Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
patriotskim pripovedačima šezdesetih godina, kao i Čedomilju Mijatoviću kada je docnije pisao Ikoniju vezirovu majku i Rajka od Rasine.
Radičević, Branko - PESME
ti si iz daleka, Jera misliš, kâ što reče amo, Da ovdena žive zverke samo, A ne znadeš sred ove gorice Bele dvora Rajka Žeravice.
Gledni samo — vidiš tamo gore One bele ponosite dvore, To su dvori Žeravice Rajka, To su dvori mojega babajka. Dođi k nama, svak te rado čeka, Jer si, vidim, putnik iz daleka, Majka, seja za tebe
“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali mamene konjice, Hvatili se zelene gorice. Jezde gorom oni
ti si iz daleka, Jera misliš, kô što reče amo, Da ovdena žive zverke samo, A ne znadeš sred ove gorice Bele dvore Rajka Žeravice.
Gledaj samo kraj ove rudine De se bele iz šume zidine: To su dvori Žeravice Rajka, To su dvori mojega babajka. Dođi k nama, svak te rado čeka, Jer si, vidim, putnik iz daleka; Majka, seja za tebe
Turčina; On se rani i pade sa konja, I ta reč mu beše najpotonja: „Ču li, sine, svojega babajka, De potraži Žeravicu Rajka, Kaži njemu, sve mu prašta Rade.“ Ovo reče, Bogu dušu dade. I gle, kako tede blagi Bog, Te ja nađo druga njegovog.
Radivoju srce poželelo Da ugleda Cvetu, čedo belo, Pa se žure kroz lisnu goricu, Da poode Rajka Žeravicu. Laki konji, a prelepo doba, Ala lete pobratima oba; Gora nosi za konje travice, Za konjike konji brašnenice.
„Moje sunce eno sjaje onde, Dede, zeko, još ponesi donde!“ Kod Rajka su obojica bili, Častili se, rujno vince pili, Uzjahali te konjice mlade, Vratili se domu svom nazade.
Po sredini preseče on Rajka, Ostade mu samorana majka, Još razdvoji na konju Radojka, Čilo momče, lepo kâ devojka, I brata mu mlađa Radojicu,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Eh — manu rukom pešak. Zatim pripali cigaretu. Onda povuče jedan dim, i gledajući žmirkavo Rajka produži: — Uhvatiš se, bato, za cevku, pa ideš i spavaš. A za šta da se uhvatim ja?...
Bili smo gotovi da skočimo na njega. On kao da razumede, pogleda upitno sve redom, pa onda u Rajka. — Njemu! — povikasmo gotovo uglas. On se pridiže, obuhvati njegovu glavu i ostatak vode sruči mu u usta.
Večernjača zablista. Trailo pomoli glavu, pa iziđe, a za njim i mi ostali. Dvojica poslednjih izneše lagano Rajka. Ali njegova glava i ruke bile su mlitave, očni kapci nepomični, a usta široko otvorena. Bio je još mlak.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
ne retko ima utisak kao da su to nepotpune, nedorečene rečenice, jer se ispušten deo kao poznat podrazumeva (Nema za Rajka kapa (u Stambolu); Ispalo (oko) koje zaplakalo; Zla godina saterala orla u dolinu (s kokošima zimu da zimuje); Sjaši
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Zato me paze kao malo vode na dlanu. Slušaj — obrati se svome posilnom. — Idi reci nekome da pozove poručnika Rajka. Videćeš ga sada. Nije daleko. — Gađaju li Bugari? — Hm!... Doterao sam ih, pa su sad kao devojčine.
Jer tada sigurno neće više biti ni Dragana, ni onoga Koste „Turčina“, ni konjičkog poručnika Rajka, koji zameću kavgu po ceo dan, a ni ludoga učitelja Stojanovića... Na ulazu se pojavi vojnik.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
koje blago, niti je dao kome svom, iako se znalo, da su njegovi stari sudili na Zmijanju, i da je on potomak od Zmijanja Rajka što se u pjesmama pjeva. — Kad ne mogu knezovati kô što su mi stari knezovali, neću da budem ni turski alabaš!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Da ga ne bi suviše srdili, puste u grad, kao u znak vernosti, sinovca Momčilova Rajka, sa pet stotina vojnika. I tako Momčilo nemajući kud, uredi vojsku za boj, s namerom da posedne opkop ispred varoši,
Margita đevojka u Srijemu po Slanom Kamenu; rano šeta bosa po kamenu, rano šeta, tanko popijeva, a u pjesmi kunijaše Rajka: „Bog t’ ubio, Rajko vojevoda!
ne sluša, al’ to Rajko i sluša i gleda, pa doziva Margitu đevojku: „Sele moja, Margita đevojko, nemoj kleti vojevodu Rajka! Šta će kome učiniti Rajko? Šta će sebe? Šta li će Srijemu? A šta li će u Sr’jemu Turcima?
“ Pa dovati Rajkove noževe, udari se posred srca živa, — mrtva, tužna, pokraj Rajka pade. 59 IVO SENKOVIĆ I AGA OD RIBNIKA Knjigu piše aga od Ribnika, pa je šalje Senkoviću Đurđu: „O junače, Senkoviću