Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
GLAVA ŠEĆERA Tek se sunce smirilo, a Radan Radanović iz Krnnća izmiče s praznim kolima iz Š. Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je...
Hej, brale stani!« i maše na nj rukom da stane. Okrete se Radan i ustavi volove. Priđe mu gospodin omalen, buljavih očiju, s postriženom bradom i kratkim čibučićem u zubima, pa ga
— Pa eto vidiš šta je... svrdo — odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita. — A bogati, brale, šta radiš s tim? — upita gospodin.
— A bogati, brale, šta radiš s tim? — upita gospodin. — Vrtim glavčine, jarmove, jastuke i još koješta — reče Radan mereći gospodina od pete do perčina. — Valjda kad hoćete da rastresete vunu, onda bušite tim jastuke pa povadite?
— reče gospodin misleći o jastucima što se pod glavu među. — Ta nije to, nego ove jastuke — reče Radan i pokaza mu rukom prednji i stražnji jastuk u kola. — A je li to staro, brale? — upita gospodin.
— A je li to staro, brale? — upita gospodin. Radan već vide s kim ima posla, pa da bi ga se otresao reče: — Odkako je boga i vola, od onda je i svrdo. — Zar tako staro?
— Zar tako staro? — začudi se gospodin. — Ja šta misliš ti... — potvrdi Radan pa viknu na volove da idu, i sam pođe. — Stani, brale, molim te! — ustavi ga gospodin. — Šta ćeš?
— Ne mogu ja — treba meni svrdo. — Dobro ću ti platiti. — Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe. — Ama molim te, brale, stani!
— Dobro ću ti platiti. — Aja, ne mogu nikako — reče Radan i pođe. — Ama molim te, brale, stani! Radan opet stade, pa kao zatežući se reče: — Ta ono, ja ti mogu baš i prodati; samo bojim se da ne bude za te skupo?
— A šta cenite, brale? — upita gospodin, radostan što Radan pristaje da proda. — Dve rublje. Izvadi gospodin odmah dve rublje iz špaga pa Radanu u ruke, i primi svrdo.
Zaviri u kola, pa videv torbu sa stvarima, upita: — A šta ti je brale ovo? — Eto torba? — reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom. — Znam, znam... Nego šta si to nakupovao?
— Ja, kad idemo u crkvu. — Drugi put idete bosi? — Jes̓, drugi put idemo bosi. — Odgovaraše Radan tek onako — neka se govori koješta. — A ne bojite se zmija kad idete bosi? — Jok, ne bojimo se!
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Čuvar od vrta, lika mi odliv, s četiri reke, istoga vrela, šumi božanstven, svetli nezlobiv svešteno radan slavi mi dela. Zrnima grožđa nebo se kiti. Dišite sa mnom - bićete siti. Tvorčeva škola lako se uči.
Nedelja šušne: Trepnuti ne smem: puni mi srce radosti refren. (Zaneto radan daktilo-trohej rasklapa razboj, prazni kolica umornih dana.) - Negde nas odvej, pahuljo šumna, vrati nam lica.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Oca Radan odavno nema, a majka dane i sate provodi u betonskoj džungli, za korom hleba trči. Kad da sa dečakom malo popriča, tugo
Ne dopiru do Radana ljudski koraci, glasovi i senke oblaka brže. Kao ribica u ledenoj kocki zarobljen živi Radan. Ni ptice da proleti, ni psa da zalaje, ni lista da zašušti.
Otkud, najednom, ona pukotina? Nije je bilo ni juče, ni jutros. Otkuda sada ovde? Uštinu se Radan za podlakticu: možda mu se pukotina, ipak, priviđa?
— zavrte dečak glavom, a čovečuljak se nasmeja i pođe ka dečaku. Sada je Radan mogao da ga vidi sasvim dobro. Po svojoj veličini nezvani gost mogao je biti patuljak, ali sve ostalo uz patuljke ne ide.
»Ne može ovo biti patuljak!« — zaključi Radan sam u sebi, a mali gost, smejući se, reče: — A zašto ne bih bio? Pre nego što ostare i patuljci su deca...
— Mališan priđe Radanovom uzglavlju i dodirnu mu čelo svojom laganom rukom. — Hajde, ustani. Igraćemo se! Radan u nedoumici saže glavu: on je odavno zaboravio šta je igrao, odavno čak ni s kreveta nije sišao.
sebe pokreću, mada su se svi vidari i lekari davno složili da on nikada više neće koraknuti, nikada ustati iz kreveta. Radan od straha zatvori oči: sve ovo je san i drugo ne može ni biti! Kada on ponovo otvori oči pred njim će biti prazan zid.
Dobije li je — on će svakoga dana dolaziti, ali to mora biti njihova tajna. Radan je ne sme poveriti ni majci, niti bilo kome drugom. — Sad igraj! — šapnu Micko i poverljivo se naže ka dečaku.
— Sad igraj! — šapnu Micko i poverljivo se naže ka dečaku. Pažljivo, kao da mu se radi o glavi, okrenu Radan kocku i pomeri skakača nekoliko pola unapred. Sreća je, izgleda, bila na njegovoj strani.
Sreća je, izgleda, bila na njegovoj strani. Dečakov skakač bio je sve bliži cilju. — Čoveče, ne ljuti se! — podrugnu se Radan, u zlo doba, majko rođena! Patuljkov skakač bio je na potezu i sve brže sustizao Radanovog.
Preostalo je bilo samo još jedno bacanje kocke. Drhteći, baci je Radan, priželjkujući šesticu-pobedonosnicu. I gle čuda: bi šestica! — Pobedio sam! Pobedio!
— Pobedio sam! Pobedio! — kliknu dečak, a lice mu obli rumenilo. Micko će dolaziti. Više neće biti sam! Uze Radan patuljka na dlan i samo što ne kriknu od čuda: Micko je imao njegovo lice, na isti se način smešio, mrštio, prekrštao