Obradović, Dositej - BASNE
oštru kraljevsku zapoved: u dvadeset i četiri sata da se ne nađe u Hâli ni u pruskim deržavam, ako hoće da glavu na rameni nosi. U vreme ljute zime, žena hoće da mu se porodi, — ništa to ne po|maže! Furt! Nek se u koli bežeći porađa!
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
I jošt’ da mu kradi deset forinta! Otkud deset forinta? Ajde podaj ti, de, kad kažiš! JUCA (slegne rameni). JANjA: Pa što govoriš? Da mi kradiš, da propadnim? O, talas ego!
Radičević, Branko - PESME
mi barem jošte nešto treba — I tako ti posred jada svoga Konjica se setim nekakvoga: Ime Pegaz, a kljusina jaka, Na rameni do dva krila laka, Kljuse, brate, naočito, krasno, I štaviše, dobaviti lasno: Samo valja pozvat Apolona Il' deklicu
Kako onda, tako sada isto Pred okom je meni sve tu čisto. 57. Ja joj vidim kose raspletene Po labudni ploviti rameni, Rumen-usne, obraze rumene, Vidim snežni njezin vrat mileni, Oči blago na me upraljene, Oči dole govoridu mene:
Na to bi mogô odgovorit sluga; Al' on je skoro kô kamen studeni Te samo muči i sleže rameni. — Taj žubor ide od usta do usta, Al' niotkuda odgovora pusta, I svakom beše i teško i žao, Jer svakome je na srcu
Sjaju s' oči kâno mrkom vuku, Sastavio one strašne veđe, Gleda kroz nji niz brkove smeđe, Strašni brci pali po rameni, Kânda zbori: „Zdravo samo meni, Zdravo budi, desnico viteška, Srećo moja, turska muko teška!
Kostić, Laza - PESME
Ti đačići su pesme što za njom uzdišu, što teše dušu njenu i Bogu uzdižu. Stihari im se svetle na mladih rameni', a barjaci se viju s čiraci' plameni'. Nad grobom su joj dali opelo popovi, „so svjatimi” se ori nad mladi' grobovi'.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
TRIFIĆ (gledi u Persidu): Šta ste joj radili? PERSIDA (slegne rameni). SULTANA: Šta se rogušiš, strvino ženska? (Obzire se da nađe štogod; Trifić je zadrži.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
RADAK: Siromah! ’Ma rašta dođe tu? I ko si ti? ISAK (sleže rameni): Ja ne znam. RADAK: A otkuda si? ISAK (uzima šljunak jedan, pa ga baca u provalu): Otkuda dođe? Kud ode ovaj kâm?
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Na prošeciji na svoji rameni nosili su ga velika gospoda, a ne prosti ljudi, nego paše i seraskeri. Zato taj poglaviti pred vojskom persijskom vezir
Od pomame ni u čemu smanjeni, podzirači, podmigljivi, podsmehljivi, vrteži. Oči beče, noge keče, rameni miču, s glavom tresu, s bokovi lome se i krše, sa svom snagom kicoše se, i tuđ svoj zavičaj od duhovna ureda sobom