Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Vrata se otvoriše i uđe Radan. — Dobar veče vam, braćo! — nazva svima skupa. — Bog ti pomog̓o, Radane! A odakle ti u ovo doba? — upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana. — Nisi pogodio!
— Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik! — Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen. — Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik.
— Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik. — E, hoćeš ti kaiš!... Šta ću ti ja! — reče Radan. — Kako si, Radane?... Pop! Pop! pop!... Odakle ti?... Pop! pop! pop!... U ovo doba?... Gde je pop?
— uzviknu onaj što razbacuje, izvrnu kartu, kad ono dama. — Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane! — Baksuzi ste, čini mi se vi svi... — odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi.
— A njemu skotu — ja! — E kako te Uzlović zakačio u svoje kandže, ne iščupa ga se ti šale! — Vere ti, Radane — upita jedan od njih — pravo mi kaže, koliko si uzajmio od njega? — I ne pitaj, brate, koliko sam.
« Okreni, obrni — nemaš kud! Dam mu obligaciju... — Ih, Radane, zaboga! Zar baš dade?! — uzviknu jedan između njih uprepašćeno. — A ja šta ću, moj brate!...
— A zar je on malo njih upropastio, moj Radane! — reče jedan. — Dabogda da i ti čitav ostaneš. — Mučno, bogami!... Ko se danas zaduži — nema mu bela dana više!
Dok se čuše srećom i petli... Odskoči mu dete s leđa, pa naže uza stranu. Obazre se i reče: »Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno tu je glava šećera!...« I nestade ga.
Taman bi nasred ćuprije, a odovud, malo povodeći se, preda nj Radan. — Jes ti to, Radane? — Kum-Mato!... Gle, ti si! — reče Radan kao trgnuv se malo. — Eto ja... vidiš, tako! Malo, bogami, kume, pa...
Kad beše kod vratnica da se rastanu, Radan hukne i reče: — Devet puta, moj kume, nije šala!... — Hej, moj veseli Radane! — prošaputa Mato i okrete naviše stazom kući svojoj...
Smotri ga naš dugajlija, pa se zagleda u nj kao da ga poznaje; zagleda se još bolje, pa ga zovnu: — Jes' ti, Radane?! Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: — Aha, Đuko! Nuto, bogati — otkud ti ovde? — Donese i mene vetar, Radane.
! Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: — Aha, Đuko! Nuto, bogati — otkud ti ovde? — Donese i mene vetar, Radane. Vi'š, ja s mojim kapetanom kvit! — Jesi davno iz Vladimiraca? — Prekjuče sam pošao.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Počnem ti ja, moj mili Radane, da živim samo za svoju dušu. Pa kao da i samog slušatelja šalje svojim putem, on počinje, zaneseno, da mu sladi
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Što je pobegla? — Baš zato! Baš zbog tvoje želje da je držiš u kutiji! Voli, ali ne prisvajaj prijatelje, Radane! Ni mene ne prisvajaj, jer i ja ću jednoga dana morati da odem.
praznina, kada se jednoga jutra ču otvaranje vrata, nečiji laki koraci i poznati glas reče: — Ustani i pođi, Radane! — Micko! — uzviknu dečak. — Ne vidim te... — I ne možeš! — lagana Mickova ruka tače dečakov obraz — ali ja sam tu.