Radičević, Branko - PESME
Al' je Stojan na krajinu makâ, Pa on čuva stražu od Turaka, I davno je kako tamo krenu, Njemu Rade ide na izmenu, Radivoja pobro Gojko prati, Pa ga moli i ovako brati: „Hajde, brate, hajde, Radivoje, Da ti zlato ja pokažem svoje.
“ Tako Cveta, pa lice odvrati, Svojih misli jađanih se lati, Od obraza suze joj udriše — Radivoja jadi pokosiše, Od jada mu puca srce živo: Zašto on baš da joj čini krivo!
Milenko je skupio družinu, Pa krenuo nekud na Krajinu. Al' na domu našô je drugoga, Ta drugoga, Radivoja svoga, Pa mu kaže što je i kako je, Kaže njemu i za zlato svoje; Na sve strane sveta golemoga, Kaže, nema čeda
duboke se rake, Te mi mrtve primaju junake; Jošte jedna raka stoji tuna, Tu Radivoj leži i Ajkuna, Ajka grli svoga Radivoja. Bože velji, to je volja tvoja... Ja se tebi i čudim i divim, Primi mrtve, a ja idem živim.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Pa opet koraci: osjetio da hvata drijemež, te se trgnuo. Gore dolje, gore dolje. Gledam Radivoja. Gledam mu onaj ožiljak u ošišanoj kosi nad čelom. Sad opet spava, primirio se.
To mi čisto kida živce. Gore dolje, gore dole. Kad će već završiti ova noć! LXIX Opet sam sâm u sobi. Juče su odveli Radivoja. „Hajd' zdravo!” — oprostio se sa mnom. „Znaš, mnogo ćeš mi nedostajati. Bit ću jako, baš jako sâm bez tebe!
— Radivoj. Gotovo je. Donijeli su ga na obdukciju. Uprav ga sad dolje seciraju. Tako, dakle. Gotovo je. Nema više Radivoja.
Znači, izdržao je i ovog puta. Izdržao je, ali ga više nema. Nema više Radivoja. Kasnije je došao i mladi doktor i najavio mi: — Sutra se ide na operaciju. Odlučeno je. Dakle ipak! — ...
I vuk sit i koza cijela. — Da. Vuk sit i presit a koza zdrava i čitava. Samo Radivoja više nema. — ... Dakle, pripremite se za sutra! — rekao je ustajyći i potapšao me s ovlašnim ohrabrenjem po ramenu.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Sjajna meta na istoku U zemljama boljeg sveta Radivoja tavnom oku Već jedanput već zatrepta, — On radosti suze proli. Al’ još samo brdo jedno Mora preći momče bedno!
Oj, putniče svaki, pred spomenom kleči! Obožavaj stalne Radivoja trude: On raskrči teške dovde tebi pute!” Braće stopam, mnogi putnik sledi I grobove braće redom gledi.
Putnik jedan, kada bude vreme, Popeće se na vrh mete lepe, I taj će, za trude Radivoja mlada, Utešit mu majku od njenoga jada. 1847.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Petar mu priječi, a pomažu mu neke komšije, radi cure pizmeni na Radivoja. Ali prijatelji Radivojevi nađoše mu se u nevolji, opkoliše ga i, skupljeni, u gomili, prodiru naprijed.
I upita sestru: — Cvijeto, kome voliš? Voliš li Radivoju? Curin poplašen pogled pade na Radivoja. —Hoćeš li poći s njime? — priupita Rade. —Hoću! — prihvati sestra i privine se bolje Radivoju. — Dobro je!
—Ne zamjeri, oprosti, Rade, nije do mene! — ljubeći ga, veli mu na odlasku. One noći kad je Cvijeta odbjegla Radivoja i, poplašena, dotrčala svojoj kući, pljuštila je kiša. Mokra, drhteći od uzbuđenja, sjede uz zapretano ognjište.
Te noći preldžije u Petrovoj kući nagađaju radi čega Cvijeta odbjegnu od Radivoja. Stric joj Petar veli: — Čisto da sam znao što sad znam, biva što svijet govori, — ali svijetu nije svaku ni
Ali, ko bi znao? Ipak, kažu da se jedne noći vratio iz varoši pijan kao sjekira, i, ne našavši u kući Radivoja, kradimice prilegao uz Cvijetu...
—Da, glavu! — potvrdi Ilija, — kad je potreba ili inat po srijedi... — Ali Cvijeta, razumije se, odabra sama Radivoja... pa ko joj što može?... — Ne razumiješ, — ljuti se pop Vrane kao za se i ućuta. ...
Ali malo vremena iza Radina vjenčanja zakonitim putem, jednoga ljetnjega popodneva odbježe Cvijeta po drugi put od Radivoja, ponese sobom svoj curski kovčeg, pokupivši u nj sve svoje što je Radivoju u prćiju donijela.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ode Rade preko gore čarne, Novak osta pod jelom zelenom a sa svoja dva nejaka sina. No da vidiš deli-Radivoja! Kad iziđe drumu na raskršće, loša mu je sreća priskočila: susrete ga Mehmed Arapine sa njegovih trideset
delije, te uvriško sablje povadiše, u hajduke juriš učiniše, ne daše im puške isturiti, no trideset glava osjekoše, Radivoja živa uvatiše, vezaše mu ruke naopako, vezana ga vode kroz planinu, a nagone te im popijeva.
planinu, pomoli se trideset delija; svaki nosi džidu na ramenu i na džidi od hajduka glavu, a pred njima Mehmed Arapine Radivoja vodi savezana, i on ćera tri tovara blaga, pravo ide drumom niz planinu; doke pade u busiju tvrdu, al̓ podviknu
Novak kićene svatove, sve svatove iz gore Hajduke: kuma kumi Boroja hajduka, starosvati Sredoja hajduka, a đeveri deli-Radivoja.
li si majke ojadila, mloge sestre u crno zavila, udovice u rod opravila, — da od koga, veće ni od koga, od Novaka i od Radivoja! Da, l’ ćeš danas moj’ ojadit majku? Da l’ mi sestru u crno zaviti?
Izgubi me Grče na mejdanu!“ No eto ti deli-Radivoja, golu sablju nosi u rukama, pravo ide Grčiću Manojlu: „Stan’, kurviću, Grčiću Manojlo!
Lasno j’ s đecom mejdan dijeliti, no pričekaj deli-Radivoja, da junački mejdan dijelimo! Reče njemu Grčiću Manojlo: „Bliže k mene, čiča Radivoje! Bliže k mene, da se udarimo!