Crnjanski, Miloš - Seobe 2
U zaostavštini tog oficira, pored testamenta, nađeno je i jedno pismo počtenorodnog trgovca budimskog, Georgija Rakosavleviča, koji je, u to doba, za te oficire, koji su se selili u Rosiju, bio prava majka.
Tamo, ispod tornja rascijanske crkve, bila je kuća počtenorodnog trgovca Georgija Rakosavleviča. Kad je odmakao od ostavljenih konja, polumrtav od napora, barusav, bolestan, prljav, grozničav, osvrtao se, da konje još
Gospodin Georgije pomagao je svoje sunarodnike, koliko god je mogao. Kuća Georgija Rakosavleviča, neokrečena, poduprta zidom, bila je na padini brda, ispod rascijanske crkve, u Budimu.
Kao brod, koji talasi bacaju po moru, na pučini, naš nacion luta. Zašto? Kome smo krivi? Šta je naše zlo? Eto i njega, Rakosavleviča, samo zato što ga je primio u kuću, čeka kazna. Za dobrotu i samilost ljudsku.
Samo, to košta. Tako se, eto, desilo da je Isakovič, posle nekoliko dana, spavao i budio se u komšiluku Rakosavleviča, u kući počtenorodnog gospodina Georgija Trandafila, iliti, kako se, hungarski, potpisivao, Turàndfia.
Hteo je da zavara i odobrovolji kirasira, koji ga je terao u arest. Kod Rakosavleviča i Trandafila se, međutim, bio snabdeo novcem i kartabiankom, koju je njegov rođak, bankar, Kopša, u Vijeni, imao da
rekao, pa dodade da kod svog rođaka, zna, da ima poveći broj talera, koje mu je, iz Hungarije, preko počtenorodnog Rakosavleviča poslao. Mladić se onda nasmeja, pa reče Pavlu da uđe. A smejao se kao da štuca.
Jurata, koji ga je posetio, kad je u Beč dolazio – a svakako je primio i talere, koje mu je, preko gospodina Rakosavleviča, poslao. On je Pavel Isakovič Vlkovič.
Posredstvom Rakosavleviča u Budimu, i Kopše u Vijeni, bio je primio prva pisma od svoje familije iz Temišvara, a ta pisma nisu bila vesela.
Hteo je da to pismo, preko Kopše i Rakosavleviča, u Budimu, stigne, pre njega, u Temišvar. Isakovič nije bio naročito pismen. Priprostim rečima, ali srdačno, tešio je
To pismo je zatim, posredstvom Kopše i Rakosavleviča, putovalo brzo, i stiglo, pre Pavla. A sačuvano je u zaostavštini Isaka Isakoviča, Pavlovog bolešljivog rođaka,
Prilazio je Budimu, sa nadom da će se odmoriti, u tužnoj kući Trandafilovoj, ili u kući Rakosavleviča, na miru. Nije više znao da se snađe u životu. Sve je bilo, što je doživeo, drugače, nego što je očekivao.