Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Trže se Radoš i stade. Trže se i ono dete, pa stade žmirkati i gledati pravo u nega. Radoša podiđoše neki mravci, pa u onoj zabuni viknu: — Čiji si ti, mali?
Ovo samo žmirka i miče gubicom, pa tek uze kupiti kamenjice i drvca i bacati se na Radoša. Radoša podiđoše još krupniji mravci. »Nije čist posao!« pomisli u sebi, pa opet povika: — Čiji si, bre, govori!
Ovo samo žmirka i miče gubicom, pa tek uze kupiti kamenjice i drvca i bacati se na Radoša. Radoša podiđoše još krupniji mravci. »Nije čist posao!« pomisli u sebi, pa opet povika: — Čiji si, bre, govori!
Sad ću da pucam! — i navi pušku na nj. Ono tek odlomi od žbunića grančicu pa nanišani njom na Radoša. Radoš se sav ohladi. Spusti pušku, pa poče polako izmicati natrag. Ono sve bliže k njemu, pa udri kamenjicama.
Jedva se malo pridiže, ali se i posle dugo lecao i najposle umro. — Bog zna šta će i od Radoša biti? — reče Smilja i čisto se ohladi od straha. — A šta radi, prijo? — upita Anđa.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
— Sutra i tako biće skupština, Gde će se ona pomoć rešiti Što Mlečanima dati obećah — Tom ću prilikom prognat Radoša. — A Stanišu!...
(Starac odlazi.) VUKSAN: Ja rekoh, Al’ ko s Latini lomi pogaču Il’ će poludet il’... ...budi bog s nama... Radoša on da progoni!... (Vuksan odlazi.) RADOŠ: E sram te bilo, seda starosti!
JELISAVETA: I tebe s njim! VUJO: De! de!.... Hoću l’ ih puštit... A došli su i oni da te lijepo mole, gospodaru, za Radoša, da ni ga pokloniš, gospodaru!... A evo te još i u bešici služah... znaš kad te ono obučavah orlove strijeljat?
VUKSAN: Dođosmo, gospodaru, i ti, gospođo, Za Radoša vas našeg moliti. JELISAVETA (knezu nasamo): „Našeg?“ E ču li, kneže: „Njinog“ Radoša?
JELISAVETA (knezu nasamo): „Našeg?“ E ču li, kneže: „Njinog“ Radoša? VUKSAN: Da vratiš, kneže, onu tvoju reč Kojomno si ga prognao.
BOŠKO: Haj, da nam oca znaš!... RADOŠ: Možda i znam.... BOGDAN: Orlovića znaš li? RADOŠ: Slušâ sam za serdara Radoša, što su ga sa nevjerstva progonili... BOŠKO: Prognao ga je nevjernik!