Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Jedno jutro, baš kad beše zajmila ovce da istera na popas, a Živan izlete iz kuće, pa se prodera: — Čuješ ti, more, Radojka! — Čujem, tajo! — odgovori ona polako, a nešto pretrnu.
Šta ćeš tamo? Zar nema paše i po drugim brdima? — Ta... ono... ima... — zamuca Radojka. — Ima, jakako! Ali nema onog dronje, onog Strahinje, što povazdan ćurlikâ u dvojnice!... Ako li ga domčam — odraću ga!
Ali nema onog dronje, onog Strahinje, što povazdan ćurlikâ u dvojnice!... Ako li ga domčam — odraću ga! Radojka samo obori oči, pa zadrhta kao prut. — Goni te ovce gore u gaj! — poviknu Živan, pa se vrati u kuću kao smušen.
U kući se diže čitava vreva. Živan praska i viče, rekao bi, sve pobi. Dvoje dece pobeže napolje plačući. Radojka okupi ovce malo brže, samo da odmakne, da ne čuje taj rusvaj. Bila je to skromna i mirna devojka, kao jagnje.
Često hoće i da se pobije. Otkako su ga okmetili — lepo čovek pobesne!... Radojka već izbi s ovcama iz gaja gore na rudinu, pa ih pusti te se pâsom spustiše do bukvika s onu stranu brda.
Nije obišla ni dve-tri igle, a bahnu ozdo iz bukvika Strahinja, te pred nju. — Uh, Strahinja, ala me uplaši! — reče Radojka i osvrte se plašljivo. — A zar ti ovde izjavila ovce? — upita Strahinja smešeći se.
— Bogami, odista. — Baš bih voleo da mi to nisi kazala... — reče i nešto se okari. — A što? — upita Radojka kao začuđeno. — Tako!... — odgovori Strahinja, pa se zamisli.
— A što? — upita Radojka kao začuđeno. — Tako!... — odgovori Strahinja, pa se zamisli. Taman Radojka zausti da ga nešto upita, dok ti se pomoli ozgo putanjom Živan, pa podviknu: — A, tu li si, lolo!... — Bež', Strahinja!
— Bež', Strahinja! — vrisnu Radojka, pa pobeže k ovcama u stranu. — Kući se vuci! — dreknu Živan na nju, pa polete k Strahinji cičeći kroza zube: — Stani
Ode u nečiju njivu da oseca potru. Teško sad potričarima!... Radojka je već davno stigla s ovcama kući. Ni sama ne zna kud je prošla i kako je došla.
Pošla na vodu. Kad vide Strahinju, ona se čisto trže i obazre se uzvereno. — Ene, ti si, Radojka!... — reče Strahinja, pa ustade i zaturi torbu i gunjac preko ramena. — A kud si ti tako poranio?
— reče Strahinja, pa ustade i zaturi torbu i gunjac preko ramena. — A kud si ti tako poranio? — upita Radojka polako i snuždeno. — Ta ni sam ne znam — odgovori Strahinja i sleže ramenima. — Ostade li, bolan, živ onomadne?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Žena mu je davno u zbegu umrla. Od starijeg brata ostala mu je snaha koja s njime sada deli starešinstvo — Radojka joj ime.
Osim njih troga niko se ni za šta u kući ne pita, nego sve lepo sluša i pokorava se. Ako je Matija odneo porez, Radojka otišla crkvi, a Blagoje da polaže stoci u kući je kao u školi odakle je izišao učitelj.
— Nemoj ti, molim te, pominjati što za ono! — Bog s tobom! Kad Radojka posle sve ispriča đedi, on se zamisli, zamisli. Najposlije mrdnu obrvama: — Znaš, snaho, sve je tako!
Poče naposletku tražiti da se drukčije i bolje odeva. Arsen, siromah, kaže joj: da đeda i Radojka kupuju svu robu i da on ne sme ni pomenuti đedi da njojzi samo kupi nov srmali-jelek; ali ona odgovori da za đedu nije
— I Velinci da je rodila kopile! I teško bi se žene i opet odvažile da kažu, da Radojka sve to već izodavno i ne sluša i ne gleda, i da nije sam Arsen sutradan, kad je ona svoj nov novcat jelek isekla na
— Bog, pa ti! — E, ama ja evo ne znam kako. Da je bila Radojka, ona bi opazila kako se oko nabranih đedinih očiju pokaza nekaka detinjsko-lukava samopouzdanost. — Kako te bog uči!
Lice mu se izbeči, a usne mu počeše drktati. On poče strašno i promuklo vikati: — Svima vama, — slušaj i ti, Radojka, i ti, Blagoje, i svi ostali!
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
radosno i srećno, pa su stoga deci nadevali sledeća imena: Veselin, Veseljko, Radovan, Radoje, Radosta, Radislav, Radojka, Sreten, Srećko, Sreta itd. Imena-blagoslovi su i: Blagoje i Blagovan.
Radičević, Branko - PESME
Po sredini preseče on Rajka, Ostade mu samorana majka, Još razdvoji na konju Radojka, Čilo momče, lepo kâ devojka, I brata mu mlađa Radojicu, Ucveli im na domu sestricu: Zaludu se braći svojoj nada,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ja izvukoh flašu vina i neko meso. Aleksa protrlja veselo ruke i viknu posilnog da zovne i potporučnika Radojka. — Bre, ala ćemo da se počastimo — veli zadovoljan. — Dojadi mi ovaj vojnički griz i pirinač.
Sutradan je komandant bataljona tražio izjašnjenje od komandira čete, a ovaj opet od Radojka zbog ove noćašnje uzbune. — Eto, vidiš — priča nam ljutito Radojko — kada oni iz pozadine narede „da se neprijatelj
Priđosmo im ćuteći. Između njih, na blatnjavoj zemlji, ležalo je telo potporučnika Radojka. Usta su mu bila poluotvorena, kao na osmeh, da su se videli beli zubi...
Tu je prekinuo. Sipila je jesenja kiša, kada vojnici proneše kroz blatnjave rovove opušteno telo potporučnika Radojka. Nosili su da ga bace u rupu neku, a sa njegovim telom zakopaće za večita vremena i sećanje na Radojka Savića,
Nosili su da ga bace u rupu neku, a sa njegovim telom zakopaće za večita vremena i sećanje na Radojka Savića, najhrabrijeg oficira u puku.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
može uzeti kao korenita, jer se zajedno s poezijom u preimenovanju promenio i sam pesnički subjekt: iz hipostaze Radojka Jovanovića, koji je 1920. i 1921. bio objavio dve zbirke pesama, prešao je u hipostazu Rada Drainca, koji 1922.
Eto zato nam, na primer, sledeći katren Radojka Jovanovića ne govori ništa, osim što nas dosta vešto vraća u Dučićev pesnički svet: A noć tugom tone... tone...
duše, sanjive i bone, Snova nekog Boga rasiplje se svila („U majske večeri“) Poezija Rada Drainca, za razliku od Radojka Jovanovića, počinje tek od trenutka kad je odustao ne samo od dučićevskog aleksandrinca nego uopšte od tradicionalnosti