da pređu u kragujevački voz kojim su imali da nastave put, sem krezubog studenta. — Moja karta treće klase do Vujanovca — reče on opraštajući se sa drugovima — dovde me je

OD šegrta postao sam ugledan građanin i sve sam tu stekao. Dozvolite mi da još jednom, poslednji put, pogledam čaršiju u kojoj sam pošteno živeo šezdeset godina.

Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost. A ja ti se zaklinjem da ću sve preboleti, nje radi. Jer, evo, moj put beše trnovit, užasan.

A on videći me zabrinutog pokaza rukom: — Samo drži levu stazu i ne brini, gađaju put. Ja se uputih levom putanjom i zaduvano požurih.

ona njegova mučna sumnja koju mi je uzgred i vrlo oprezno nagovestio onoga dana kad smo se, posle oslobođenja, prvi put sreli u Novom Sadu. Ali ko je taj nitkov što se usudio oklevetati jednu ženu kao što je moja snajka?

Ali odmah zatim namršti se, pogleda me potajnički i po treći put pruži mi čašu. — Ispij, bre. Ja se ustezah. On dreknu: — Loči! Uvek si bio izrod. I tebe ja poznajem. Uobražen.

I ne zaboravite kutiju sa žutim imalinom kao prošli put, tako vam Boga! Ali kad je sve bilo spremno odustao sam, mada nikakva posla nisam imao.

U novoj sredini, među vojnicima koje tada prvi put poznade, potpuno nepoznat, morao se mučno osećati Sekula, ali se nije imalo kud.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Računam: posljednji put bio je kod mene brijač u utorak. Sutradan su opet došli po me, izveli me iz sobe na nečujnim bijelim kolicima,

Kolica su vještim rukovanjem uklizila u bijelu dvoranu bez uglova. A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom svijesti: ako se više ne

svoga živoga mesa u njima ostavio: pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni oblaka; valjda po tome kakve sam ih prvi put ugledao; ili možda i po tome kako se u tom prvom susretu na njih odrazio odraz moje sretne duše.

sam gledao kako ih ozaruje kratkim bljeskom ko zna kakve daleke šimere ili utjehom ko zna kakve neizvjesne nade, svaki put sam pomišljao: evo se nesmiljena ruka demijurga igra s ovim nevoljnicima, odrazuje im svog ćudljivog miša na licu,

Nadvojvoda je sa svojim ađutantom prenoćio u našoj kući, i sutradan, kad se vrijeme nešto stišalo, nastavio svoj put. Taj njegov jednonoćni boravak u našem mjestu ostao je i za samo mjesto i za naš dom nezaboravan, svijetao događaj.

progrušane bradice, ili kako se drugi već tri puta nesvjesno mašio za maramicom u džepu da se useknuo, i kako je svaki put, zaskočen objekcijom protivnika, obustavio tu kretnju i odgodio tu potrebu.

Tad sam po prvi put dosta jasno naslutio da prozirati ljude znači otprilike isto što i vladati njima. I čini mi se da sam već tada osjetio

Šala joj je bila tiha i bliska djetinjoj duši; umjela je da pogodi pravi put k malom srcu i da iz njega izvabi neposrednu radost. Zvao sam je babom.

a žene po „balaturama” dojile dojenčad na poslednjim, već gotovo vodoravnim zrakama sunca, rodio se u meni po prvi put panični ocjećaj.

I mislim da je to bila prva ishodna pogreška u čitavoj toj stvari. Jer držim da baš to, i možda jedino to, nije pravi put kojim se ulazi u sferu muzike, ili bilo koje umjetnosti uopće.

Ali, izgleda, čovjek ne može da se oslobodi laži kao ni svoje kože. I po svoj prilici ovo je prvi put što sam i samom sebi tu stvar ovako izričito i dokraja priznao.

Plaši me smrt u predvečerje, smrt u jesen, smrt iza kosih zavjesa kiše. Pitam se, uvijek nanovo, već po ne znam koji put, što je to što nas tako silno mami k svjetlosti, to čim nas tako silno odbija mrak?

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

GORSKI CAR I Prvi put je svrnuo na sebe pažnju celoga sela o krstonošama. Tada se upravo i zamomčio.

sevanje očiju mu, moći će bez dvoumice pogoditi, da Đurica neće ići običnim tragom svih seoskih momaka, već je njegov put odvojio od ostalih. Nu imađaše on još drugih karakternih osobina.

Idući putom, beše pognuo glavu i tako zamišljeno gledaše preda se, kao i da ne opažaše kud prolazi. Poneki put se ukažu dve prave, oštre bore između obrva mu, oči mu zasvetle neobično i odlučno, i celo lice mu iskazivaše neku

Spopala ga neka drhtavica, pa se samo menja u licu i ćuti kao zaliven. Majka mu, naprotiv, strelja očima i po deseti put pogleda pisara, kao da bi htela zagledati mu u dušu i videti šta misli ovoga trenutka.

Činovnik planu. Iznenadi ga tolika drskost. Bio je uveren u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio otud iz vajata.

On i panduri za časak pojahaše konje, uzeše Đuricu preda se i odoše k sreskom mestu. IV Prvi put u životu Đurica se nađe u zatvoru, »lišen slobode« kako vele pravnici.

uđe Đurica, kapetan ga pogleda oštro, ali se iza te oštrine ne mogaše sakriti i ona obična radoznalost, sa kojom prvi put posmatramo svakoga čoveka, za koga nam se kaže da je zlikovac. — Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici?

»To je čovek — razmišljaše ona uz put — što se ne boji ni puške ni vlasti, nikoga do Boga. Ide sa svojom puškom po zelenoj gori, a sve živo beži od njega...

— Daj nam Darvina! — Ho-ho-ho-ho — nasmeja se pisar, kao da sad prvi put čuje taj vic, i ako ga sluša, u raznim varijacijama, već nekoliko godina.

Prvi put je apotekar dao naziv kartama — jevanđelje, ali videći da se poneko iz publike mršti, nazva ih filosofijom.

Čovek treba samo da počne, a ja ga ne mogu šiljati s kim bilo. Ti moraš ići — odgovori Vujo i produži put. Kad stiže kući, Vujo ode pravo u sobu i stade na ono prozorče od ćilera. Đurica već beše pobeleo od nestrpljenja.

Oni leže mirno, pogledajući samo naviše uz put, od kuda je imao doći osuđeni putnik. Radovan je, još dok su bili na noćištu u šumi, dao Đurici sva potrebna upustva u

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Petar posluša oca, pa uzme što mu je za put trebalo i ode. Idući tako po svetu, naiđe jednom na tri vrlo lepe devojke, gde lome čiode.

— Kakav kamen? pita je bog. A ona reče: — Kad sam došla najprvi put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat mi nije dao yići, nego mi reče da si ti njega ovdje postavio da samo on

Bogme kada zmije ugledaše carsku kćer, načiniše poširok put, te se mališa malo oslobodi, a bijaše se prepao kad je ugledao onoliku gamad.

Tada ga zmija posestrima isprati do onoga mjesta gdje su se prvi put sastali, pa će mu: — Kad god ti što ustreba, prinesi prsten k vatri, pa ćeš svega imati.

Carska kći kada zahvati drugi put pilava, ugleda prsten u kašici. Čim ga vidje, odmah ga poznade, a kako i ne bi poznala svoj najmiliji adiđar?

Carev sin opet uspe čašu vode, a na buretu pukne još jedan obruč. Po treći put iziđe glas iz bureta: — Zaboga, brate, umreh od žeđi; daj mi još jednu čašu vode.

Najposle se dogovore da beže. Brže-bolje spreme se na put, sednu na konje, pa beži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju dođe. Kad uđe u dvor, ali carice nema.

Otac im dopusti da idu da je traže, i da im svakome po konja i ostalo što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju naiđu na jedan čardak, koji niti je na nebu ni na zemlji.

Kad on i treći put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom pokaže da ga udari u život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj

i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.

On vatru naloži, a sunce ograne i svane se; onda on braću izbudi te ustanu i tako pođu dalje. Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu.

Onda reče sam sebi: „Hoću baš i četvrti put da se vratim da ženu moju povratim, pa ako mi bude do nevolje, onda ću pera da zapalim da mi zetovi u pomoć dođu“, pa

Petković, Vladislav Dis - PESME

S ranom rođenja koja se ne leči, Daljinom slutim svu prazninu, gde će Ideje, misli i put naše sreće Izgubiti se u šum i u reči.

Grob velik k'o put smrti neizbežne. Znam, dete neću nikad biti više. Sa starom dragom neću opet poći Srećnim neznanjem, gde život

Jedva se sećam da sam bolji bio, Jedva osećam zlo kako me steže; Izgleda da se put života skrio, I neka ruka da zlokobno veže Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

u srcima vlada, Taj strah što k'o zima sve poglede ledi, Šta u sebi nosi: život davnih nada, Osećaj propasti, ili put pobedi? A nebo uzele planine oblaka, I ničeg nad glavom do litica goli'?

I osetih i to da spuštenu glavu Zanavek podižem, da sam danas veći; Da delo iz krvi pruža svetlost pravu, I put koji vodi i miru i sreći.

I razumedoh put što se ne menja, Stari zagrljaj čoveka sa smrću. Bio sam miran što sam sazn'o tada Da je svet ovaj isti odnekada, I da

rake, Da stojim, gledam, s očima bez sjaja, Gde neumorno, iz pobede svake, Iz toplog srca moga naraštaja Mogila raste put poplave jake.

Krvlju se umaza sav, vekovi da mu se čude, I reč je okov'o, prvi da u zlu bude. Al' car pogreši. Jer isti put Ne vodi slavi, nego užasu. Nebo i zemlja nemaju kut Za Sina novog sad da ga spasu. Jer kao slava i užas traži talase.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno izgubio svu svoju snagu.

Svake noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put - video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma

u mojoj mašti uvek prethodila stvarna vizija događaja pod čudnim i uglavnom vrlo izuzetnim okolnostima i ja sam svaki put bio primoran da odredim izvorni podsticaj.

Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE! Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda

Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san.

Naravno, odmah sam zaronio napred brzim zamasima, dok nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje.

Sva moja životna energija je bila potpuno iscrpena i po drugi put sam se našao na samrti. U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju

A onda sam crvi put mogao da izaberem predmete koji su mi se dopadali i nisam više morao da se gnjavim sa slobodnim crtanjem.

Oba profesora, i Rogner i Pešl bili su radoznali ljudi. Prvi se izražavao na neobičan način, svaki put kada bi progovarao bila je to galama posle koje je sledila duga zbunjujuća pauza.

Učtivo sam mu se obratio, moleći ga da mi pokaže put. ”Šest blokova naniže, a onda levo”, odgovorio je, gledajući me ubilački. “Zar je ovo Amerika?

varnicu koju je dao moj kalem i da nikada ne bih usavršio svoj najbolji izum, čiji ću vam istorijat sada ispričati prvi put. Lovci na znamenite stvari su me često pitali koji ja od svojih izuma najviše cenim.

Ono što je juče bilo čudo, danas je običan događaj. Kada su moje cevi bile prvi put javno izložene, posmatrane su sa čuđenjem koje je nemoguće opisati.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

USELjENIKA 26 III KRAJ “ŽUTOKLjUNAČKOG“ ŠEGRTOVANjA 42 IV OD “ŽUTOKLjUNCA“ DO GRAĐANINA I AKADEMSKE DIPLOME 58 V PRVI PUT PONOVO U IDVORU POSLE JEDANAEST GODINA 79 VI STUDIJE NA UNIVERZITETU U KEMBRIDžU 107 VII KRAJ STUDIRANjA NA KEMBRIDžSKOM

bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima bi se sukobio.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Majka je to ispravila i proširila i nagnala me da nekoliko puta ponovim svoju besedu. Na taj dan prvi put sam javno govorio. Uspeh je bio preko svakog očekivanja.

Tamo sam prvi put čuo za nekog Amerikanca koji se zvao Franklinu a koji je pomoću ključa i zmaja otkrio da je munja posledica električnog

Venera je bila naša bela zvezda, a Mars crvena. Veliki Medved, Severnjača i Mlečni Put su nam služili kao kompas. Znali smo takođe da negde duboko u noći, kada čujemo slabačak zvuk crkvenih zvona u

je napisao veliki ruski pesnik Ljermontov, u kojoj se kaže: ”Izašla sam dole na drum sama, Kroz maglu se blista kameni put, Noć je tiha, priroda Boga hvali, A zvezda sa zvezdom šaptaše...“ Ljermontov je bio sin ruskih ravnica.

Kad je došao dan mog odlaska u Prag, majka mi je već sve spremila za dug put, put od skoro dva dana plovidbe Dunavom do Budimpešte i jedan dan železnicom od Budimpešte do Praga.

Kad je došao dan mog odlaska u Prag, majka mi je već sve spremila za dug put, put od skoro dva dana plovidbe Dunavom do Budimpešte i jedan dan železnicom od Budimpešte do Praga.

Znao sam ga kao snažnu ličnost, neemotivnu, kao sjajnog predstavnika junačkog doba. I kada sam prvi put u svom životu primetio suze u njegovim svetlim očima, klonuo sam i počeh ridati, osećajući se postiđen kada sam

Pričali su mi da je iza Karlovaca brdo Fruška gora koje je često opevano u srpskim pesmama. Tada sam prvi put posmatrao ovo brdo iz blizine.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Najposle, kad im dotuži, skupe se u gomilu da se dogovore bi li ostali do sutra, ili bi krenuli put druge obližnje varoši. —Ostanimo! — neki će od muških. —Onda ćemo, brate, izgubiti i sutrašnji dan... —Radi čega?

Samo na istom onom mestu odakle Zagorci put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo dvoje čeljadi: muško i žensko.

— i utisne joj silom novac u ruku. Drugi nahrupiše da potpuno plate. Istisnuše je. Zvižnu po drugi put. Zagorci se namiriše. Ukrcaju se. Cveta pristupa opet agentu.

—Odmah gospodo! — odobrovoljivši se udvaraše se uslužno agent. I treći put zvižnu. Svi nagrnuše unutra. Na palubi, pri ulazu, dočekuje putnike mornar, za to postavljen da od sumnjivih traži bilet.

Gospoda se tuže da im sirotinja dosađuje, — nastavlja ozbiljno policaj. Zatim pokaza Cveti put izvan varoši i kaza oštro: — Odmah da mi se makneš ispred očiju!...Inače ćeš u zatvor!

Oni, u nadi da će ih žandari osloboditi skitača Mitra, ponoviše istu stvar po drugi put, a vođa, zadovoljan iskazom, uozbiljivši se, naredi im u ime zakona da pođu s njim.

Ali jednoga dana nada da će vidjeti svoju kuću sine im u duši kao nigda dosle. Uzeše ih po drugi put na ispit, a ovoga puta učini im se da je sudac s njima prijatan i dobar.

—Lijepo ti je izašlo, da! — pomilova je i gospodarica. — Sad valja da se na put spremaš. Preko objeda o tomu se već nije govorilo, i po objedu tmica i neprestano monotono padanje kiše po kaldrmi i

Njena majka, udovica po drugi put, udade se za Crnogorca Petra, poodavno nastanjena u gradu, i sobom povede i nju, još malenu.

Jednoga jutra kupi komad kruha i zaveže u maramu, podade joj i dvije šestice za put, pa je s društvom opremi put Crne Gore. Bojeći se da je ne izbije, dijete naoko posluša i pođe s društvom zajedno.

Jednoga jutra kupi komad kruha i zaveže u maramu, podade joj i dvije šestice za put, pa je s društvom opremi put Crne Gore. Bojeći se da je ne izbije, dijete naoko posluša i pođe s društvom zajedno.

iziđe; postupno sve više osjeća u sebi vreo život, a pred oči dolazi joj Spasoje, i gleda ga onakva kakva ga je prvi put vidjela, kad su ga u gospodara doveli.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

se žalovito nabrajalo, tužilo, čak doslovno naricalo, a preciznije rečeno: jednom prilikom prošenja devojke, drugi put prilikom njenog predsvadbenog, ritualnog banjanja, pa onda na samoj svadbi, u trenutku odlaska iz roditeljske kuće i, s

Tako se mi, na primer, iskreno čudimo kad prvi put vidimo kako naši neposredni slovenski susedi, Bugari, pri potvrđivanju klimaju glavom levodesno, a ne goredole, a oni

U kulturi, koju možemo shvatiti kao kolektivnu memoriju, nikada se ne zaboravlja pređeni put celom svojom dužinom, sve do početnoga utemeljenja. Prekida, diskontinuiteta negde ima manje, negde više.

Nije slučajno što su prvi put u romantizmu prekoračivane žanrovske granice, što je došlo do pojave koja je nazvana „mešanje žanrova“.

Prvi put su u našoj lirici rima i rimovanje, opkoračenje cezure i opkoračenje stiha, kao i prenos i kontraprenos rečenice iz strofe

Karadžića. Knjiga prva. Različne ženske pjesme. Navodimo i njih: „Pesmu Anđa kapidžija (I, 468), koju je prvi put objavio 1824. g. (I, 249), zapisao je Vuk u hitnji olovkom na poleđini vozne karte za poštanska kola koja su 3.

dali teološko tumačenje velikog znaka na nebu, polako se zatvara i naš krug traganja za poreklom slika koje su nas prvi put magičnom snagom privukle u narodnoj pesmi „Anđa kapidžija“.

Jer mi nismo postepeno i dugo otkrivali samo Lazu Kostića. Otkrivali smo i Dučića. I svaki put s jednakim uzbuđenjem pred onim što smo otkrili.

nije toliko značajno kao prosta sinestezija, nego pre kao razaranje onoga što naše spoljnje oko vidi, da bi se otvorio put za unutarnje.

I svaki put unekoliko drugačije. Valjano pročitati „Most na Žepi“, to u prvome redu znači: naslutiti potencijalno poređenje tamo

Zametak Čarnojevićevog lika nalazimo u objašnjenju koje je Crnjanski dao uz pesmu „Sumatra“ 1920. godine. Tu je prvi put izložio svoju poetiku, novu i neobičnu.

Mesto, međutim, gde su se one prvi put okupile, i gde im se još dosta dobro vidi poreklo, nalazimo u pesmi „Iz kovnice izašav“.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće. SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka!

DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni. ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder! DARA: Pa gde je? ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, met'la sam ga tamo u sobi, na orman.

DARA: Eto ih u fioci. ŽIVKA (vadi ih i meša): Baš da vidim kako u kartama stoji. (Razmeštajući.) Kad je poslednji put Sima aavanzovao, pogodile su mi, ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile.

Pa vi govorite kao da ste vi ministar. ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više. DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se svađati, ne liči to ministarskoj kući! ŽIVKA: Pa da, ne liči.

ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, otkud ti? VASA: Kako otkud ja? Pa ko će da ti dođe ako neću ja? Baš sad uz put sretnem gospa-Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: „A što ste se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što

VASA: Ama, reći ću ja njima: za sad ne može drukčije. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj' put. ŽIVKA: Pa eto, nek dođu sutra po podne. VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih.

ih ja sve, celu familiju, pa ti učini sve što možeš, a ako ne možeš, a ti obećaj: znaš kako je, i obećanje je koj' put dosta. E, 'ajde, pozdravi Daru i zeta. Doviđenja! (Ode.) XI ŽIVKA, NINKOVIĆ ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu).

Nisam ni u snu sanjala da je to tako teško biti ministarka. Ali – zdravlje, bože – doći ćete vi opet, doći ćete i drugi put. VASA (koji je ostao na nogama i nalazi se kraj Živke): Pa dabome, videćemo se još. Ovo je samo onako...

RISTA: Ama, što ja da gutam metkove zbog časti Nikarague? Slušajte ujka-Vaso, kako bi bilo da ja idem pa drugi put da dođem? ČEDA: Ja mislim da bi to dobro bilo... (Pogleda na prozor.) Ali dockan je, sasvim je dockan!

Sinoć potpisali ukaz o mome premeštaju u Ivanjicu, a već jutros sam razrešen od dužnosti. DARA: A kad moraš na put? ČEDA: Šta ja znam kako je tvoja majka naredila! Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem.

(Plače.) ČEDA: Pa zar ti ne uviđaš, boga ti, i sama, da je već krajnje vreme bilo da se toj ženi stane na put? Zar ne vidiš da je napravila ludnicu od kuće?

ČEDA (spreči mu put): Ehe, prijatelju, kuda si navro? RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim. ČEDA: Koga more? RAKA: Sretu Matića.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

A sve to, i u tolikoj meri, prvi put se pojavljuje u jednom srpskom romanu. Naš moderan roman dvadesetog veka počinje, ne samo vremenski nego i suštinski,

A to je - jednom više, drugi put manje - postojano izazivalo nedoumice već kod prvih kritičara početkom veka i izaziva ih sve do današnjih tumača.

Ceo je put prikazan s jedne strane kao kretanje u sve manji i sve zatvoreniji prostor, s druge kao igra tame i svetla: kreću se

sveću da bi u mraku osvetlio stepenice; najzad, otvaraju se poslednja vrata a gologlav teča - i to gologlav jedini put u godini - uvodi ih „u tu veliku sobu iz koje zapahuje svetlost”.

13 Maločas opisani put koji je dečak prešao u pratnji svojih roditelja zapravo je put koji vodi u hronotop sreće. Praobrazac je, dakle, sadržan

13 Maločas opisani put koji je dečak prešao u pratnji svojih roditelja zapravo je put koji vodi u hronotop sreće. Praobrazac je, dakle, sadržan u ranom dečjem doživljaju.

Vraćamo se opet na onaj sve do izraza čistog telesnog bola zgusnut opis Sofkinoga raspoloženja u času kad se prvi put prebacuje u prošlost: vrativši se u sobu, zatiče „mračnu, upola otkrivenu postelju, s još otiscima od očeva joj tela,

već nam je poznata: na početku autor prospektivno pripoveda o životu ostarele Sofke, sve do trenutka kad se ona prvi put, nakon očevoga odlaska, počinje prisećati svoje prošlosti; pomoću tog prisećanja autor nas retrospektivno premešta u

Najzad, dobija se utisak kao da je Stanković, kad se po drugi put vratio pisanju romana, u isti mah odlučio da krene potpuno suprotnim putem, odbacivši dva ranija rešenja.

Što je Stanković tu rečenicu, premda ju je najmanje triput varirao, na kraju ipak spontano sklopio - idući svaki put, a po običaju, kraticom unutarnjeg impulsa - sa željom da postavi čvrstu tačku od koje će se lakše otisnuti u

oni koji su u pohvalama znali jače da pritisnu perom, upućivali su u isti mah primedbe sintaksi i jedanput uže, drugi put šire shvaćenoj kompoziciji.

on počinje objavljivati upravo u razdoblju kada na prelazu iz devetnaestoga u dvadeseti vek - nova srpska književnost prvi put dospeva do visokoga artističkog usavršavanja.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— A si poznaval nekad potura Sulj-kapetana? — Jesam. — Beše li toj neki put na nečare? — Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?...

— Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština.

Takec!... Kad trgovci siđoše na put n okrenuše ponovo niz Vardar, inače ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo: — Ama na ovuj muku nije baš rđavo kad se

Na mojem saboru, u mojoj slobodiji, u mojem Kolašinu, pred ćivotom Svetoga Petra, da ti kažem, izlazi mi na put da me razoruža kao ženetinu! I to ko? Ivan Mojsilov iz mrtvoga Voćnika!.. Mene, Brnjačanina?!..

Taj naočit a skroman Kolašinac nešto se odavno sviđao silnomu agi. Još kad se prvi put najmio u njega, pokupio je od momaka pištolje pa zajedno sa svojim izneo na kulu i predao Vukašinoviću.

Da mu se obraduje, da ga primi i da mu lakše bude. Još uz put je slagao reči za prve pozdravne rečenice svojem ognjištu i svojoj porodici kako to novi negov zakon propisuje.

— Napolje iz kuće, Ciganine crni! Nadvor i ne plaši mi dijete! — kriknu ona ponovo i podiže put njega ožeg. Bejaše kao lavica odlučila da mu se, baci sa tim jedinim oružjem u ruci dokle jedno od njih dvoje ne padne

Rekoh ti pred ljudima. Moja je besa tvrda a ne kao tvoja, viteže. Zbogom!.. Ona pođe put sela. Arnauti odmah vešto okružiše domaćina. Jer se menjaše u licu i sve upornije pogledivaše za ženom.

Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe. Treći put je baš tvoj stric Milenko

Drugi put su žandari nagnali mojega sina da odnese njihove marame da ih operu moje snahe. Treći put je baš tvoj stric Milenko došao i gotovo na silu od žena uzeo grebene za vunu, pa ih ni do danas nije vratio.

– Te to si ti, Selime? – Baš ja glavom, kao što vidiš! — odgovaraše Novici Selim već deseti put, srčući kavu i pušeći. Selim Druština bio je čudan čovek mimo sve Arnaute mimo sve svoje brastvenike.

— Što me ne pitaš, Novice, zašto sam se vratio natrag? — upravi Selim svoje već prijateljske oči put domaćina. – Nije u običaju, Selime! – Eh, nije u običaju!..

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

ANĐEO (Po francuskom) Anđelak jedan mali, vedra i svetla čela, Razvio krila videć’ široki prostor svud; Prvi put eto raju okrenuo je leđa I leteo je, ni sam ne znajući kud.

mržnjom, zlobom oskrvnjen svaki kut; Anđeo htede natrag, al’ već ne moga naći Iz ovog zemskog gliba natrag u nebo put. I zasuzi mu oko i nabra mu se čelo, Uzdahnuo je gorko: „Izgubio sam raj!

“ Razvedrio se anđô, jer nađe svetlost čistu Koja mu tako lepo pokaza put u raj. »Javor« 1890. ZA POTOKOM (Po nemačkom) U samotnom domu našem Čuje s’ uvek žubor lak: Potok teče, vodenica

S kima te veza veže, tima si rekô ljut: Ovako s’ dalje ne sme, to nije srpski put! Zboriš im kome škodi stranačke strasti zor, Pokazuješ kud vodi zahukan nerazbor.

»Starmali« 1887. U SPOMEN JEDNOM KALDRMDžIJI (ime mu je Petar Tomić) „Smrt dolazi, opominje Da se na put večni spremam. Evo dvesta forinata — Više nemam. Kuckao sam po kamenu Celog svoga trudnog veka...

Pokri svaku crnu pegu, Zastri svaku našu brlju, Suzbi krila vranam’ našim’, Uz put stresi koju krlju. Padni, sneže; padni, sneže, Po gradovi i po seli, Nek’ se našem suznom oku, Nek’ se Božić barem

ima oca živa — Pa kad stigli glasi do starca kukavna, Te na svetao obraz pade senka tavna: Zaplaka se starac prvi put svog veka, Lati s’ dževerdara, jedina mu leka: „Rođeni mi sinak čisto ime ote — Pa na što mi život pod senkom

Ja te, Rački, po prvi put videh, Ta onomad na Đivovu tlu, Kad slavismo našega Omira I dizasmo pomenu mu stub. Moji druzi krčiše mi puta, —

Ti mi pruži svoju desnu ruku, Ja je stiskoh prv’-poslednji put: Sa tvog lica čitao sam želju, Što s’ ne krila ni sa lica mog. Ti zausti: „Sutra do viđenja!

Baci starac mrežu svoju, — ništ’ ne ulovi; Baci mrežu po drugi put, — jadan je to lov Neka morska travurina, to je bilo sve.

II BABA JULI-POSKURAČI (kad mišljah da ću umreti) Baba Julo, neću sveću, Znam ja kud je put; Eto vidiš: nisam zbunjen, Pa ni zabrinut. S ovim rupcem otari mi Hladan s čela znoj.

Zato teraj dalje, dalje, obilazi svaki kut, — Šetaj dvesta, šetaj trista, samo nemoj tisuć put, Šta ja rekoh? Sad poričem! Pa već gaziš tisuć put! To je ono što je dobro, — ma ne bilo jóvan, gut.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

JOVAN: E slabo, da! Koliko ste boja od majstora izeli! FEMA: To je inpretinencija! čuješ, sad ti poslednji put kažem da mi više ne spominješ što je bilo. Tako bi me bezobraznik i pred kakvom stranom personom osramotio.

poljubiš triput, odeš k vratma i napišeš kredom veliko Z, zatim dođeš i poljubiš me osam puti, pak opet napišeš 8, treći put poljubiš me dvadeset i četiri puta, pak kao i pređe napišeš na vrati veliko 24.

Ali platićeš ti to. A tebi, nitkove, posljednji put kažem, ako te jošt jedan put zatečem š njome, iščupaću ti svu kosu. Sluškinje traži, a ne diraj u kćeri noblesa.

Ali platićeš ti to. A tebi, nitkove, posljednji put kažem, ako te jošt jedan put zatečem š njome, iščupaću ti svu kosu. Sluškinje traži, a ne diraj u kćeri noblesa. (Povuče Evicu za sobom i otide.

Miljković, Branko - PESME

pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje

upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pomerljivoj liniji između dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo, da je jedno ime uzrok tome snu.

Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. ČETIRI PESME O SNU (1956) Za J. H. CRNI JAMB SNA Ja posle velikog sna poduzeh put tužan MALARME U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima U toploj kori mozga gde me ima taj

O strašni preobražaj moj u srcu sna gde vasiona počinje mi pticama, s dva oka varnica da l će da zna da put mi nađe letom ili klicama. III Sam u snu svome — ko će da me spasi!

leševe Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevaše anđeli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela. i zid progovori.

to je odbrana zemlje Koliko je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje REQUIEM I Moja je krv moj put do tebe preludijum To je zemlja avaj ponekad često ponekad isuviše, baština vetrova i onih što imaju manje nego

i razum U fabrikama ljudi konzerviraju sunce Koje se javlja na najrazličitije načine u plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada ima sve što je njeno Na jugu More na severu oblake Na istoku trešnje na zapadu maslinjake I

ljudi konzerviraju sunce Koje se javlja na najrazličitije načine u plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada ima sve što je njeno Na jugu More na severu oblake Na istoku trešnje na zapadu maslinjake I sazvežđa nad

strofe najlepše U kamenu i na vodi: Grozd je uspomena na njihov raspored Ima svoju budućnost i njenu prošlost Ima svoj put i njegovu istinu Savetuje plodovima ljubav i razum Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje Oivičena

Ko tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je put. Gle mesec bliski iznad rujnog cveta Dobi oblik srpa: lepota je smrt Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.

mutni što se pod freskom otrezni I ojača prazni zanos neoprezni, Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu, Gubljenje vida i put u dolinu.

Trešnjo neverice bez oblika srca Ljudskog, zvezdane padavice vruće, U poljupcu se ništavnost koprca, A put je samo upoznato bespuće.

Krakov, Stanislav - KRILA

Svu noć su straže preko reke slušale viku i jauke. Potom bi se čuo koji pucanj puške. Na nebu je mirno svetleo mlečni put kao i pre. Svici su leteli i svetleli u mraku. Zrikavci su pomamno vriskali. IV Sve je bilo u pokretu.

Stiskala je kao polip u požudi. Pričao joj je. Danas im je motor već treći put stao u vazduhu. Strašno je leteti kroz prazne prostore. — Ipak strah je najveća požuda... To je bio svršetak svega.

Nije on bežao ka prevoju, kuda su svi nagli. Izabrao je drugi slabo tučeni, ali skoro neprolazni put. Obuća mu je bila poderana, ruke krvave, kožne dokolenice spale i izgubljene.

Naskoro se izvi duga pruga ljudi, koji se provlačahu između drveća i žbunja, i izbiše najzad na prosečeni put kraj baterije. Topovi su bili spremni i mirni. Kao žuta brdašca gomile praznih topovskih čaura ležale su kraj njih.

Sve su češće zviždala topovska zrna, prelamala grane, i prštala po kamenu. Već izađe na usečeni put, kad ču bliski fijuk, pun pretnje... nešto grmnu, i sruši ga na zemlju. Teška crna kiša zemlje sruči se na njega.

Na Krfu su pili zajedno pod arkadama, kod Gambrinusa. Potom ih je jedan dečak vodio u uske i mračne ulice. Poslednji put se našli kod Viktorije. I sada se Bora nije mnogo začudio. — Gle, Mije... a šta? ranjen... kod Bitolja?... šta?..

Telefon je i poslednji put zazvrjao, major je pobledeo, pa pocrveneo, ađutant je nervozno pogledao na vojnike pod sobom, i zapovest je pala.

Kapetan najbliže čete je do njega. Muči i njega sve ovo. Šta se to dešava gore? Da li su odbijeni naši? Prvi put im telefon javi da je Kajmakčalan pao. Bulatović sa šakom vojnika i zastavom u ruci uzeo je prve rovove na njemu.

Kao čitav tovar gvožđa visila je ranjena noga pod korpom na mazgi. Krenulo se u noć. Drhti se od zime i bola. A put je neravan i mazge ćudljive. Samo vođa mazge mirno korača i puši.

Duško je drhtao i dalje. Srce mu je sitno, plašljivo lupalo. — On je, on je... Nije se prvi put ta senka javila kraj njega. Jaukao je noću u snu, vikao i skakao pomamljeno. Uvek je tada ne koga tražio.

Parter je zviždao, lupao štapovima, urlao. Hteo je da otera debelu pevačicu sa bine. Uzalud se ona već treći put povraćala prevarena trenutnom tišinom. Sklapala je ruke, i počinjala pesmu.

Smrznutim rukama vojnik je pokušao da za vije duvan. Visoke borove šume ukazale se. Kroz njih prosečen put silazio je u dolinu. Srušene kolibe uzdizale su se kraj puta.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Grigri protiv zmija, noža, kuršuma, zlog pogleda, zle misli, reči, za dobar put, dobar lov, udar, i tako u beskraj.

Vraćamo se na brod da večeramo i da nastavimo put na jug. Sav ugalj nije još ni posle večere ukrcan. Nalazimo se i dale blizu pristaništa, nepomični na pučini.

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili.

Kod velikih takođe, ono što čini crnog tako dragog onima koji ga prvi put sretnu u njegovoj zemlji, a kad ne glumi Evropejca, to je ta jasnost i jednostavnost njegovoga lika, osvetljenog očima,

Žene, koje se ukrcavaju za put, dizalica broda peca kotaricom iz čamca; crne, uplašene, one preletajući kroz vazduh pružaju ruke nagdo kao da bi da

Tek kad se pogdegde grane akažua rastvore iznad nas, i sve što je zaparno raziđe put neba, vidi se veličanstveni svod pun zvezda i mesečine. Milioni zapaljenih mušica penju se plamenim stubom u visine.

To je jedna sasvim obična vrsta malih majmuna zvanih „rečni“. Čini se kao da šalupa bira svoj put između ostrva čisto po ćudi svog krmanoša; ona ostavlja sa strane često šire rukavce da bi uplovila u one što izgledaju

Posle ovako poznog ručka treba produžiti dalji put pirogom niz brzak. Šef Alepa šalje u selo mladića da skupi pagajere koji će upravljati pirogom.

Kako su crni u stvari vrlo lagani u ostvarivanju svojih čulnih uživanja, koja su onda violentna, a kako je ova igra put ka ostvarivanju, igrači, iako bi trebalo da su već zamoreni, nisu imali nikakve namere da skoro prekidaju.

Osećajući još pri tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim

tom da ću, sasvim brzo ostavljen od Vuijea, biti bačen na veliki put koji vodi kroz Afriku (na ovaj crveni, purpurni put, usečen kao u živo meso kopna), obuzet sam nekim poetskim raspoloženjem tuge, straha i ushićenja.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Isto mesto. STANA: Pomozi bog, deco! GLAVAŠ: dobro ti, bako, bog dao! STANA: Lutam li ja, Il’ ova staza na put izvodi Otkud ću skoro starim očima Kroz tihi suton varoš ugledat?... Ta Smederevo!... Deco, kaž’te mi!

Kuliza! SPASENIJA: Kuliza?... GLAVAŠ: Jeste, on Koga se grozom narod spominje! Al’ o tom drugi put, hajdemo sad!

DRUGI TURČIN: Još nešto ima. Vele da je nekakvu curu baš samome veziru oteo. Al’ o tome drugi put!... Kakva je, Huso, ona baba što se oko vrata šunja?... Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Od Niša, pa preko Gramade (selo i klanac na srpskoj granici blizu izvora malog Timoka) vodi dobar put u Knjaževac. U Knjaževcu se taj drum deli: jedan krak ide u severozapadnom pravcu na Zaječar, Negotinu pa dalje niz

i Lešjaninovih položaja nije bilo nikakvoga udobnog direktnog puta i baš su sad određeni čitavi bataljoni da preseku put kroz Lukovicu planinu, koja se u dužini od 30 kilometara pruža od Deligrada Lukovu.

Taj će put svezati Lukovo, kao pozadnu poziciju Lešjaninovu, sa Deligradom. U Deligradu i Aleksincu koncentrisano je 18—20 hiljada

Ako bi Turci izabrali ovaj drugi put za prodiranje u Srbiju tj. ako bi pošli moravskom dolinom, mi bi mogli, pribravši sve rezerve, koncentrisati protiv njih

O, mali sirotani moji! vi ne znate kakva opasnost preti vašemu krovu, gde ste prvi put zaznali za ovaj svet, gde ste provodili bezbrižno detinjstvo; ne znate da je plamen već progutao ili će naskoro

Zatim oficir brzo odjuri drumom put Žitkovca, a Komarov se vrati k nama. Borba oko Tešice jednako je trajala; ranjenici su jednako prolazili.

Izgledalo je da je sve u redu, i ja, odbrajajući ašove i sekire u šancu s kojima je trebalo prikrčiti put bateriji što ode kosi, već sam ce radovao kako ću odavde sa ovoga uzvišenoga mesta moći mirno da promatram celo polje

Pucati, zabaviti se kakvim poslom koji privezuje svu pažnju — to je najbolji lek za ljude koji, što no reč, prvi put zagrizaju vatru. Juriš je bio užasan i očajan. S levog i desnog krila Turci su sipali u šanac unakrsnu vatru.

Siđemo preko potoka na put, gde beše nameštena jedna naša baterija, te je kroz proplanak tukla u šumovitu kosu, gde su ce zbili Turci.

Sad smo jahali uz kamenit, strmen put, penjući ce šancu. Drumom napadala prašina, što no reč do kolena. Ja zaostao malo ostrag da se sklonim od grdne

Jutros rano krenusmo se sa đeneralom Komarovom iz šumatovačkoga šanca Prugovcu. Put nas je vodio preko jednoga dela onomadašnjega razbojišta, odakle su Turci 11 avgusta kidisavali na Šumatovac.

Usput ka Prugovcu stiže nas odnekud pukovnik Rajevski. On je tek pre 10—15 dana došao iz Rusije, i kad se prvi put javio u štab u Aleksincu, ja sam ga dočekao.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ja i tako k nebu gledim, Tu im tražim lika, Kad se setim mojih milih, dragih pokojnika. LVII Kad nam mili na put pođu, Puni smo žaljenja, Rukujuć’ se govorimo: „Zbogom, — do viđenja!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekida negde napred.

Pitao sam se: zašto?... zbog čega? Prilazeći zbornom mestu, čujemo uz put od komordžija da je Drinska divizija razlupana na Kajmakčalanu. Čisto ne verujemo. Čitali smo zvanični izveštaj...

Nigde više nisam video grobova nego na tom putu za Kajmakčalan. uz ogromne gubitke oni su nama prokrčili put. Nije to samo jedna planina. Splet planina.

Ležeći okrenut zemlji gledao sam jednoga mrava kako žurno mili. Jednim drvcetom zaprečio sam mu put. On pođe u stranu. I s te strane preprečio sam mu hod. On htede da pređe i ja ga podigoh na drvcetu.

Ubili bi me sigurno. Vidiš li — Vlajko zažmire i značajno me pogleda — tada sam se prvi put zapitao: a zašto?... Zašto se mi bijemo?

Još nam je jedini spas da se dočepamo onoga kamenjara. Neko viknu „Ura“ — i masa potrča. Granate nam preprečiše put. Opet smo prilegli. „Pobiće nas ovako. Napred!“ — Poletesmo.

Bilo ih je koji su počeli da beže pa im granate preprečile put. Onda trčali nasumce, padali mrtvi, ili prilegli, čekajući da ih neprijatelj strelja. Ne možemo ni napred, ni nazad.

— I ovi su uz put „ubijali“ sigurno lafove — veli Pera i pritrča Fjodoru: — Braćec dorogoj, gde si bogati, otkad te nisam video!

— veli, iako ga prvi put vidi, i snažno zagrli. Niko ne može da dođe do reči. Svi govore, ali niko nikoga ne razume.

I svi se oni rasporediše sa obe strane puta da vide trku, prvu otkad Vodena postoji. uz put „Fikus“ daje savete Peri i Simi: — Uz-digni se, „žažmuri“... polegni i kidiši.

Pogledali smo poslednji put na varoš... paviljone. — E, braćo — govorio je kapetan Voja „Fikus“, opraštajući se — malarija nas je sakupila,

Snažno smo zagrlili jedan drugoga i poljubili. Još jednom pogledali smo na Vodenu, i svaki je pošao put onih planina, odakle su dopirali potmuli pucnji topova... „HRISTOS VASKRESE“ Vratio sam se na položaj.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Samo jedan, ili skoro samo jedan između njih ostao je neokrnjen u svojoj veličini. Njegoš — i po drugi put se, evo, nameće njegov izuzetni položaj u okviru ovoga doba — bio je i jeste i danas jedini u čijem tekstu i arhaična,

U njima, naš čovek se prvi put stao obazirati po svemiru i ljudskom nemiru. Iako spomenik prohujalog života, one, „zlatnije od zlata“, mogu biti još

ciče, konjici vrište; puške se sjaju, sablje blistaju, gospože tuže, — potiske ruže, — jer se junaci, pešci s konjici, na put spravljaju, pomoć dodaju pemskoj kraljici, slavnoj Nemici. Na konja jašu, turakliju pašu.

Ja u sebi mislih: — Vala, evo bede! — Čini mi se da na pendžer k meni ljudi glede. Kad, drugi put, tresak ješče većma zveknu, I ja đipih iz postelji i ot straha jeknuh.

Osvetli mi duh moj Pri poslednjem izdihaniji, Da uzrju put svoj Kamo az pojdu Iz sego tela: Obrjesti li budu Dobri pokoj za djela.

Ti sveta željnim otvori carski put. Koliki s tobom putuju, mudruju! Kud um, kud volja, kuda serce Težiti dolžno jest, rado čuju.

Junak ne trpi podlu ljagu. Odlazi. Ždral nam ga verni čeka. Noć ispred njega beži, a zorica Pred njega speši, — put mu osvetljuje. Vuk lažom kuje braći okov. Njija se drvo svobode Serbom. Car Murat leži.

Tim joj ti, mene, Naroda Genije, Navek učini: mudrost nam dolazi S Olimpa. Daj kazuj pod pero Pravila polezna; put ko sreći Otvori. Čujte! „Narod će s’ rodit iz Vas serpski.

Kol’ko put sam na breg stao, Želio što nisam znao, Ne znaš za čim uzdisao sam: Obraženja, želje tajne, Čuvstva ljubve, družbe krasne

Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom? Pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob... Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše, Bolesti leče s’ jedne, druge da žertva budu.

— Šta s’ ono izgrebeno vidi na obali desno? Put je to, drevnih Rimljana divno delo, Njim’ su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi, Drugima da strelom smrtnu

1843. Jovan St. Popović NA SMRT JEDNOG S UMA SIŠAVŠEG I ti već svrši, Aleksa bedni, Teški života put! O, kakve misli pri grobu tvome Bolno naprežu grud!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

(Kapetan Đuraško odlazi.) Sad, srce, stani krepko na meru Da kazniš onu podlu neveru, Da na put staneš svome deveru, Da ga uništiš, smrviš, rastopiš — S poočimom mu, starom lisicom — Osmehom jednim ili suzicom.

ogrijte mi se — kodža i studi još, a hladan vjetar puše i po ovijem pustim visovima bijelim mrazom vrhove šara, a put je mučan, đeco — a noć je noć!... BOGDAN: Da nije crnja u duši noć, Ovo bi božji bio blagoslov. RADOŠ: Sirote!...

Čija li će bit?... Žlje, gospodaru, žlje!... KNEZ ĐURĐE: Pa to li dođe meni pričati, Gatke? Hajd’ idi, Vujo, drugi put Možda ću moći gatke slušati; Sad me ostavi!

I tvoj je ovde greh! A s dvojicom se mučno boriti — Već spreman budi času poslednjem, Kratak je put — duga večnost. KAP. ĐURAŠKO: Mnoge sam tamo opremio. — STANIŠA: Sad spreman budi ti! (Biju se.

A moja Manda, kako na magarcu mrzi, još bi mi neki put i sirovicom grbinu nažirila... (Vujo se prekrsti.) Šta je sad to?... Da nije samo ona!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

debele brkove, ispod kojih mutno, kao iz neke daljine, vire umorene i gotovo umrtvljene oči, pa ljuma i grabi uz put. Suva zima stegla. Odasvud bije, prži i kao ujeda, grize oštra i nemila studen.

Zakon te goni; mi te ne gonimo. — Kakav je to zakon?! — jauknu Mijo i svali se na zemlju. — Pustite me da se pošljednji put isplačem na svojoj zemlji. Zemljo moja, majko moja... — zagrcnu se.

Stole moj, moja slatka dušo! Stole moj, grdna rano moja!... Ja velim: pošljednji put. Nije pošljednji, nije! Stole moj, krvi moja, tražićemo mi svoju prâvu. Ić'emo mi u Beč. Znam ja đe su carska vrata...

— Samo dok on ojača, dok uzmogne pješačiti, krenućemo se mi na daleki — daleki put — tako je uvijek Mijo govorio — ne mogu da gledam, kako se onaj Švabo širi po mom dobru, kako ruši i oba ra moje

Mnogo su ga Turci mučili, i jednom su ga htjeli kod Šibića čardaka na kolac nabiti. Drugi su mu put prijetili da će ga na ražanj nataći i uz vatru kao vola pripeći, a treći su ga put svukli gola i držali dva dana u

Drugi su mu put prijetili da će ga na ražanj nataći i uz vatru kao vola pripeći, a treći su ga put svukli gola i držali dva dana u teškim gvozdenim bukagijama pod vrelim suncem uz razbuktalu vatru.

— Pi ti kavu, pi! Nemoj tuj kô budala kakva zavrzivati... Vidi ti njega! On da meni zapovijeda! Danas ga prvi put donese đavo, pa već se napravio kô neki gospodar u mojoj rođenoj kući. — Ama, nije, oče proto, već...

Sad il' nikad! A vi znate, kad Vla', štono vele Turci, u'vati vursat — mjere mu nema! Kad se ja treći put vrati' od Bradare, zatekô i' u Parteninoj sobi. Vrgli ruke, prošćete, ostrag, pa 'odaju gor' i dolje po odaji.

Čekaj, lopove jedan, što se toliko otimaš i koprcaš! Još sam ja snažan, iako sam se rodio nekako kad se prvi put počela trećina od naroda kupiti; još ja imam snage i kuveta, iako se već dvadeset godina nemam čim ni na Uskrs omrsiti.

Nema vajde kriti, draga mi je i slatka, ali neki put ražljuti se, pa 'oće da me udavi. Da mi lanjske godine o Lučindanu ne dade svjet jedan carski oružnik gore na Kadinoj

Pođeš li gore Glamoču, pa sretneš čojeka, viči: „Pomozi Bog, Sava!“ Gore ti je sve goli Sava. Nanese li te put tamo vrletnoj i kamenitoj Lici, skidaj kapu i viči: „Dobar dan, Dane!“ ili „Dobar dan, Mane!“ Nećeš pogriješiti.

Bojić, Milutin - PESME

S polja šumi pesma sa palmovih grana. On huknu, dok ruka požutela klonu, I otvoriv vrata glednu put Livana, Gde prah zvezda srebrom mije vasionu, I urliknu: ''Žene!

A pod njom sazreva Vera i ponos. No svemoć ne trube. Slave put što ga Večni Zakon dube I grme rođaj sahranjenih dneva, Kad rasklapa se grobnica careva.

Samo jedan put će odgovora dati: Preko reke krvi i mostom lešina Domu svome stižeš, gde izgleda mati S nevericom sina.

I mesto mira nov put mi predstoji, Da lažem sebe u kom novom hramu Duša se moja sama sebe boji, Jer vidi sebe pustu, večno samu, Kao

(1917) XL SVEŠTENICI Naša plaha mladost ne oseća bezdnu, Za nju put je greha belasanje magle, Ka životu bola naša srca nagle I za strašću tuge jedra prsa čeznu.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

pet godina robije. A jednog dana tek, nestalo akata, ili: iskazi svedoka sasvim drukče glase nego kad si ih prvi put čitao, i onaj... tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke.

ANĐA: Pa šta me se onda tiče? MARICA: Evo ovo! (Čita.) „Zato, ako me odista voliš, ti odmah kreni na put. Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel-Evropi, ali nemoj izlaziti nigde u varoš.

E pa, brate, to ne vredi tako, za sitne stvari. Zbog toga pati država, a treba i o tome koji put voditi računa. VIĆA: Pa treba, dabome!

JEROTIJE: Dobro, 'ajde govori, ali kratko i jasno. Kaži ime i prezime, godine starosti, mesto rođenja, jesi l' koji put osuđivana i zašto, i odmah preći na izjavu.

MILADIN: Da udariš malim prstom. ŽIKA: A, to bi ti hteo? Pa znam te onda, tico, i zašto si došao. Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekog dug! MILADIN: Nije, boga mi, nego prvi put. ŽIKA: More, kako prvi put!

Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekog dug! MILADIN: Nije, boga mi, nego prvi put. ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst.

Hoćeš po drugi put da naplatiš od nekog dug! MILADIN: Nije, boga mi, nego prvi put. ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst. MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko!

MILADIN: Nije, boga mi, nego prvi put. ŽIKA: More, kako prvi put! Da je prvi put, ne bi tebi trebao moj mali prst. MILADIN: Bog mi je svedok, gospodin-Žiko!

Otkad ih tražim, čoveku prošao rok za žalbu zbog toga što se izgubila akta. ŽIKA: A ti drugi put, ako hoćeš da kome ne prođe rok za žalbe, nemoj da mećeš akta na moj sto.

SPASA: Jes', gospodin-Žiko, tako je kako ti kažeš. ŽIKA: Ništa, ništa, za ovaj put će da te prođe. Treba mi, znaš, ovde jedan građanin koji nije osuđivan, a kako je u ovoj varoši teško naći građanina

(Đoki.) A koliko ti je godina? BOKA: Dvadeset i šest. VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?... BOKA: Nisam. VIĆA: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bio koji put osuđivan i zašto? BOKA: Nisam.

VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?... BOKA: Nisam. VIĆA: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bio koji put osuđivan i zašto? BOKA: Nisam. VIĆA (Milisavu): Zapiši, gospodine Milisave! (Boki). A znaš li zašto si uhapšen?

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

je doprinela da zakasni pojava književnosti na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski.

Za Karadžićev dalji životni put odlučan je bio susret s velikim bečkim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, ponesenim romantičarskim oduševljenjem

To je misao jevanđeljska, ali i osnovna ideja svake junačke epopeje, u kojoj je smrt na bojnom polju jedini put da se ratniku osigura večni boravak s one strane života, a večni spomen i slava na svetu ovozemaljskom.

I dok prvi put za devet godina Bećir-aga sa ženom mirno večera i raspreda o radosnom saznanju da se najzad oslobodio hajduka koji mu

U Gorskom vijencu ogleda se ceo pređeni put i čitava epoha u kojoj je nastao. Na temelju narodne pesme Njegoš je stvorio novu pesničku formu, oslanjajući se pri tome

Najveći domet dao je u dva lirska speva, Đački rastanak i Tuga i opomene, te u satiričnom spevu Put u kojem slavi Vuka Karadžića i ismeva njegove protivnike. Prva dva dela pripadaju suprotnim stilskim tendencijama.

Banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koje razdvaja najpre mladićev put u drugi kraj a potom smrt drage lirski je višestruko nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode.

tvorac srpske psihološke proze i, s devet pripovedaka, kolik oje uspeo da završi, koje su skoro sve remek-dela ("Prvi put s ocem na jutrenje", "Vetar", "Sve će to narod pozlatiti" i dr.), svrstao se među nacionalne klasike.

Otuda se kod njega već u prvoj pripoveci Put Alije Đerzeleza (1920) i prvom zborniku Pripovetke (1924) oseća sigurnost u jeziku i uravnoteženost u komponovanju,

Drugi, 1951. objavljen roman - Daleko je sunce Dobrice Ćosića (1921) - pisan je smelije. Prvi put se među partizanima prikazuje izvesno unutarnje kolebanje i nedoumice, što je delovalo kao prvo iznenađenje i piscu

Jakšić, Đura - PESME

rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Đura Jakšić PESME Sadržaj MOMA 2 MILA 3 STAZE 5 GDE JA... 6 JOŠ... 7 PUT U GORNjAK 8 NOĆ U GORNjAKU 13 NA NOĆIŠTU 15 VEČE 16 ORAO 18 POSLE SMRTI 19 JA SAM STENA 20 ĆUTITE, ĆUT’TE!... 24 PIJEM...

Jedan dim još, jednu čašu, Jedna pesma, jedna seka! P’ onda zbogom, tamburašu! Zbogom, krčmo, zanaveka! 1856. PUT U GORNjAK Od Velikog Sela do samoga Ždrela Kô da j’ vila neka ćilim razastrela Od zelene trave i svakake šare, Da

Il’ nebo, možda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje? Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje... Pa zar da nebo svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane — Tama?...

Nastasijević, Momčilo - PESME

V 71 VI 72 VII 73 VIII 74 IX 76 X 77 XI 78 XII 79 XIII 81 XIV 82 MAGNOVENjA 83 EPITAF 84 POGLED 85 NAGRADA 88 PORUKA 90 PUT 92 VEST 96 TUGA U KAMENU 98 HRAM 101 REČI IZ OSAME 103 STRUNA 105 MISAO 107 RADOSNO

Znaćeš me, sejo, kad s večeri, bez neveste ni svata, rumeni moj promine trag. POZNOJ Čajala, vedra ti put, prozrem, bolelo. Prosti za bol. I dodir pokajni moj svetinju te prokazi. Nebožan, pozna, po mrlja greha ostane.

Prosti za blud. Znam, na istini je ovo, i plele bi se u venac duše. Al’ gnjilu moju, evo, rastočila put. Iz tri što zadadoh rane, prozrem, već lopiš u mir.

Tiho po muci brodim smerni rab. Pakao meni, oče, boljezan, draču na put. Rastoči o rastoči raba. Dublje dno duši no stradánju, bez dna reč ova smerna u večernju.

Nema za mene bilja ovde dole. OSAMA NA TRGU To kuda neprohod im, čudno mi se otvori put. To kuda stupaj ih laki, stuknem, brale. Plač i smeh vrve u vrevi, bukću kao smola, bledi pronose tugu.

Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne. I koji za mnom, i u neznanju, greš ovaj čudni put: Sivo je tamo, sivinom prostreli bit, sive su oči tajni.

I ne kao ti Strmoglav oplođenju Slepo na pir. No voljom, te ne sazdala me, Put otvaram, evo, Sebi za uništenje, Nerođen ma za mir. Plod ja bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč.

POGLED 1 Pogled je — gine oko. Nesitom utol mrenje. Nestati — to moj put. I mesec samrtno kad žut, táme to zemljom vrenje — bubri u dojke, ljubi on.

PORUKA 1 Prozrem vas: jadna jasnota, umlje, jadna reč, mračni put grete. Zamukni mukom skota; — dostojan spolja lik i um, unutra zver i bespomoćno dete.

4 Jadna jasnota, umlje, jadna reč, mračni put grete. Dostojan spolja lik i um, unutra zver, i bespomoćno dete.

Dostojan spolja lik i um, unutra zver, i bespomoćno dete. PUT 1 Jer gazilo se tuda, jer gazilo, i neboga, evo, stopa utabava; — nema traga.

I životom to da brizne svaki kut, putu zdruzgati je stopu, stopi put. 4 Hodom to u nehode, u bespuće neputem, i brodi da se ne prebrode.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Otac bi spavao kratko, burno, rčući. Posle spavanja čisto bi skočio, umio se, i brzo, nemajući kada, već uz put navlačeći koliju, kao da se ne zadocni, odjurio bi natrag u čaršiju, u dućan.

Odgovorio bi svakom na pozdrav produžavajući put. I to sve uza zid, polako, mirno. Izišav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza

Izgovor im je navek bio: kako su bili tu, išli poslom, pa onako uz put navratili k njemu. Gotovo sa strahom, trljajući, kršeći ruke, ulazili bi, išli po dućanu, zagledali i zapitkivali

Čak, kad bi neki mušterija, kakav seljak iz udaljenog sela, koji je u godini jedan put ili dva puta dolazio u varoš, na pazar, pa do tada nije dolazio i nije čuo za smrt očevu, pa kad bi došao, ušao, video

— Neka, dosta. A imam posla, pa teško će mi biti. — Kusni, kusni ti, a posao imaćeš kada. Prvi put od očeve smrti bilo je tada što ga je baba od posla, rada odstranjivala.

zadovoljni i siti od današnjeg po tri puta pečenja i vađenja hleba, počeli svaki čas da istrčavaju i odlaze u mehane, uz put zajedno pevajući iste pesme uz svirku što se otuda čula.

ga, istrčavala bi i razmaženo, ulagujući se, dolazila bi mu ljubeći ga u ruku, odmah, kao dete, baratajući mu uz put po nedrima, pojasu, tražeći to što joj je doneo i uzimajući radosno zagledala.

Mladen, kao stariji, zaslužuje odmor, odlazi pre. Ali retko da dođe pre brata kući. Obično se, uz put, zadržava kod ostalih dućana, trgovaca ili na razgovor, ili opet poslom.

A najviše, ako ima koja opšta, maalska, čaršijska stvar da se svrši. Da se sad, tako uveče, uz put kući, s viđenijim, prvim ljudima koji su tu, u svojim trgovinama, porazgovara, pripita.

— Naš je! Ona posrnu. Papuča joj odlete s nogu. Čisto padajući nasloni se na nj, i, prvi put, uze ga za ruku i poče je ljubiti.

Svi se, dakle, osećaju kao slabi, boje se, povlače. On sam treba jak da je. I ta mu je noć bila najteža. Kad prvi put saznade da mu, ako hoće da je kao što treba a ne oslanja se ni na koga, ne obavezuje nikom, da bi to svoje, sebe, mogao

se u nj, što je Mladena od tog njenog otvorenog, jasnog pogleda, čisto preseklo, rekla mu: — Brat-Mladene, ne staj na put! — A već se po njenom glasu, licu, videlo da se setila svega [njihovog]. On se činio nevešt.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

B. škropi tašta zeta kad joj kao mladoženja prvi put dođe u kuću (SEZ, 19, 142); preperuga čeljad u kući (SE3, 16, 157): čobanin na Đurđevdan ovce (SEZ, 19, 56); bajalica

, 3702. Upor. letonski običaj da se put kroz selo i polje kojim će se kretati mrtvački sprovod posipa otrovnim tisovim granjem, »da bi se duhu otežao povratak«,

zelene grančice, a na Đuđevdan okiti se njima i kuća i crkva; docnije, ako zapreti grad, krsti se tim grančicama put oblaka i govori: rastupi se (Begović, ŽSG, 121); takođe se za vreme grada kida vrbica i unakrst baca u vatru (Begović,

Prema jednoj etiološkoj skaski, v. je prokleto drvo, jer je jednom, kada je Isus gonio đavola, pokazala đavolu put kojim treba da se spase. Zbog toga v. nema roda (GZM, 6, 1894, 371).

Praznik g. je Preobraženje. Pre Preobraženja ne valja ga jesti, a toga dana nosi se u crkvu i osvećuje i prvi put, kao pričešće, okuša, i daje se bolesnicima (ŽSS, 140; Begović, 30; SEZ, 14, 71; 40, 74; ZNŽOJS, 20, 49). G.

»Drem« se »predaje« i samom drenu, kad se u proleće prvi put ugleda njegov cvet (Sofrić, 86), ili na Đurđevdan pre zore: momci i devojke u tri maha penju se na d.

Polivka u ZNŽOJS, 8, 169). U vezi sa magičnom snagom j. postao je verovatno i propis da, kad se detetu prvi put oblači košuljica, treba kroz nju propustiti j. (»da bi dete bilo rumeno«, ZNŽOJS, 7, 186). J.

rodi se devojka (SEZ, 41, 1927, 115); stvori se zlato (іbid., 239); kada se baci na divlju planinu, načini se kroz nju put (LMS, 145, 1886, 106 id); od jabuka, ko ih pojede, narastu rogovi (SEZ, 41, 1927, 216; 520; Polivka u ZNŽOJS, 13,

Ako žene ugledaju prvi put u proleće rodu s glave, biće te godine malo k. (ZNŽOJS, 7, 144). Kad se u selu Razgojni (leskovačko) pojave oblaci s

Tiber. ‹69›), tako se Srbi, kad prvi put u proleće zagrmi, kite koprivom (SEZ, 14, 332; 17, 169; 194); takođe se, u tom slučaju, i verige kite k.

O religijskom značaju k. najbolji je dokaz činjenica da se koprivom ritualno pričešćuju. K. se prvi put okusi na Čisti ponedeonik, ili na Mladence, ili 1.

i Schneeweiѕ, 126). Na Veliki petak od svih variva samo se ona sme [mora?] jesti (Begović, 111). Kad se prvi put jedu, nabadaju se na slamku [o značaju toga v. Schneeweiѕ, 126], »da preko leta ne bi imalo buva«.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s njome.

Lani, ugrejan vinom i zabreklom momačkom snagom, upade mu u kolu u oko jedna hrišćanka, koju tada bijaše prvi put vidio, ali je po čuvenju poznavaše. Djevojče se skanjivaše, a i njegov otac, Ilija, ne bijaše zadovoljan, pa se razvrgoše.

Sjutra Ilija i Vojkan gone svaki svoga pauša pred sobom put varoši. Nisu uzjahali, jer je studeno, saganak bure na mahove brije sa snijegom ojajenih planina, i smrzavica je.

Pa ih povede kroz čaršiju, tobože u šetnju. —Evo, — ljutito veli, — ja ću kupiti vaše dijelove; znam da bacam novac na put, — i ustavi se, taman kao da ga prosipam po ovome putu, po kojemu idemo...

Rade pogleda u sunce. —Idem, Mašo! —Zbogom, Rad! — pozdravi žena i nadoda: —Napojićeš me još gdjekad, kad me put nanese... — A što ne bih?

I žesteći se, čini mu se da je ljutit na nju, a sretne li je drugi put, neće voditi šale s njome... Da, negda je nije smio u oči pogledati! ...

Čeka ga na putu: zna da će toga dana ondje proći da drva sanese. Dok ga spazi, izađe mu na put. Rade, brate, — veli mu, a nad poplašenim očima zatreptaše trepavice i poniknu, — neće ti žao ako me u nedjelju

Ali odnekud usred čaršije obri se Petar, Cvijetin stric, pa im presječe put. —Kud ćeš s curom? — pita, nakreman vinom. —Pusti ljude da mirno čaršijom idu!

komada planinskoga sira, da prismoči u putu, pregršt oraha i komad blagoslovene svijeće, da ga od zla brani i na pravi put privede. Puneći torbu, stara ga svjetuje, a otac Ilija samo puši i sluša ... — Pusti kraju, majko... ne brini se...

Ali malo vremena iza Radina vjenčanja zakonitim putem, jednoga ljetnjega popodneva odbježe Cvijeta po drugi put od Radivoja, ponese sobom svoj curski kovčeg, pokupivši u nj sve svoje što je Radivoju u prćiju donijela.

— Ko veli da si davao dvije kvarte? Pusti, bolan, — milo za drago! Drukčije što hoćeš, ali ovaj put valja da ide po zakonu; i ti si tražio štetu po zakonu, je li pošteno? —Ali biće troškova!

već jednom parbenici opamete, — tako rekoše na sudu, — zatražiše potpunu naknadu za dangubu, dnevnice i za prevaljeni put oko četrdeset kilometara, svega skupa sto i šezdeset kruna. —Ravnih četrdeset talijera!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Voleo bih da još koji put prošetam livadama oko Morave, ćuvicima Dilja i proplancima Gradine. Da li mnogo ištem od tebe, Gospode?

Drugi put se Prohor zarekao da će tri dana i tri noći klečati golim kolenima na kamenom podu crkve, pred oltarom. Zavrnuo je

Ali kao god što je za neprijatelja taj put do Kule bio gorak, on je i za prijatelje predstavljao mučeničko iskušenje, a za slabog starca, kakav je bio Makarije,

Pipac, Bogdan i Kirča, obučeni u duge crvene plašteve koji su jezivo delovali pri odsjaju plamena što je palacao put zvezdanog neba.

Janju su neko vreme zadržali na Kuli, tobož kao služavku, a u stvari Lauš je verovao da će mu još koji put poći za rukom da sa Janjom bude muškarac.

udari, ali se u zadnjem trenutku predomislio; umesto toga ošinuo me je pogledom neizrecive mržnje, okrenuo leđa i otišao put manastira. Jelena Znam da sam poslednjih godina postala troma i aljkava.

Izgleda da me to napušta. Danas sam pomislila, prvi put posle toliko vremena, kako mi u kovčezima leže lepe haljine i kako bi bilo prijatno ponovo se okupati u Mrtvaja viru,

isceđenog i oronulog, a preko njegove slike mi kroz sećanje, na trenutak pre ulaska u ovu odaju, lebdi Jelenin lik, put njezina, sva u treperenju.

Kakve su se sile sukobile u njegovoj duši? Kuda se zaputio? Osvetljava li Bog njegov put ili ga nečastivi vodi na bespuće?

Mogu da kažem kako sam hteo da ga kao zalutalu ovcu u gori vratim na put spasenja, da ga privedem Bogu pravom stazom, kroz dobrotu, ljubav i praštanje i da ga odvratim od razmetljivog

“ Prohor nije shvatio ovaj put. Pokušao je da ukroti svoje telo mučeništvom kao da njime može da suzbije grehove sebičnosti, zavisti i mržnje.

sveta koji ostavljam, da znam toga trenutka da se od njega opraštam u naponu njegove lepote, da ne odlazim ia svoj daleki put kao očajnik, poražen i proteran, nego da ustanem od stola punog jela i pića u trenutku kad mi je najslađe, a ne kad

Ilić, Vojislav J. - PESME

tiho spušta koprene svoje skut, I kruna božijeg truda, svetilo vedroga dana, U mirnom hodu svome svršava dnevni put.

Vaši borci mene malo plaše, Hladno pljujem na svetinje vaše! 3. No jesenji kada stignu dani, I na put se lastavica krene, Prijatelji, setite se mene U dalekoj, nepoznatoj strani I u vašem prijateljskom krugu Podignite

“ I smućen se abat diže, I u Kembridž tužan stiže, I preduze dale put I u Oksfort stiže ljut. I suton je podô meki, Kad ga srete svinjar neki, I zapita uzgred to: „Da l' se čuje novo što?

Na humku gavran graktajući sleta, Kovilje raste i kupina cveta. 6. Kad sam prvi put putovao tuda, Bilo je mutno novembarsko veče; Pustošna jesen ovladala svuda, A Drina šumi, peni se i teče, I prevrće

A to je ovako bilo. Kô svakad činio što je, Kravar okrete glavu i oči obrati svoje Put guste zelene šume. Al' danas začuđen stade Kad njegov pijani pogled na cvetnu obalu pade.

I to ga bolelo zdravo. Hajd što je pevala, tešto! Al' ta veselost beše ovaj put sumnjiva nešto, Posle onakvih snova. I zašto gledaše kradom Kad kravar od kuće pođe sa svojim rogatim stadom?

4. U râni osvitak zore Zvezdana na noge usta, I svinje pogoni tada u polja vlažna i pusta, A uz put i Kiću srete. Spojiše čopora oba, I onda iđahu tako, ćuteći do neko doba, Dok, najzad, stigoše reci.

„Pogledaj“, reče mu, „samo!“ i pruži put sela ruku. ,,Buktinja svetli se tamo, I kmet sa momkom ide.“ Kića se lagano diže, Povi se, da bolje vidi, i naže

“ I kmet je, najposle, čovek; pa tako i samog njega Ljubopitljivost strašna ovaj put obuzme svega, Nadviri u okno prvo, pa rukom lupati stade.

No uz put kravar ga srete, i čisto u nekoj stravi, Potrča sad kravar krčmi da čudo narodu javi. „Ta takvi dovode oluj,“ pijući

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

PREMERAVANjE ZEMLjE 33 VIII NEOČEKIVANI DOGAĐAJ, NOVA JEDNA TEMA ZA PREPISKU 40 IX KALENDAR I NjEGOVI ELEMENTI 42 X PUT U CARIGRAD. KLEOPATRA, OPROŠTAJ SA ALEKSANDRIJCIMA 45 XI CARIGRAD.

Ja Vas pozivam na takav put, pun doživljaja. Za ovako takvo putovanje možete se, po Vašem ukusu, odenuti i okititi. Putujući i posmatrajući,

Naš put će nas voditi kroz vasionu i vekove, ali i život zemaljski. Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu

Pružite mi Vašu ruku da je poljubim i zadržim u svojoj, jer ćemo odmah na put. - Kuda? - Do kolevke astronomije. - Gde stoji ona? - Vremenski i prostorno daleko od nas.

Potrebno je da se za taj put odenemo na način onog vremena. Prelistajmo ovu knjigu sa slikama starih nošnji, izaberimo ono što nam treba, a dobro nam

Noć se spustila, ali se na horizontu rumeni pun mesec, a aleja palmi pokazuje nam naš put. Kraj toga drvoreda presečen je, kao testerom, ogromnim zdanjem.

ali one pri tome kretanju katkad zastanu, vrate, se malo unatrag, kao da su nešto zaboravile, pa onda opet produžuju put u svome glavnom pravcu. One kao da lutaju među ostalima, pa zbog toga i dobiše naziv lutalica ili, po grčkom, planeta.

Savršeno ste ga rešili. Vaša prijateljica, dvorska glumica, pozajmila Vam je za Vaš put odela Here i Leandera. Divno ćemo u njima izgledati! No i Vaš putnički engleski kostim stoji Vam odlično.

Kada sam davno je to bilo - prvi put zaplovio morem i kada mi je kršovita obala strimonskog zaliva iščezla iz vidika, upalo mi je odmah u oči koliko se

Zato proučavam brodogradnje starih Grka. Sa najlepšom lađom klasičnog doba starog veka, mi ćemo na put. Bilo je to, ako se ne varam, u rano proleće 219 godine pre Hrista.

Sve je, dakle, udešeno da ne može biti bolje za naš put. Valja samo oči zatvoriti i otisnuti se iz sadašnjosti. Ja ih sklapam, i slušam već ritmičko udaranje bezbrojnih vesala

Ta ulica, široka četrdeset koračaja, nosi isto ime, Kanopus, kao i zvezda koju smo noćas prvi put videli, a vodi u aleksandrisko predgrađe istoga imena.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

grana Dobio sam nada, Cveće mi je dalo Nežna osećaja, Mirni povetarac Suza – uzdisaja; Kad me svoji zraci Prvi put celiva, Sunce mi je ognja Poklonilo živa, A tičice male Pesama mi dale.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi je

Pa kad ti je toliko teško bilo, što nisi kazala, i onda bih ja odmah došao, odmah, još prvi put? TAŠANA Oh, i ja, dedo, ne znam! Samo znam da... MIRON Šta, kćeri? TAŠANA Ne znam, dedo!

STANA (sluškinjama): Eto vidite, i što ste toliko zalarmile. Kao da ga ne znate. Kao da ga prvi put viđate. SLUŠKINjE (odlazeći): More, strašan je! Ulazi Tašana.

I onda svaki pruža duvan i časti. A gde pazarim, naplaćuje manje, te mi po neki put i gotova para u džepu ostane. TAŠANA (dobrodušno): De, de... neka te čuje samo hadži Rista i drugi pa ćeš videti!

Jeste, bilo je, bilo. I zašto? Vidim: i on kao i ja: jede, pije, pa neki put i više i gore od mene. Dakle, i on grešan kao i ja.

je pomažeš, kako si joj kuću opravio, nekoliko njiva i vinograda kupio, njenu decu kao svoju gledaš, čuvaš, izvodiš na put. MIRON (kao braneći se): A, to nije ništa. Sem nje drugog svoga nemam; pa bar nju da pomognem, usrećim.

Znao sam da ću, koliko puta, idući sam putem, kojim sam nekad kao dečko išao, radovati se, kad vidim kako se isti taj put proširio i povećao — isto kao i ja; drveće po njemu, koje je bilo nekada zasađeno, već iždžikljalo, izraslo sa po kojom

Obučen u dosta aljkavo odelo, ali po kome se vidi da je, kad je prvi put krojeno i šiveno, to bilo sasvim raskošno odelo. Uvređen, a i dosta zbunjen).

(Kafedžiji): Donesi im rakije. Ulaze begovi. Ispred svakog sluga, osvetljavajući mu put, nosi fenjer. Sve sluge sa fenjerima prolaze i odlaze u dvorište Kafedžija i momci prihvataju begovima njihove kratke,

Pa, Mirone, Božji ugodniče, vladičin namesniče, prvi duhovniče, tako li ti tvoju pastvu čuvaš, na dobar put izvodiš, u veri pravednih otaca učvršćuješ?

Moje su ruke nečiste: one više ne pripadaju samo njihovom ocu. Ali mogu decu bar kroz rupe na vratima da poslednji put vidim. (Prilazi otvorima i kroz otvor gleda): Slatka moja deco! Pogle kako se igraju. Ništa ne slute.

(Okreće se.) Još ga nema da me vodi, da bežimo daleko u svet... Hajde da se obučem i bošče spremim za put. (Oblači se i vezuje bošče.) Utrči Kata i još sa ulaza kuka i nariče. KATA Kuku, kuku!

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

U očima ima nešto što on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu prođe jeza. Pomisli na svoje rođenje i detinjstvo, na mladost, na naglu odluku da se ženi nepoznatom

Majstor Kosta sačeka leto, i ne kazujući nikom ništa diže se s ćerkom na daleki put. Jedva je dobio pasoš, jer je jedva umeo da objasni kuda upravo hoće da putuje. I desi se čudo.

Piše, zove, ali sam ne dolazi. Jednog dana Ristana opremi muža na put. Trebao je ostati u Budimu, dva, tri dana, a ostao je nedelju dana. Ristani milo.

Ali uveče majstor Kosta oseti da ga groznica trese. Sutradan ga je palanka videla kako prvi put u životu ulazi u advokatsku kancelariju, izlazi iz nje, žuri u magistrat, odande nekuda, ne uvardaše kuda, i opet

I tako je Nola rasmejala još poslednji put svog oca. Hrabro se držala i tu. Teško joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega baš kao za neko dete.

Malo dana zatim, Stanojla Perčinova je prvi i poslednji put u životu obukla kićenu svilenu haljinu, uzela Tošu, ili kako je ona govorila, Todora, ispod ruke, i koračala za nju

saznade se neočekivan i prost odgovor: da Petar nešto nije dobro s plućima, i da Toša ima zadatak da brata spremi za put i lečenje. — Čim je negde više nego jedan doktor, šij crn barjak — protumačila je popadija od Gospojinske crkve.

Pa se javio neki melanholičan stid, možda prvi put u životu Stanojle Perčinove, što je ružna i nezgrapna, što se nije mogla udati kako se udaje, i imati dece.

Otvoriše kapke, i čuše kroz staklo da se neko vrlo učtivo raspituje za put do nekog majura i nekog sela. Razgovor taj se prekinu kao nožem presečen, iz dva razloga.

(Zanimljivo je da se gospa Noli po drugi put nije dalo da ode u svoj kraj, da otprati voljenog oca do groba, ili mu bar stigne na podušje.

Žena u grobu, a ćerka, mesto da majku zameni, kelneriše... I tu sam nakaznost prvi put videla u ovoj blagoslovenoj zemlji... Koje čudo onda što je Srba pre vremena počeo da gleda noge cirkuskim igračicama...

Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati! Decu ću izvoditi na put što bolje mognem, svakom dati komad hleba u ruke, i pomoć moju dokle sam živa...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

On pođe za njom, u nadeždi iskusiti ko je i gdi sedi, no kako se udivi kad primeti da je Roksanda put iza sela upravila! On usugubi korake, počem se polja dobavi, i stignuvši Roksandu: »Lepa moja, kuda tako nameravaš?

Vi nas pošteno s ogrižajima poraniste. Sve krpež i ogrižaj. Fala vam lepo, zapovedajte i drugi put s objavlenijem na prenumeraciju, pak ćemo se razgovoriti. A sad dosta; fala vam i opet na krpežu i ogrižinama!

Jošt se Endimion na krilu Tetinom valjuškao, a Roman osedla konja i poočimu javi da je za put gotov. Ovaj mu blagoslov dade, i Roman, poljubivši ga u ruku, sedne na konja i kao munja iz mesta svoga roždenija iziđe.

»Je l’ poneo Roman što novaca na put? Ima li u torbi leba, sira, pečenja i malo vina?« — Ovo pitanje voprositelju ni najmanje čest ne čini, ono pokazuje njegovo

Ako budete snishoditelni razrešiti je — ona takve tajne u sebi sodržava, taki će nam pokazati neki put — ljubim vam ruku. ZAGONETKA »Nema stvari na ovom svetu veće od mene. Jupiter pa ja, kojima su sva vozmožna.

On ovaj predel nimalo ne poznavaše i nadaše se da će mu, kao Eneju, kakva Ciganka doći da mu u dlan gledi i da mu put pokaže, koja će mu potom mati biti; no ova ga nadežda zasad izneveri, i on, umoran budući, pođe tražiti kakvu sen, dok

valja da je našoj irojkinji svojstveno bilo brzo govoriti, koje malo promukle reči njene izdavaše kao kad u proleće prvi put izdaleka grmi, a budući da prednja dva zuba nije imala, zato nije ni čudo da pri ovoj grmljavini iz usta njeni kiša od

U najvećoj njenoj nuždi, koju je sad prvi put kao pri prvoj prosidbi iskusila, ona bi se jamačno bednog svog života lišila da nije, kao što smo vidili, Sudbina u

nevinost braniti, i budući da mu se pomenuta devojka u opasnosti biti viđaše, obode svoga konja preko, upravivši put besnom tom zveru; na njega strelu pusti, i tamo ga zgodi gdi je najnužnije bilo za oboriti ga na zemlju.

Kuda će po ovoj neprolazimoj šumi? Ova ga misao na to dovede da on svoju Rozinantu okrene i tamo put upravi kuda je višepomenuta devojka iščezla.

Je li samo ova misao ili drugo štogođ Romana pobudilo da on put svoj preokrene, vidiće se. Poznato je kako oni koji se prvi put u kartanje upuštaju čine; — spočetka radi su malo u

Poznato je kako oni koji se prvi put u kartanje upuštaju čine; — spočetka radi su malo u kafanu, da im vreme prođe. Dođu kod astala gdi se igra, sve se

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

sa očevim štapom u ruci Sa upaljenim srcem na štapu Stopala mi sriču slova Koja mi sveti put ispisuje Crtam ih štapom po pesku Pred spavanje Na svakom konačištu Da mi se iz sećanja ne izbrišu Daleko sam još od

stajaće zvezde vezuje Pere šape svojim vukovima Da tragovi mračne zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME IZVORU Gleda u kamenu Svoje treće oko Vidi u nepristrasnoj vodi Svoj poharani

putiru prepunom krvi Na presečenom vratu Parčad se njegovog mača pretvaraju U drobni hleb Sveta majka Subota Po drugi put ga rađa Živ je u crvenoj kapi rose Igra u zapaljenom kolu božura Peva u pesmi kosa na ovom polju BOJOVNICI SA KOSOVA

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

“ Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu

sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim

zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.

“ Ali se vi po drugi put varate ako mislite da je to njemu dovoljno i da će vas sad već jednom pustiti da nastavite razgovor sa njegovom mladom

Ona u svoje vreme nije bila tako seda, ali sam joj ja, još kad sam joj prvi put bio predstavljen, počupao crne vlasi, te da bi umirio sestricu, stariji je brat brzo iščupao pamuk iz postave očevog

do bogatstva i za kojim se ne šapuće, no se zna da je dva puta odležao hapsu, jedanput za lažno bankrotstvo i drugi put za zlonamernu paljevinu prethodno osigurane radnje.

Drugi put sam, opet, dočepao kutiju fiksa za cipele i namazao hlebac za užinu, te su mi posle pet dana ispirali stomak.

starao da održim, te sam zatim još češće razbijao sebi nos, čupao sestri kosu, uganuo jedanput palac na ruci a drugi put nogu u članku, dok najzad nisam jednog dana prosuo žar iz peći te upalio prostirač na podu, zatim čaršav na stolu i

se u životu čovekovom svega dvaput javlja: jedanput, kad oseti potrebu da krade tuđe kruške, oraje i jaja; i drugi put, kad oseti potrebu da krade tuđu čast.

Ja sam ovim hteo samo sam pred sobom da opravdam onaj ponos koji sam osećao kada su mi prvi put navukli pantalone. Međutim, nisam imao mnogo razloga da budem toliko ponosan na te pantalone koje su mi navukli.

Drugi put sam nalio u novu novcatu cipelu moga starijega brata katran, tako da su morali seći cipelu da bi mu je skinuli s nogu.

pa govori o hrišćanskoj nauci, dođe na čas crtanja pa govori o pomračenju sunca i nikakva vlast ne može tome stati na put.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Krenuo sam odmah nasumice, po pravcu ruke gde mi pokaza komandant. Noć je sve više uvijala vidokrug. Put je krivudao, a nigde svetle tač ke prema kojoj bih se mogao upravljati. Ordonansa nisam poveo.

Ordonansa nisam poveo. Da se povratim, izgubio bih u vremenu. A ovako sâm u noći, ne poznajući ni put, počeo sam zazirati od svakog drveta... Činilo mi se da su kopite moga konja strahovito odjekivale u noćnoj tišini.

Starao sam se da držim stalno desnu stranu. Čim put skrene nalevo, postajao sam nespokojan i zatezao dizgine. Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao.

Zanemeo, kao u bunilu, slušao sam razgovor. — Šta ćemo sad? — Ima li koji drugi put? — Koliko ima pušaka u bateriji? — Svega šest. Dve pokvarene. — Auh!... Gospoda mu milog! — Čekajte!

Sem nekim drugim putem da pođemo. Ista misao mučila je i komandira, i on zapita seljaka da li ima koji drugi put. — Evo, vod’! — pokaza nam on rukom u mrak. Jedva nazresmo između strnjika putanju. Samo, da li mogu tuda topovi proći?

Dakle, Nemci su. Jedini je izlaz da udarimo jednim bočnim putem. — Onda se priseti: — Je li, stari, kakav je to put? — Dobar... za kola... — Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu.

A još uvek smo išli baš njima u susret. Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete!

On skrete sa strane puta. U mraku jedva nazresmo gde se put odvaja. Komandir zastade. Naiđe i prvi top. — Prednji, teraj još malo... Još, skreći!

Naiđe i prvi top. — Prednji, teraj još malo... Još, skreći! 3atrupkaše kopite i top skliznu s druma na seoski put. — Teraj pravo! — naredi komandir. Onda se obrati meni. — Idite napred. Iako se nađoh na čelu, laknu mi malo.

Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. — Za Stari Adžibegovac, ako uspete da se izvučete. Negde desno svitnu nešto. Ne znam da li je blizu, ili daleko...

Pade mi tada na pamet slika koju sam nekada video u jednoj galeriji slika u Rusiji. Bateriji je isto ovako presečen put.

Dobro, i da pobegnu. A ti zaboravljaš da su njihovi pešaci tu, pred selom. Čuju pucnjavu, i taman mi na put, a i oni. — I to jest — odobrava narednik.

Petrović, Rastko - PESME

Jednom sam rukom uzeo ručicu Perinu, drugom sam rukom uzeo ručicu Stevinu; Tako smo pošli put neba, daleko, hoj, hoj! Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi.

i ptice proleću kroz oblak I cepaju ga ritmom dugih pesama Kraj Ohridskog jezera i manastira svetog Nauma Za mirni put beskrajni i duboku nabranu vodu, Raskidam oblak nad vama. JUČE I DANAS Sirene se zakikotale piskavo izvan nas. Sirene.

upravljenom u napred značenje mora da je čudno bolje; beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja, sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi; briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

O, toliko varnica, Kroz poludeli podmlađeni mlečni put; Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva, Međ noge tu prima poslanu ženu Boz - i jedan mesec žut, Ogroman,

providi i miriše nađubrena mračna njiva, Međ noge tu prima poslanu ženu Boz - i jedan mesec žut, Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut (U čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o ćut! Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.

je za tebe i to nastanjeno fantomama, Koje ne ulivaju nade već obeshrabrenja; Da l' s tobom, ili one same, Nađoše put ovuda za beskraj?

Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave, I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave, A azur nikad više, Ni čeljust

Odjednom bi me stid od tog što rekoh i užasnuh se. Oni nisu hteli ni mog imena niti ičijeg, ja sam učinio po treći put isti užas.

Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru, To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor; Kada i na poslednji joj odbles duhom bih u odgovoru, Podne već beše prošlo, ja još gledah

Prvi put dakle spavah, ne nadgledajući tok života, I sanjah isti baš čas životni kako odlazi, I kako ravnodušnost, neprebolna, u

Gledam te hrabro, odlučno, Prvi put ovde, pod pravim uglom, sa rodne grude. Da li će te iko pogledati ovako posle mene, Da li si zaboravio ono čime si se

Imađah šesnaest godina, plakah u postelji; Tad prvi put odoh i ubih je. Njene oči, njene oči Sunce, zar ih se ne sećaš. Umrećeš takođe, raspašćeš se.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Mogla bi s njom da popriča: možda zna nešto o oblacima, o cveću? Možda je nekada bila u gornjem svetu? Možda zna put k njemu? Lako je ribama: plivajući stižu do površine! Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan.

Ali, tek što udahnu kaplju vazduha i povratak je neizbežan. Grana, sigurno, zna neki pametniji put! Sedefna ruža nakloni se koralnoj grani, rešena da je upita za savet i od nje zatraži pomoć.

Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta. Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega.

Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao. Zamisli se i sneveseli Vedran.

Zaradova se dečak, potrča. A put sve strmiji, kao da planina beži u nebo. Najednom, nestade puta i ispod dečakovih nogu zevnu ponor.

Drvoseča poče da se na smešno lice privikava. Čak pomisli da ima nekakve svrhe njegov život i iste noći prvi put, spokojno zaspa. Tako, prvi put, nakon odlaska iz planine u snu vide svoju ženu, decu i dom.

Čak pomisli da ima nekakve svrhe njegov život i iste noći prvi put, spokojno zaspa. Tako, prvi put, nakon odlaska iz planine u snu vide svoju ženu, decu i dom. Žena se smešila, a susedi mu dobardan nazivali.

Brzo! Ne opraštaj se! Težak i dalek je put pred nama. Skoči mala brbljivica na repić Zračku i putovanje opet poče. Oblaci su zajedno s vetrom leteli na zapad.

Opasan i težak je bio put iznad planinskih vrhunaca, lakomislen i neoprezan oblak. Je li čudo što se za lednik zakačio?

— govorili su i smejali se. Poče da proklinje momak svoju sudbinu, a majka poniknu očima, prvi put osećajući da je nemoćna da pomogne. 3atim se jednoga jutra diže još pre zore i pođe u svet da nađe leka nevolji.

Šta joj je tako mladoj i lepoj? Zašto đavola zove? Carstvo smrti? Pa, niko se odande nije vratio da put kaže! Smejali su joj se ljudi u lice, savetujući joj da se okane svog traganja: smrt će i sama doći, svakom dolazi!

Ali, biti blizu plemena, a izdvojen, bilo je gore nego biti sasvim odbačen, jer je onemogućivalo put k drugima. Ako bi ga iko i primio? Nebesima i cveću ne pripada, a zvezde i leptiri osećaju da nije njihov rod!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Okreće leđa mesečini.) Oh, ova mesečina! (Vrača, razmeštajući zrna): »Postelja mu prazna, put dalek i krvav«! (Preneražena odgurne sito): Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode!

Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko.) Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostade da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaju.

(Okreće se Koštani): Koštan! De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!... (Vadi i baca joj novaca.) SALČE (Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put! KOŠTANA Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne!

De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!... (Vadi i baca joj novaca.) SALČE (Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put! KOŠTANA Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan. MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav.

Ili jablanče tanano? Bre gidi, džanum, Stojanke, Stojanke, bela vranjanke! TOMA (prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta.

TOMA Za mene nema više, kćeri, nema. Nego, dede pevaj! KOŠTANA (peva): Tri put ti čukna na pendžer, Mila daskalice... Stojan-hadži daskalov. TOMA Nije to bio Stojan, već sam ja to bio.

(Odlazi). TOMA (sprečava Koštanu da ide): A nemoj ti, pevaj! KOŠTANA Drugi ću put! A sada i ja da idem. Jer bolesna sam. TOMA (iznenađeno): A ne... Nemoj, kćeri! Ako te grlo boli, uzmi šerbet, rosu..

Dom, uz ognjište! (Barata po pojasu, tražeći kesu s novcem.) I, s’g Koštan, ostaj mi s’s zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev...

Šantić, Aleksa - PESME

PESME 108 PLIJEN 109 ELEGIJA 111 VEČE NA ŠKOLjU 114 NOĆ 116 PRED RASPEĆEM 117 SVIJETLI PUT 118 OŽIVI MENE, NOĆI...

Pod oružjem stao, Uz jatagan trepte ledenice dvije. Spremni konjic frkće, nogom kopa, bije, Kao da bi na put gospodara zvao... Zora je.

O moj dragi, ti mi pod pendžere dođi! Pa put neba često mili pogled pusti, Ko da jedva čeka da se veče spusti... Pa još, bolan druže, kad neđelja svane, Na

Narod je ovi umirati svikô — u svojoj smrti da nađe lijeka. Mi put svoj znamo, put bogočovjeka, I silni, kao planinska rijeka, Svi ćemo poći preko oštra kamâ!

Narod je ovi umirati svikô — u svojoj smrti da nađe lijeka. Mi put svoj znamo, put bogočovjeka, I silni, kao planinska rijeka, Svi ćemo poći preko oštra kamâ!

Ne pitaj ih kuda jezde, To ne smije niko znati, Do li ponoć i zvijezde I pun mjesec što ih prati! Ne stoj na put!... Mrko sluti Onaj što kô vihor goni... Rukom drži kindžal ljuti, krvav kao mjesec oni. 1896.

I krvlju svojom preliću sve pute Idući tebi, i vjerujuć u te, Uskrsli brate potištenih ljudi! 1907. SVIJETLI PUT Noć. Mirišu smreke i kadulje svježe. Mir.

9 Na kril'ma pesme ove Na dalek hajdemo put, Na žale Gangesove, Gde divni ja znadem kut. Tu bujna bašta je neka Gde trepti meseca sjaj, Tu vernu sestricu

58 Jesenja noć je i stabla Povija vetar ljut; Ja sâm, ogrnut strukom, uz gorski jezdim put. I kako ja jezdim, i misli Jezde mi preda mnom; One me veselo vode U moje drage dom.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

i junaštvo, izbere zgodno vreme i zaleti se na samog velikog načelnika (turskoga), načinivši se kao da je begunac. Put mu se otvori, a kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i strašnog samodršca (sultana).

Dakle, nebesko i zemaljsko carstvo ne isključuje jedno drugo; i u jedno i u drugo put vodi kroz borbu. Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku još u rodovskom

Jedni govore da je on u tu Pećinu pobjegao kad je prvi put vidio pušku i pošavši da je ogleda (da li je istina da je onaka kao što se pripovijeda) probio iz nje sam sebi dlan, pa

Ili, drugi put, da bi obmanuo turske uhode, on uči svatove da izmenjaju konje, i tako dovodi špijune u smešnu nedoumicu: Mi smo svate

To je nešto drugo. Kad Marko „ugasi žećcu“, posedne Šarina kao „ala na bijesa“, i teško tome ko mu na put stane! No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru.

To je bio jedini put da se sačuva snažna država, koja bi bila u stanju da se odupre najezdama. I Njegoš s razlogom optužuje razbijače države:

godine Đurađ je sklopio ugovor s Mlečićima (u tome ugovoru Zeta, koja je bila u sastavu Đurđeve države, prvi put se naziva Crnom Gorom). Ali već 1437.

Đurković–serdara devojčin isti odgovor trojici Turaka, ali uvek sa nešto drukčijim poslednjim stihom: devojka prvi put kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju“, drugi put „za sokola SmiljanićIliju“, treći put „za junaka

ali uvek sa nešto drukčijim poslednjim stihom: devojka prvi put kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju“, drugi put „za sokola SmiljanićIliju“, treći put „za junaka Smilanić–Iliju“, i te promene — date u lepoj postupnosti dovoljne su da

stihom: devojka prvi put kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju“, drugi put „za sokola SmiljanićIliju“, treći put „za junaka Smilanić–Iliju“, i te promene — date u lepoj postupnosti dovoljne su da razbiju monotoniju.

Janko, na mač oštru sablju dočekao, na dvije je pole presjekao, i Alilu ruku obranio, ruka pade u zelenu travu; drugi put ga udario Janko, udari ga po bijelu licu, ods’ječe mu lice do vilice, sinuše mu zubi do resice; treći put ga udario

travu; drugi put ga udario Janko, udari ga po bijelu licu, ods’ječe mu lice do vilice, sinuše mu zubi do resice; treći put ga udario Janko, pres’ječe ga po svilenu pasu, pa ga turi sa konja đogina. Mili bože, čuda velikoga!

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

šta radi Niti spava Zemlja večeras zabušava Ma šta mi reče DR Miš je dobio grip Pa je seo u džip I prevalio put dugačak Da ga pregleda dr Mačak Doktor pacijenta štipnu Pacijent nešto zucnu Doktor mu leđa pipnu Zatim ga u

HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO BAR PUTAR UREDIĆEMO TO KO OD ŠALE Reče mu glavni šef sale DOBIĆEŠ ODMAH ZASEBAN PUT DONEKLE NASUT ODNEKLE ŽUT DOSADNO MI JE KAMEN DA TUCAM Reče putar OD MUKE PUCAM HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO BAR —

svoga lafa JEDANPUT U PARIZU Jedanput u Parizu Na Monmartru Il blizu Videh lepu markizu BONJOUR MADAME Prošli put u Milanu Sve je išlo Po planu Sreo sam Julijanu BONGIORNO BELLA Tako na Gibraltaru U jednom liftu U kvaru

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Hajde, hoćemo li sad kući. Djeca su još prije pola sata izišla iz škole. — Hajdemo ... Uz put ćemo se dogovoriti koga ćemo primiti u našu četu.

Uz put, vraćajući se iz Gaja, dogovorili su se koga će, od bijenih đaka, primiti u družinu. — Curice nikako! — svečano izjavi

— Radoznalico prokleta, svud ti moraš prva zaviriti! — dreknu iz lijeske ljutit glas i na put s praskom iskoči glavom i bradom — Stric. — Ehe-he, jeste li se prepale? — Da znaš, tužićemo te učitelju da nas plašiš!

“ — Aha, evo Strica! — poveseli se Mačak. — Prepao se pa pjeva. Ih, a još je u društvu s magarcem! Istrčao je na put i još poizdalje povikao: — Ej Striče, pjevaš li to da odagnaš strah?

Toga dana rastuženi Nikolica uz put reče svojoj kuji: — Žuja, gotovo je sa školom. Kad ne daju tebi, neću ni ja ići.

Ona se onda pribi uz Vanjku Širokog, svog zaštitnika, a na to Stric ljutito lupi dlanom po stablu i zapri jeti: — Drugi put ću skočiti s vrha bukve, pa nek bude milo onima koji me mrze! Djevojčici zaigraše usne.

— Pravite nered i još se smijete, je li! Kad se vratio za katedru, on izbulji oči u Lunju kao da je sad prvi put vidi. — A ti? Šta ti tu čekaš, a?

— Tuda je najkraći i najlakši put prema logoru, pa ga treba osigurati. — To je tačno — složi se Mačak. — A ko jednom bubne u ovu rupu, neće mu, bar tri

— Vidi, molim te, čak ni ovdje ih nema. Gdje bi onda mogli da budu? Kad se prvi put sjetio Prokina gaja, samo je odmahnuo rukom. — Kakav Gaj?

Svakako u blizini ove staze, jer njome je sa seoskog druma najkraći put u šumu. Tuda moraju naići oni đavoli, ako već hoće u Gaj. Krenuo je malo dublje u šumu, baš u pravcu logora Tepsije.

— Ama upao neko noćas kod kuje, a sad ga više nema dolje — uzbuđeno poče Stric. — Da to nijesi bio ti kao i prošli put? Možda si jutros bio pospan kad si tako rano stigao, pa nabasao na jamu? — Ne, ne, evo pitaj kuju.

Ošamućen od udarca glavom kroza zid kolibe, Jovanče samo uperi kuburu put uzdignuta poljareva štapa i viknu: — S puta! Ne predajem se!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

110 PUT PO ZVEZDAMA 111 ISTOČNIK VEČNOGA ŽIVOTA 112 KRINOVI 113 IZVOR VODE ŽIVE 114 IZ PSALAMA 115 MOLITVA ZA MIRAN PUT U VEČNI

110 PUT PO ZVEZDAMA 111 ISTOČNIK VEČNOGA ŽIVOTA 112 KRINOVI 113 IZVOR VODE ŽIVE 114 IZ PSALAMA 115 MOLITVA ZA MIRAN PUT U VEČNI VILAJET 116 PISAC VLADICI ŽRTVENU PESMU PRINOSI 117 POHVALA SVETOJ PETKI SRPSKOJ 118 VIRŠI NA VASKRESENIJE

ŽITNICA 129 DVOSTRUKO DRVO ŽIVOTA 130 DUBOKE VODE 131 RAĐANjE 132 OTKROVENjE JOVANOVO 133 REKA SVETLOSTI 134 MUDROST 135 PUT 136 MRTVOROĐENI 137 SVIRALA 138 MLEČNI PUT 139 ADAM 140 IZ POTAJE TRČANjEM PRIBLIŽAVA SE SMRT 141 BOGORODICI KRASNIH

VODE 131 RAĐANjE 132 OTKROVENjE JOVANOVO 133 REKA SVETLOSTI 134 MUDROST 135 PUT 136 MRTVOROĐENI 137 SVIRALA 138 MLEČNI PUT 139 ADAM 140 IZ POTAJE TRČANjEM PRIBLIŽAVA SE SMRT 141 BOGORODICI KRASNIH OČIJU 142 ŠETNjA PO GROBLjU 143 SREBRNI

osvem puščanih hitaca, osovi i stršeni će napredovati te neprijateljsku vojsku moriti i razgoniti, a Izrailju put krčiti braneći od zlotvora da zdravo i mirno prohode u svoj vilajet izdat im od Boga.

Lađari se za put po vodi bez straha s lađami putovati spremaju; morske galije se od pristanka im na širinu izvlače pojući nove Bogu

Suncu je hod opredeljen, zna mu se put dokle hodi s okretom svojim; a ostalo što je god na zemlji, jedno nastaje, a drugoga nestaje; koje pak množi se i

TAKO DOISTA NEKIMA NOĆU... Tako doista nekima noću Zgađa se duša Ka pravo ista što je Crkva hramna. PUT PO ZVEZDAMA Nek se promenjuju dani i godine svojim zavičajem, kako je Gospod izvolio, — a ne mi...

MOLITVA ZA MIRAN PUT U VEČNI VILAJET Rodaj nam, skrbnim, so te loze vina da pijemo i našu tugu starostljivu da zaboravimo.

— bila sam k njemu sadružna Mudrost: ja sam se radovala svaki dan, veselila sam se pred njegovim licem u svako dobi. PUT Dosta i dosta takvih ima Što širokim putem putuju svoj život, Ama uska vrata i tesni put je Kojino uvodi ljude u

PUT Dosta i dosta takvih ima Što širokim putem putuju svoj život, Ama uska vrata i tesni put je Kojino uvodi ljude u život, I malo je koji ga nahode.

Duhnu na lice mu dihanje života i bist človek v dušu živu... MLEČNI PUT Kad na nebu među zvezdama ima jedno skupa sabranje malih zvezdica štono se zovu mlečne kaplje od bogorodičinih sisa,

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

I sam stari penzionisani predsednik suda, koga su mlađi činovnici među sobom zvali „mačor“, i on bi se svaki put okrenuo za Zonom, a kad bi mu prebacili i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu

Kad je odslužio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio dućan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike između onog prvog i onog drugog, docnije

Kad je ovo po drugi put, posle vojske, otvorio dućan, i mušterija je prema dućanu mnogobrojnija bila nego pre. I on sad nije imao nužde da

I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno „ti“, koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj, kao najjači konopci i lanci („ružični“, naravno)!

Čelebija se zvaše?! — Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u guberl’k... I sag jošte je živ!

A kad je Manča vikne da ponese dadi alvu, a ona se okrene i samo isplazi jezik na njega, pa produži put. Kad je svršila školu, a bilo joj je tada dvanaest godina, zadržali je kod kuće.

Prolazi i zvižduće, žuri se kao da je pogodio da izradi polelej od srebra, pa sad hita u dućan i traži kraći put i preči sokak!

i s ocem se razgovarao, Mane bi ga ma kako izazvao — kako je ljut bio na njega — i potukao se s njim čim bi ga prvi put sreo i našao.

“ I zato nije ni čudo što nije uz put primetio buljuke seljanaka i seljančica u njihovom živopisnom odelu kako promiču putem kraj njega.

Drugi put bi ih zadevao ili se bar iskašljao prolazeći kraj njih, a sad ih nije ni primetio, iako su se kikotale glasno i gurkale

I to je ohrabrilo Manču. i prvi put kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam, zovnu je. — Na dom, ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane. — Zdravo!

— Tugô, — smeje mu se majka — ostaše si udovice i sirotice... Ta što da čine!... Ili drugi put, opet tako, uleti sav zaduvan s po jednim jajetom u svakoj ruci.