Jakšić, Đura - PROZA
mu je dobra moja tetka — mogla bih reći: dobra moja majka, jer ja majčine nege upamtila nisam — dodavala; a kad bi ga rana zabolela, škripnuo bi zub’ma, a moju dobru tetku, koja je uz njegovu siromašnu posteljicu brižno ćutala, potresao je
To behu poslednji poljupci. On beše ranjen... Krv mu je lopila iz usta i iz rana. To behu krvavi poljupci... Ja sam sva pretrnula. „Krv!“ Vrisnuh. „Aleksa! Ta zar ne vidiš da si sav krvav?...
“ Istina, rana ne beše opasna: mogao je lako preboleti, jer gonioci njegovi ne smedoše mu blizu prići, nego su izdaleka revolverima
A kad rana prođe, onda ćemo zajedno da bežimo... Ali sve beše badava! „Ranjen sam, trag mi je uhvaćen, Grlice... Ja odoh; eno gde
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Nit jesen leči, nit rana srasta, svi su me redom klali i jeli, vrana na suvom kosturu hrasta dobiće mozak moj u šlemu, kao u zdeli. z.
Prtenom vrećom ogrnut Negotin, Beograd sa šlemom na ranjenoj glavi, Užice s rana razgoneći vrane, Obrenovac na nosilima.
Milun pod Nišom od aeroplana, Stevan u vojnoj bolnici od rana. Miloš u albanskom snegu, dok ga prti drug, koji kostur posto je pre smrti.
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci, pred smradom naših grehova i rana, Trojeručice, nek nam se otvori crkva na Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Stanko! Pa, veliš, rad si da budeš hajduk? — To mi je želja! — reče Stanko. — A znaš li šta je hajduk? — Od rana detinjstva slušao sam kako o njima uz gusle pevaju — odgovori Stanko slobodno i odrešito. — Jeste, pevaju...
— A što se uvio? — upita Jova Jurišić. — Svega ga izrešetali turski kuršumi!... Trinaest rana na njemu! — Trinaest?! — Jest, trinaest, ali ništa to! Posla ga vojvoda Đorđe u Orašačku adu da se vida!
— Tako!... Sad je dobro!... Večeras ćemo ga odneti tvojoj baba-Stoji. Ona ti oko rana ume kao niko!... Šta je puta mene izlečila! — reče Zavrzan Surepu. — Znam, ali meni se čini da je i kost razmrskana!
Dve mu kapi kanuše iz očiju i prošaputa: — Oprostite!... Sad mi nije do mojih rana!... Gore je ovo!... A kad zabele zora, on viknu: — Surepe! — Šta je? — Na posao! — Šta ćeš?
Sve beše zinulo slušajući Devinu priču. Ranjenicima sevahu oči od zadovoljstva. Više nisu osećali rana, kao da ih i ne beše na telu njihovom... Baba Stoja reče: — Stanko, rano, lezi ti. — Nemoj, bajo, molim te!
I Stanko se reši da ide kući. Bilo mu je toliko dobro da je ustajao i izlazio. Rana je zamlađivala pod melemima, on se osećao vrlo dobro, jeo je i spavao slatko, od groznice ni traga.
Dučić, Jovan - PESME
I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj! kako to boli reći jedno zbogom! I kolika rana otvori se tajna, Kad i za tolikom našom suzom mnogom, Opet padne jedna suza oproštajna. Napred!
OPSENA Ti si kao zvezda jednog jutra slave, A u meni osta kao crna rana; Ti si trista vrela što bruje i plave — Da sva budu jedna suza otrovana.
I jedna misao, kao rana, opominjala ga je na njegovu sunčanu jonsku obalu, tamne vrtove i blede statue. I zajedno s talasima i vetrovima, on je
Svaka beše za Te rana koja tišta, A svaka reč eho Tvoga strašnog slova: I sada Ti kliču samo s gubilišta, I sad su nam groblja veća od
Jer je kletva ova božanskog porekla, Protiv nas je pao svirepi mač s neba; Od Božje je ruke rana što je pekla, Od Božjeg je testa mrva crnog hleba.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali opet, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u mog majstora kobila!... Ej ti, slepi mišu! donesi još rakije...
„rapir”, oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu — da vidi svet njihovo junaštvo. Rana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam.
manov — mahnit čovek Marѕeіllaіѕe — Marseljeza, francuska narodna himna masaroš — kockar, hazarder menzura — plitka rana od sablje mosur — natega, vrg, hajduk (služi za vađenje pića iz bureta) moto — deviza, geslo; misao (obično citat)
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
I dobro je, i ne valja! Zapamtio sam dobro, kad god je tako rodna godina bila i jeftina bila ’rana, uvek je bilo rata. Sad kako je, to ja ne znam! Valjda i ti carevi pobesne k’o i paori.
«... Al’ govori Madžareva Jula: »Mene j’ nána uvek zaklinjala Da ne ljubim kog mi srce neće! Volem biti tiskoj ribi ’rana Neg’ ljubiti tri mlada drotara!
— veli gđa Sida. — He, to sam ti, Sido, i sam više puta pomislio, he... al’ šta ćeš!!... Da i’ držim, — skupa je rana; pa p’onda... oni odande, oni preko, — oni nam još i ponajviše smetaju!
željenom času osvete, a osećala se u pravu, da je sada bila kao gromom poražena kad je čula kako se stvar iskrenula; a rana koju je ponela na duši zjapila je jednako otvorena i nezalečena.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana? — Skače. — Tako i ovde. Kamo sreće da sam pre dva meseca žita nakupovao, mogao sam dosad najmanje dve hiljade hasniti.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
I kad rana stane da zarašćuje on je, krijući, polije malo sirćetom te ona onako nagrizena i razjedena uvek ostaje sveža i otvorena
A onaj njegov poznanik ulazi žurno, smeška se i snažno mu drma ruku. — Bravo, Boga mi, Bravo! Srećna ti junačka rana!
najslavnije, po bolovima, generacije koje nestaje i čija je svirepa sudbina: da na krvavim svojim grudima, punim rana za princip otadžbine, prigrli, htela ne htela, onaj plemeniti princip kosmopolitizma. Jadnica.
Zubi? Gde su moji zubi? Kosa?... Evo ovde iz svih mojih rana lopti krv. Gle, šta je krvi, Bože moj!? Sav sam od krvi i truleža. Eno onde, baš onde promaknu senka: to je bela smrt.
Afrika
ovako u noći još možda izgledam mlad; u stvari ja sam za godinu dana imao tri automobilske nesreće, ja imam na sebi rana za koje doktori kažu da možda nikada neće zarasti. „I zatim to još nije najgore: hteo bih sagraditi dom.
N. tvrdi da u kolonijama nije poznato da se belac može zaraziti gubom od crnca; trebalo bi da je rana otvorena, da bude infekcija krvi dodirom ili hranom. Potrebno je nekoliko godina, često, da se pokažu simptomi.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Veli, on nikada ne zaboravlja da se radi o ljudima koji su, za Ćesarevinu, stekli puno rana. Tako je, dok se Garsuli šetao, oko topovskih đuladi i duž bedema, profoz otišao da dovede, prvo, četiri Isakoviča,
Bio je to čovek glavat, kosmat, zapušten, pomalo i odrpan. Garsuli je znao da Trifun ima nekoliko rana, ali umesto da to izazove sažaljenje, kod Grka je to izazvalo želju da ga muči. Zar takav nesrećnik, pa da se buni?
Koža bi im, s vremena na vreme, zadrhtala i muve bi se digle i razletele sa sitnih rana. Ispred paviljona, sa raskrečenim nožurdama, u stavu mirno, stajalo je tri stotine i sedamdeset i osam ljudi, u crvenim
Sad znamo što idosmo na Turčina, Franceza i Prajsa! Sad znamo što smo puni rana! Voze ga u arište kao aramiju i rebelijaša, jer traži naša prava! Za nas nema suda. Nego arište i dva husara!
Trifun je sedeo, očekujući ženu, nestrpljivo, tog jutra, sa glavom u dimu, koji se kovitla i koluta. Rana, koju je bio dobio na paradi, bolela ga je još, kao što udarac, pljoštimice, boli, tupo.
Nije on, Trifun, nikad sramotio ime Isakoviča, pa neće ni sad, posle toliko rana i nesreća. Ne treba slušati šta svet brblja.
Budućnost nižih oficira nije zavisila, ni u ratu, od junaštva i rana, nego, mnogo više, od nekog poznanstva, sa nekim grofom – od neke gospože, očarane, u postelji.
i u ratovima, sa dva pištolja i jataganom u pojasu, pamtila se samo po stasitosti i golim grudima, zaraslim u trag rana i čitavih žbunova malja.
se oficirima, kijevskago, grenadirskog, puka, Kostjurin im doviknu da dobro pogledaju ovog oficira, koji ima nekoliko rana, koji ima šestoro dece, i ljubljenu ženu, a sve je to napustio, samo da bi došao u Rosiju, pa je, još na putu u Rosiju,
Teodosije - ŽITIJA
„Jer Višnjega si“, reče, „položio kao svoje utočište, neće prići zlo k tebi, i neće rana pristupiti k telu tvojemu.“ Zato i vi u svemu budite smerni i blagodarite svesilnoga Boga s Davidom, govoreći: „Jer
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Laćman se oženi; opet Juci zadata nova rana. Šamika je teši, donosi joj bukete, knjige, posla stide, sve što mu na um padne i što ona zaželi.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
na službi kod princa Aleksandra Virtemberškog, u Beogradu, bio je navikao da ga spasava dugova, zatvora, posle tuča, i rana i bolesti, posle ratova.
zar ta deca, bolesna i uplakana, i ta žena, uveče pomalo i napita, treba da bude ono na čemu zavidi, kao i na ožiljcima rana, na ordenju, slavi?
Naslutivši da više neće biti onako lepa i da će joj, usred tela, ostati ta užasna, otvorena rana. Ne bez mnogo plača, iskamčila je od kir Aranđela obećanje, da će otići do patrijarha Šakabente i da će izmoliti,
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Dok mladići viču „rana“, devojke pevaju: „Oj, cveće raniče, jesi l’ skoro brano“. U Crnoj reci devojke su na Mladence išle na ranilo pre
(Vuk, 1019) — Đe nema malenog nema ni golemog (deteta). (Vuk, br. 1212) — Za rana se poznaje u kojoj vodi može sir biti. (Vuk, br. 1389) — Iz jutra se vidi kakav će dan biti. (Vuk, br.
(Vuk, br. 6249) — Dobro se proljeće iz rana poznaje. (Vuk, br. 976) — Vidi se u mladosti kakav će ko biti u starosti. (LMS, 1861, knj. 103, br.
(LMS, 1861, knj. 103, br. 41) — U juncu se vo poznaje. (Ljubušak, NB, 1888, br. 46) — Za rana se vidi što će kopriva biti. (LMS, 1858, knj. 98, br. 28) — Ima ljudi što se sveg veka detinjstva ne odriču.
Za ovaj posao ona dobijaju od majke kao nagradu „nešto u novcu ili stvarima: maramicu, papuče i fes“. Druga veoma rana obaveza dece od petšest godina jeste čuvanje živine i sitne stoke.
Za razvoj deteta presudno je najranije detinjstvo („Dok je šiba tanka, treba je ispravljati“; „Dobro se proleće iz rana poznaje“) kada se formiraju temelji ličnosti, dok se odrastao čovek više ne može bitno menjati („Matora drva ne dadu se
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
O MEROPAHU Meropah da radi u nedelji dva dana pronijaru, jedan da kosi od jutra rana, jedan da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje
potonula detinjstva barka odnekud ispred njih isplovi puna tuga i junačkih igara i igračaka, kad se pozledi svet davnih rana i nasmeši se iz daljina noć kad su dobili prvenca sina.
Za vojnika koji bukvice nema a bez knjige carske važne ne može caru da dokaže da je u ratu zadobio sedam rana bez prebola, da ima na prsima ožiljaka više nego u grudobrana, da mu još telom metak kola.
IDU CARSKIM DRUMOM Idu carskim drumom ljudi kao iz pakla utekli, nepca im ljuta rana pali. Ko su oni, ko su oni? To su grešnici što su hrišćane u drugu veru prodali.
od žara, osim svih ljudi, moći izvaditi iz ključale vode i odneti do časnih dveri, a da mu ruke ostanu bez rana i na licu se nijedna crta ne pomeri. O PRAŠTANjU Ja nisam bog.
Matavulj, Simo - USKOK
Tu prostriješe Janku, opraše mu ranu i zapojiše ga, te nakon malo vremena dođe k sebi i zapita za Krcuna. Rana je bila u lijevom stegnu, ispod prepone, gotovo na istom mjestu, samo na drugoj nozi, kao i stari ožiljak.
Našav medika pred kućom, na klupi, pošto se zdraviše, zapita ga: — Je li rana od prijebola? — Nije nikakva rana, zapravo! — povrnu medik. — Zrno je prošlo kroz meso i nije ni dohvatilo kost!
Našav medika pred kućom, na klupi, pošto se zdraviše, zapita ga: — Je li rana od prijebola? — Nije nikakva rana, zapravo! — povrnu medik. — Zrno je prošlo kroz meso i nije ni dohvatilo kost!
— povrnu medik. — Zrno je prošlo kroz meso i nije ni dohvatilo kost! Nâko je isto lila krv i rana se malo zapalila! Dvije, najviše tri nedjelje, pa će i ustati.
Sad sam već načisto! Baš mu hvala! Sad znam što ću!... Desetoga dana medik otide; Nije više trebao. Rana je srastala, Janko je slatko jeo, spavao i pridizao se, a ispiranje naučio bješe Gruban Stijepov.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Vidićete samo dok mu u kuću uđete: svašta dosta, vinogradi, vodenice, pet stotina jutara, to jest, oraće zemlje, tolika rana, ti Bože, znaš. Bićete prva, to jest, gospođa. DEVOJKA: Jeste li bili s tatom? PROVODADžIJA: On sve zna, to jest.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
NjEGOVE KNjIGE. — Kao gotovo svi srpski pesnici njegova vremena, Radičević je počeo pevati još kao đak u gimnaziji. Rana književna zrelost njegova objašnjava se ne samo njegovim ličnim talentom no književnom naslednošću od očeve strane i
Milićević, Vuk - Bespuće
Milan je umro jednom, mučio se samo jednom, a ona će da se neprestano muči, to umiranje nju će vječno da boli, njezina rana vječno da krvavi, strašnije nego njemu. — Ubio! — tupo i iz dubine, s nevjerovatnom teškoćom u izgovaranju, kaza ona.
Sremac, Stevan - PROZA
— E, može i to da bude — veli Jova. — Šta veliš, kad raku može nova noga da izraste, što k’o meni da ne može rana da zaraste. A, bolan, kolika je bila; video se mozak... a sad se ne vidi.
Radičević, Branko - PESME
skupa, Pa još pesmu deno Arapinu Marko vojske pobi polovinu, Te zadobi tog krvavog dana Sedamdeset oni teški rana, Gleda care ove rane ljute, Pa dukate povadio žute, Pa govori: „Ko izleči Marka, Evo njemu pljada dukata!
“ Sinu dukat kâno sunce jarko, Planu Marko, pa dukate vata: „Vina amo, krčmarice draga!“ Pa zamalo od rana ni traga.
ono odbranismo, Ali Cvetu, ali zlato tvoje, Ugrabi nam pusti Radivoje, Proklet da je, dogod sveta traje, Ova ljuta rana od njega je.“ To govori, a s dušom se bori, To izusti, laku dušu pusti.
stoji laka misô; Tebika stiže oka vrli plamen, A prekovana misô je o kamen, O kamen sinji tužna, bedna, gladna, A rana joj je zemljičica ladna, O, zemlja ladna nema nikva soka Da misli da života vedra smoka.
tuda, Te puške čuše, tamo potekoše, Te skoro mrtva njega podigoše; A lekar vešti navali melema, I skoro sraste rana mu golema On vide kako Stojan o tle pade, Konjica nagna, i njemu dopade, I glenu njemu u to bledo lice, Što smrt
I u svet se jada(n) vinu, Ode, eto, u tuđinu. Probi brda, probi dole, Ali rane ne prebole! Sve ga rana (boli) žešće, Sve udari krvca češće.
tamu milostivo Zavi mrtvo kâ i živo; Zavi rpu nesretnika, Što nekada svetu dika, Negda ljudi boža čuda, A sad samo rana uda Gladnom vuku, gladnom keru Pripravljena za večeru.
No sad eto sve već prebi, Pa uzdanu, dođe k sebi: „Neka bude ma i tako, Jer za mene svakojako, Moje telo divna rana Za orlića i gavrana, Ma ta duša ojađela, Kud će ona bez svog tela? Kud će, da će, svejedno je.
Baka ova beše bajalica, Bajalica, vešta lekarica, I za dve-tri nedeljice dana Pomože mi od preteških rana. I svi ljudi venjahu ondaka, E to čudo učinila baka; No ja mišlja da od svega leka Više meni pomogla je seka.
Ja pomisli na ubavu Cvetu, Te prežali celu sreću kletu; Osta doma šest nedelja dana I ozdravi sa svime od rana. Ali dotle, Srbinu na jade, I Krajine s Turčinom nestade; Pa se onda svoje Cvete seti I premisli u svojoj pameti,
Spopade me ta gnjevna pomama, Pa okrenu konja niz rudinu, Ne obraća glave na družinu; Niti traži putanje ni puta, Ta rana me osvojila ljuta, Lati s' gore, pa drž' kroz grmenje, Te preskaka klade i kamenje; Jošte nago preko jarka neka — Tu
Ali šta je to takom junaku, On dokopa sablju u levaku: „Grdna rana neka ti je prosta, Al' mi nije, kaurine, dosta!“ Ciknu Lima, većma se naljuti, Pa se Bajku još jednom uputi.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Nije tu lako lijeka naći — vajka se bradonja. — Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?!
— Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?! — vrišti djed u sebi, a već vidi svoje presvete vile kako sijevaju kao bič svetog
— Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?! — vrišti djed u sebi, a već vidi svoje presvete vile kako sijevaju kao bič svetog Ilije.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HASANAGA: Ovde ste me na nosilima doneli, je l tako? Kapalo je iz nosila, kroz platno, koliko sam krvario! Rana do rane, ne znaš kojoj ćeš pre da pritekneš! Je li iko verovo da ću preživeti?
Pa da sam joj sluga tolike godine, došla bi, da je za mene konja vezivala, došla bi, ako ne zbog mene, ono zbog moji rana, ako ne zbog rana, ono barem zbog onog deteta, da se barem zbog njega, i zbog Alaha, samilosnom pokaže!
tolike godine, došla bi, da je za mene konja vezivala, došla bi, ako ne zbog mene, ono zbog moji rana, ako ne zbog rana, ono barem zbog onog deteta, da se barem zbog njega, i zbog Alaha, samilosnom pokaže!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Ne oseća umor. Već jednako, istina ne brzo, ali polako, durašno, klateći se, i sva unesena u posao, radi od rana jutra do mrkla mraka. Pa pored toga mora i oko mene da je.
A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana šaraju kaldrmu. Naviše, iznad ugnutih, starih krovova i bašta, diže se veliko, žuto zdanje, okružno načelstvo, u čijem
Kostić, Laza - PESME
A kad te ugleda usred raja ono staro drvo, sviju jabuka pramajka, prva svetiteljka, grešnica prva, otvori joj se rana pod onom jedinom otkinutom peteljkom i zatrese se.
da li se sećaš još i tih dana, te crne trage sramotnih rana srezanim krilom stidljivo skrivaš? Zastavo moja, zastavo trojna, svijeno srce naroda bojna, o čemu snivaš?
U tome žaru vidi se žena, po golom telu rana je silna, na rane kaplje s palila kivna vatra žežena. U tome žaru ala je lepa!
Ja podiđoh tom udaru, al' od žešćeg od udara, od očiju, od nedara, osta rana bez vidara! — oh al' evo što je vida, što je skida!
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
— Najveća pak važnost umne i duševne rane u tom se sastoji, što je (rana) u neiz.merime dubine kraj svoj spustila — Razum čovečeski boreći se s velikim tegobama u pribavljanju umne i duševne
MANOJLO: Ja ne znam kako se mogu reči izvrtati. DOKTOR: Jerbo je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila. MANOJLO: Uhu! ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko?
MANOJLO: Uhu! ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko? DOKTOR: Duševna rana. MANOJLO: A kakva je to duševna rana? Ono što obično jedemo, ne pušta tako jako koren.
ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko? DOKTOR: Duševna rana. MANOJLO: A kakva je to duševna rana? Ono što obično jedemo, ne pušta tako jako koren.
MANOJLO: Ali kakva je ta duševna rana; je li obična: pasulj, kupus, meso, lebac? DOKTOR: Duševna je rana nauka. MANOJLO: Aa! Zato međer treba nauku jesti.
MANOJLO: Ali kakva je ta duševna rana; je li obična: pasulj, kupus, meso, lebac? DOKTOR: Duševna je rana nauka. MANOJLO: Aa! Zato međer treba nauku jesti. Samo da je slatka. DOKTOR: U prvom početku je nauka gorka.
Dakle: Čovek je čovekom samo čerez razumnu dušu. Jesi li upamtio? MANOJLO: Jesam. DOKTOR: Duševna je rana u neizmerime dubine kraj spustila. MANOJLO: I to znam, samo ne znam zašto se tako krije.
MANOJLO: Tek sam danas stupio u službu, no opet znam da je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu, da je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila, i filosofija je traži. ŠALjIVAC: Pa mislite li je naći?
MANOJLO: Pa znate li, gospodine, kako je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu i kako je duševna rana u neizmerime dubine kraj spustila. DOKTOR: Ajde, ne budali! MANOJLO: Vi ste me tako učili.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Stojte, galije carske! Slabo vas nešto vidim U omaglici dana. Pred nevidljivim hramom otvara se i bridi Nezaceljena rana.
i učini da sraste Sa svojom košću kost, sa stablom grana; u srebro ću da skujem svoje kraste, Da slava tvoja bude moja rana; Oprosti prestup moje prolaznosti Koja se čudu kao pravdi nada, Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti, Ali učini čudo.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
“ U svakom džanu dah je grešnog petka. IV Po puklom sluhu još mi cvile čavli. šupljinom zjapi rana mi pod rebrom.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Tamo ni život ne bude kratak, uvek je duži — za petlov batak. MLIN JE STAO Od rana jutra do mrkla mraka dolinom reke putuje huka, dane i noći između vrba dedinog mlina čuje se buka.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
se, momče, tako lude želje, Tužna su mi polja i dvorane velje, Kad se u njih sami uselio jad; Tek što zora sinu sa istoka rana, I zapeva slavuj u susreće dana, Junak ih je jedan pohodio mlad.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
isposnike savećasmo na promaji provevši sate kraj srebrnog rama repovi u priprati se mrznu tamo se puši kosovska rana i tu smo začeli novo pleme koje reče onome odozgo dosta tih ideala koji van ovoga sveta vode daj nam zemaljske
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Podnaredniče, od jahanja sam dobio rane... — Rana na ranu, i eto ti lek... dok se razmrdaš, sve će proći. U front! Vršio je smotru prvo narednik.
U početku je i sećanje na žene i porodicu bilo kao neka bolna rana, a potom kao čežnjiva i slatka misao. Samo, još jedino Petar nišandžija nije mogao da preboli.
— Nemoj se, bre, naprežeš, može ti škodi — diraju ga. — Ama trebasmo da mu zavijemo glavu. — More na psu rana, na psu i zarasla..
Komordžije se rasprštaše. Jedan konj sa tovarom pade. Oko nas gamižu ranjenici, grubo privezani, pa im iz svežih rana šiklja krv.
Zvona su po ceo dan zvonila i kretali se pogrebi umrlih od rana ili pegavog tifusa. Ručali smo baš, i moji su pričali kako je to bilo strašno kada su neprijateljski aeroplani bacali
Otvoriše. Sestra vrisnu i pade. Mene prihvatiše. Vidim voštano lice... njegovo čelo... usahle oči... iznad desnog oka rana. Usta poluotvorena... Ruke opružene... Džepovi izvrnuti. Tada mi se nešto uskovitla pred očima... Više se ne sećam...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
SVATOVSKE PESME 50. Za ran’, Pavle, za ran’, mili brale! Za rana mi snau prstenujete. Kada budeš u taštine dvore, Kad izvedu lepotu devojku, Ne gledaj joj vence ni oboce, Ne
Za ran’, kume, za ran’, stari svate; Moli vam se ženikova majka, Za rana joj snau dovedite, Da donese sunca u nedrima, U rukav’ma sjajne mesečine. 58. Kum dojezdi, dvori zazvoniše.
Koje su ti zarukavlje vezle; Jedna vezla, dvije tebe klele: “Koliko je na rukavu grana, Tol’ko bilo na Jovanu rana! Koliko je po granama kuka, Tol’ko bilo na Jovanu muka! Koliko je u rukavu žica, Toliko ga ud’rilo str’jelica.
Koliko je na kruški krušaka, On’liko ga ubilo pušaka! Koliko je na jagluku grana, On’liko mi dopadnuo rana! Koliko je na jagluku veza, On’liko mi dopadnuo sveza!
“ A kada joj odrešiše ruke, Ona skoči u to more sinje: “Volim biti morskim ribam’ rana Nego ljuba mog brata krvniku!“ 222. Šta s’ ono čuje na onoj strani? Il’ zvona zvone, il’ petli poju?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.
Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
anđeli sve dečica sama, Na njima krila i sjaj oko glava — Lete i mašu na njih ručicama: Kom oko vrata tračica krvava Kom rana mala ko rumena ruža Na belim grudma.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
16, U 3. S. N. O. 4. Đ. D. 18, 5. knj. III. Vidi primer: ,Na junaku rana sedamnaest'). Prema ovome nalazimo da reč ,dozvoliti' nije naša i da je treba kao štetnu po našu naciju izbaciti.
Rakić, Milan - PESME
O, da l̓ osećaš da se u njoj krije Nesnosni zadah ustojalih rana? O, da l̓ razumeš, draga, strašnu bedu, I osećaš li nevidljive uze, Vidiš li kroz noć na licu mi bledu Krvave oči i
bila kratkog veka, Trenutak jedan — tek godinu dana, I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi je prošlo pola dana, U pomirenju mučnom, pola noći. I bežao sam iz našega stana Tražeći mira u poljskoj samoći.
ŽELjA Ja bih u noćima strašnog iskušenja Kad damari biju ko čekići pravi, Kad se ona što se nikada ne menja, Večna stara rana, opet zakrvavi; Ja bih da mi vreme dâ sve moje dane, Što bi redom došli s dalekih krajeva, Da ih sve odjednom, kao
Neko ih steže, a ne vidim ko je, Al̓ čujem kako škripe kvrge gnusne, Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne. Neko ih steže, a ne vidim ko je. Jauk i piska svuda oko mene.
mračnog neba Niz memljivih noći i plesnivih dana; Mučila nas sudba dugo, ko što treba, Zadala nam često neprebolnih rana.
I nigde jedna uspomena da se ko prizrak u njoj javi, Nijedna nekad draga žena, Nijedna rana što krvavi, — A pomrčina mirno pada Na razvejana pepelišta. Ležim u tami kao klada, Ne vidim ništa, ne znam ništa...
No ako i prošlost izneveri mene, Bude li i ona varka puna rana, — Zaklopiću oči svoje namučene S užasom što ikad videh svetlost dana...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
a ko je znao da hoće to da učini! — tu se on osvestio, i, kada se video sam, silom pokidao pojaseve oko sebe, te se rana otvorila i krv bljunula, i on izdahnuo.
Pandurović, Sima - PESME
Jedina radost tiha I u to tužno doba, Kada se mis’o niha K’o cvet vrh rana groba, To je kad lepa tuga Spomena mojih redom Zasija, kao dýga, U mekom sumraku bledom.
SMRTI Ti si lepa sestra milostiva, Klevetana, ružena, slikana Kao užas za stvorenja živa, Kao uzrok sviju naših rana; A večna si sestra milostiva.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Bješe posjekao tri francuske glave, onog dana kad pogibe... A mlađeg raniše Nikšići lani, te umrije od rana.“ „Hej grehote. Osta li bar djece od sinova?“ „Osta muško dijete od starijega: našlo se tri mjeseca po smrti očevoj.
Među mnoštvom ranjenijeh zarobljenika, Njemci povedoše i Jana. Rana mu ne bješe teška, no za dugo ležao pa mu se krv istočila.
„Šta misliš?“ upita serdar vidara kad ostadoše sami. „Bogami, dosta rđavo. Rana se počela zatvarati a iznemogao je jako... Neka još malo počine pa ćemo...
U svim tijem krajevima, kroz eto stotine godina, oni bjehu jedini vidari. Najvještiji su oko rana od oružja, jer to je najpotrebitije bilo da vidaju, pa se u tome, u dugom vremenu, izvježbaše.
O svakome napose začeše pričati potanko, kakva kome rana bješe i kako se vidao; pa premetni razgovor na bojeve u kojima se to delilo; pa bojeve opisuj podrobno i živo.
„Nekate! zaglušismo ga!“ reče serdar, uzvrćući mu jednako kosu. Medik mu sad razdrlji grudi, skide meleme sa rana, pa ih stade pokazivati ljudima i objašnjivati im. Svi se nagoše da ga vide.
I ljudi, kao i svi ostali Boži stvorovi, snažahu se u njoj. Koliko li rana tjelesnijeh i duševnijeh proljeće ne izvida! Janko se bješe već pojmio. Već pred Spasovdan počeo se bješe pridizati.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
u poslovicama nalaze i danas svoje potvrde u raznim sličnim prigodama stvarnog života kao empiričko umovanje (Tuđa rana ne boli; Dublja rana od bratovlje ruke; Gde se bivoli kupaju, tu žabe crkavaju itd.
i danas svoje potvrde u raznim sličnim prigodama stvarnog života kao empiričko umovanje (Tuđa rana ne boli; Dublja rana od bratovlje ruke; Gde se bivoli kupaju, tu žabe crkavaju itd.
(znači: nejunački, od ženske ruke, od konja ili vola, ili od groma). Proklet bio i ko te rodio! Rana te dopala gdje ti melem ne trebovao! Rđa te pretucala, kao čavao na putu! Sačuvao te bog kao jaje s tavana!
— Lonac ćeš poznati zvoneći, a čovjeka govoreći. — Lijepa riječ gvozdena vrata otvara. — Gora je rana od jezika, neg’ li od mača. — Ko hiti vrat lomi. — Hitnja je vražije pletivo. — Brza kučka slepe kučiće rađa.
— U nevolji nema pogodbe. — Svak’ je tuzi i nevolji dužan. — Gdje nevolja ruča, tu i tuga večera. — Tuđa rana ne boli. — Palo drvo, gotova klada. — Kom kuća gori, taj bunu pravi. — Grm u nuždi bedem.
6) RAZNO Ak’ u goru: izjedoše vuci, Ak’ u polje: uhvatiše Turci. Volim biti morskoj ribi ’rana, Neg’ ljubiti nemila dragana. Volim brati po gorici cveće, Neg’ ljubiti što mi srce neće.
se jedan kraj veže psu za ogrljak a drugi za kolac (da ne bi pas pregrizao uzicu) žeravi — ždralovi živina — živa rana koja kad na jednom mestu zaraste — na drugom se otvara zavrćkolo — „kec“, krajnji igrač u kolu zaklad — v.
vola plavkaste dlake poganac — vrlo opaka bolest; crni prišt, zlić podljut(i) — kada se ko udari ili ubode, pa mu se rana „podljuti“ pozder — mesto pred seoskom kućom, gde se nabija kudelja i lan poklapan — pohlepan pometno gumno — gumno
Sveti Sava - SABRANA DELA
druge i treće pouke nepopravljiv bude, takav da se izagna iz manastira kao kakva felagedena, koja je pogibeljna živa rana, koju treba daleko od vas odgurnuti, da i drugima od vas ne bi predao rane svoje.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Misliš da ljudi pate onako, bez razloga? Rana se čoveku u zvezdu pretvori, pa mu sija, da vidi kuda ide, osvetljava mu druge ljude, osvetljava mu kuću, astal, ženu,
TANASKO: Možeš ti na sebe da natovariš i iljadu, i trista iljada rana, al koja ti vajda kad te ni jedna ne boli? PROSJAK (spusti se na zemlju): Moja žrtva ispala zaludna, moja dobrota
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Ovo je što ja ovde hvalim i proslavljam. Čistoserdečije, dobrota i božestvena, čista ljubov, ovo je [h]rana srca i napitak duše, koje se nikad zaboraviti ne mogu, niti u glad i žeđ preobratiti.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Kuda ćeš ti? — Iđem da provodim konja fra-Jakovljeva. Zbogom ćaćo! Pozdravi sve i ajde za rana! — Ne mogu, dite, ja sam umoran. Ovdi ću konačiti. Ustavija me kovač na večeru. Gospe mi, pošteniji je kovač od...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule. UMESTO DA U SVILU LAKU Umesto da u svilu laku Oblačim tvoga tela plamen Ja zaodevam hladnu raku U
Ćosić, Dobrica - KORENI
Hoće li nešto ostati od ovoga?... ...Simku od njegove svirke još jače rana zabole, jauknu: — Zatvori prozor! — Ne bih mogla da živim sa seljacima — reče babica Roza.
Naricanje je isceđena suva komina. Ni kapi žalosti nema u njemu. U mraku, kroz granje, žuti se rasprsla rana lampe. Tamo dale, u selu, nema ni pasa ni petlova. Ne može napred, stoji. Meko krckaju kolena.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Zatiskujući uši, leteo je na leđima vetra, a ipak je čuo molećivi glas: — Zaželi da se oslobodim rana, pomozi! — Zaželeo bih da te nikada nisam sreo!
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
U taj ga je čas zabolela rana u kuku, ona rana koju je zadobio u godini velikog poraza, 1813, i koju je, izgleda uzaludno, lečio u Beču.
U taj ga je čas zabolela rana u kuku, ona rana koju je zadobio u godini velikog poraza, 1813, i koju je, izgleda uzaludno, lečio u Beču.
Mirko ih, onda, nije bio čuo, ali je, prema Stambol-kapiji, koračao sve teže; sve ga je jače bolela rana u kuku, a nebo je, izgleda, bilo sve nejasnije. To mu je bilo treće prolaženje.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ Oj, ne znam je tešit', Srce mi je stena, Lepše li je teši Drugarica njena, To rumeno čedo, Melem naših rana, To proleće živo Sred jesenjih dana, Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: „Oj pelen pelenče!
dani Uvelo je cveće, odbeg'o me maj; A na duši osta, k'o skrhana biljka, Il' ko tužan miris uvela bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj. XL II PONOĆ Ponoć je, U crnom plaštu nema boginja.
----- Al' ja vidim jednog starca, U dubini daljnih dana, Seda kosa, borno čelo, Prošlost mu je puna rana. Na štapiću ide, kleca, Jad ga tišti, jad golemi; Za njim trče mala deca, On ih moli: Oprost'te mi!
I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi nam je prošlo pola dana; U pomirenju mučnom pola noći.
bih u noćima strašnog iskušenja, Kad damari biju k'o čekići pravi, Kad se ona što se nikada ne menja, Večna stara rana, opet zakrvavi; Ja bih da mi Vreme dâ sve moje dane Što bi redom došli s dalekih krajeva, Da ih sve od jednom, kao
Neko ih steže, a ne vadim ko je! Al' čujem kako škripe kvrge gnusne. Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne. Neko ih steže, a ne vidim ko je! Jauk i piska svuda oko mene!
I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove, i mirne statue. I zajedno s talasima i vetrovima, on je
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Kad im ispriča da je pri jednoj hajci bio ranjen i da je uginuo od zadobijenih rana, njen najmalađi sinčić udari u plač.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
u dvorištu do nas, kobno i promuklo urla, te se njegovi divlji I zlosluti tonovi tope u samim mojim grudima, i punim rana i pijanim od neizrecive slasti osvete.
A tamo mi se ona rana sve više širila, pa mi i praznici kod dede presedoše, jer sam u duši stalno osećao neku gorčinu i poniženje zbog one
Nije baš prava pravcata rana, pre mu dođe kao neka kontuzija, ali svejedno, čestitaj mi kontuziju, i ’odi da se junački poljubimo.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Na sjenovitoj strani, kugle su bile ugašene. Njihovo je plavetilo bilo zamućeno, a u sredini kao da se nazirala rana, poput crva u srcu jabuke. Mi djeca govorili smo da je u njima ubijen živac.
Vlakna vegetativnog prorastu tkivo svijesnog života kao golem tumor, i rana se na površini svijesnoga sablasno širi, naočigled raste i raste jezivo nečujno, kao rupa na dudovom listu pod ustima
Lutao je blatnim ulicama predgrađa, među gomilama naslagane cigle, uz naherene tarabe, gacajući preko lokvica. U rana jutra susretao je domaćice koje se vraćaju s tržnice s torbama prepunim zeleni, krvava mesa, britkog poriluka, a one
I opet se počne odvijati vrpca djetinjih sjećanja. Rana jesen pred berbu, izuzetno kišljiva. „Crvena kuća” na osami, u vinogradima preko brijega što se diže nad našim mjestom.
I često sam se pitao u čudu: odakle na jednom Ja tako malih, tako neznatnih dimenzija tako preduboka rana povrijeđenosti? Nesravnjivo veća rana nego samo tijelo na kome se ona nalazi!
Nesravnjivo veća rana nego samo tijelo na kome se ona nalazi! A takav jedan primarni fitiljčić koji sve u čovjeku upaljuje i pokreće ponekad
Jer to nije bilo kakav general. To je neobično krupna zvjerka, historijska ličnost. Jedan živi monument. Pet rana, i pet najviših odlikovanja za te rane.
— A zašto ne bi bila? Zavidiš mi možda na njoj? — Svakako. Xoćeš li me naučiti toj vještini? — Čemu? Previjanju rana? — Ne, nego tome kako se ne sumnja u vrijednost opipljivoga. — E, to je već teže...
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Dobro te se nije dao da ga uhvate; izdala ga rana. — More, neki vele da ga je Đorđe poznao i kazao odmah, čim se osvestio. — Zar nije Đorđe poginuo?
rukama izgoreli puhor kose, viđaše se crvena, ispečena koža, pa jednom mestu napukla, pa tu zija ogromna spržena rana.
S leve strane grudi, na čistoj beloj košulji, zijaše mala krvava rana, ulepljena usirenom i zapečenom krvlju. — Što ti je čovek, brate — reče neko iz naroda — kâ da si zaparao noktom preko
XXIV Vraćajući se sa krvave i bogate pohare iz Pomoravlja, gde domaćin i jedan napadač dopadoše teških rana, Đurica okrete, prema ranijem dogovoru sa Novicom, kroz jagnjilski potes, domišljajući se kako bi se do zabrana odvojio
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Slegoše se komšije oko njega: — Što ječiš, bolan? Koja ti grdna rana? A on jecajuć: — Izružila me žena, pa mi ne može junačko srce odoliti.
Petković, Vladislav Dis - PESME
U prirodi ima mnogo dana, Mutnih, tamnih kao noći krilo, U životu ima mnogo rana Samo zato što je snova bilo. More grli kopno od iskoni, Kaplja kamen bez odmora dubi: Rad i život po svoj
Ja ću zaspati. Bol će toga dana Izgristi srce, moju glad ljubavi; Smrt će oprati tragove od rana. Odmor i meni tad će da se javi. Biću izmiren s tajnama dalekim. Rođenje svoje zavoleću grobom.
Sad zalazi moj život i vidik obmana, A istina mirno, kobno, kao zvona jek, Oglašava huk pada radosti i rana. Saranio sam ljubav i ponosa vek. Još ostala želja mi što sa mnom putuje, Lepa kao anđeo, k'o poslednji lek.
Al' kad osvojismo obalu Jadrana, S užasom nam trube znak povratka daše: I mi ostavismo krv iz svojih rana, I naše zakletve, i grobove naše. I gle! svi grobovi ispratiše žive!
suze za one mladiće Što su veseli pošli iz svog stana, K'o da ih zove za granicom kolo: Njine su grudi pune svetlih rana, Na koje duša prnula im holo.
Kroz moju dušu, preko straha, rana, Prođe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice zore dobrog dana, I prosto ime: seljaci, seljaci.
Oni su ostali ispred Elbasana, Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora, I njihove grudi sa sedamn'est rana, Pozivaju sebi decu novih dana, Vraćene orlove sa albanskih gora.
I ja osetih da su zraci ovi I noć što ide da se spusti lako Na krv iz rana i obale rečne; I ja osetih da su ljudski snovi Uvek zemaljski, bez dobrote večne, I zašto ljudi da umiru tako.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Ostali svet prestajao bi da za nas postoji; pojavljivao bi se u našoj svesti kada je rana zora najavljivala, kako bi se to nama dečacima činilo, božansku zapovest: ”Neka bude svetlost” i kada bi sunce
sam joj i o Kosovki devojci kojaje po cenu života i slobode došla na Kosovo polje da ohrabri heroje koji su umirali od rana; o Jevrosimi, majci Kraljevića Marka, nacionalnog heroja srpskog naroda, čiji su saveti bili jedina zvezda vodilja Marku
ga shvatio, osećao sam se isto tako sigurno kao što sam se osećao u ulici Kortland strit kada sam pročitao i razumeo rana istorijska dokumenta Sjedinjenih Država.
Svaka od porodica koja je tu dolazila, imala je mnogo ćerki. Bile su sportski tipovi a igrale su tenis od rana jutra do mrkle noći, prekidajući povremeno igru da bi se nadmetale u plivanju u hladnim vodama Firt ov Klajda.
Činilo mi se da se Francuska još nije potpuno oporavila od rana zadobijenih 1870-71. godina i bilo mi je žao. Dve godine ranije prolazio sam kroz Pariz na putu iz Pornika u Idvor i
Ova rana iskustva pomogla su mi da lako shvatim električne i akustične rezonanse. Rezultati ovih istraživanja bili su objavljeni
Nju je, kao i Američko društvo filozofa, osnovao Franklin i starijaje od naših nacionalnih inženjerskih društava. Njena rana pojava rodila se iz uslova kojeje prouzrokovao građanski rat.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Sutradan legne u postelju, da više ne ustane, — ispripovedi Jurka naglo i uzdahnu. —Kazuj.... — mucaše Cveta. Rana na nozi dala mu se na zlo... Nije bolovao nego nedjelju dana... Pazila sam ga kao svoga. Da mu bog prosti! —A ljekar?
I u tomu premišljanju pred očima dolazi mu izranjen Spasitelj, nagrđen i okrvavljen od rana oštrih čavala... Paron Zorzi pomnjivo, uklanjajući se da ne zagazi u vodu, požuri kući.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Postoje, recimo, dve verzije Uvele ruže: rana, koja je kraća, a uvrštena je u zbirku Iz starog jevanđelja, i poznija, koja je duža, a zasebno je štampana 1912.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Trgujući židski, rana se ne vida: Na poštenju samo budućnost se zida. Danaske nam braća na prelomu pate, Teško im je reći: pomozi nam,
Ali ipak zato, dok traje Balkana I na njemu spomen starih, teških rana Kô i spomen dȅla, bratskom krvlju svȅta, Muški započeta; I dok traje zvezde, ma i za oblakom, Što i kad ne svetli
Na nama je mnogo rana; Te su rane naši trudi. Izdajnike štedeli smo — Jer imamo bližih grudi. Vežbali smo muške strasti — S kojim’
»Starmali« 1887. Dr. ĐORĐE NATOŠEVIĆ Uvi se, srpska školo. U crnu rizu tuge: Rana će t’ ova žeći Godine mnoge, duge!
Miljković, Branko - PESME
bez smisla poklon za gosta Što svojom dosadom se zabavlja Svi smo mi bolesni od zdravlja Od sunca kome je najbliža Naša rana nedostižna II O hladna vatro koja izgaraš Svud oko mene a dan ne stvaraš Ne znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna jutro
Krakov, Stanislav - KRILA
Svuda je bilo mnogo muva i smrada zagnojenih rana. Mija je ležao odignut na naduvanom jastuku. Žuta mu se koža obesila o kosturu, lice mu je uraslo u crnu, čekinjastu
Ili lupi u stenu. Zapara, zareže, i seče. Kada se dim raziđe, stena je rascepljena bela rana, a ispod nje krvavi vrtlog. Inače bi dan bio tih. Vojnici se radovali vestima, koje je kurir doneo iz Soluna.
Dim je grozno gušio sušičavog Kazimira. Kašljao je, bacao zgrudvanu krv iz pluća, a osećao je bol tuđih rana. Velika ljubav širila se iz njega. Ali to je bilo samo izjutra. Tada je i govorio.
— Dok vaša braća ginu na frontu, vi produžavate bolovanja... I onda je na silu hteo da ispravi od rana zgrčene ruke i noge. Ranjenici su jaukali.
Petrović, Rastko - AFRIKA
ovako u noći još možda izgledam mlad; u stvari ja sam za godinu dana imao tri automobilske nesreće, ja imam na sebi rana za koje doktori kažu da možda nikada neće zarasti. „I zatim to još nije najgore: hteo bih sagraditi dom.
N. tvrdi da u kolonijama nije poznato da se belac može zaraziti gubom od crnca; trebalo bi da je rana otvorena, da bude infekcija krvi dodirom ili hranom. Potrebno je nekoliko godina, često, da se pokažu simptomi.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Majko, vodi me! GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso, I ne sećaš se noći strahotne? Još je iz rana krvca lopila, A modra svetlost žiška nemoćnog Osvetlila je tamu žalosnu... Onda je sedi Đukić izdisô...
iz nedara zračne odežde Gromove vadiš pravde večite, Te njima rušiš tvrde palate U kojima se roje grehovi Iz gadnih rana besomučnika, Tirana besnih!... Bože jedini! Od otpadnika vere Hristove Ako si ikad primô molitvu, To primi sada!...
(Otvara vrata, nišani i puca.) Zar krčiš, Suljo? Sedamn’est rana nosim sa sobom, A ti od jedne grebeš ledinu! (Glavaš, nanovo ranjen, posrne, ali se brzo ispravi, isuče nož i skoči
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Svetlo sunašce! Koliko su dubokih, krvavih rana na bojnome polju osijali tvoji poslednji zraci; koliko se tvojih svetlih iskrica prelamalo u kapljama ljudske krvi, kojom
na dasci, a glava, ruke i noge klimataju preko malih nosila, a pri svakom pokretu šibaju mlazevi krvi iz otvorenih rana.
On se borio junački. Zagledaj, na njegovim starim grudima zacelo ćeš naći ne jedan ožiljak od rana u boju dobivenih. Ali Moskov je pobedio. Vrli kavkaski gorštaci, posle duge i junačke borbe, podlegli su.
crte na licu, udubljuješ se u sudbu ovih pokošenih života i više ne osećaš ni smrad, ni odvratnost od razjapljenih rana i nečistote.
Svi se nasmejaše ovoj igri reči. — Ama, bojim se biće ti rana opasna pa ćeš propasti. Da si bar otišao da te kakav lekar previje, pa posle makar opet došao; što mu drago.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Oj, ne znam je tešit’, Srce mi je stena; Lepše li je teši Drugarica njena. To rumeno čedo, Melem naših rana, To proleće živo Sred jesenjih dana. Oh, rumeno čedo, Proleće i cveće, Znaš li onu pesmu: „Oj, pelen-pelenče!
Daj mi ruku, da je stisnem... Jer kad stegne smrtna muka, Kad zatišti ljuta rana, Melem biće ova ruka. HHH Da je meni ševče i golupče, Da se diki u sanak uvuče, — Da mi peva, kad o meni
? Zar ti nisi uvek bila Melem cveće mojih rana, Zar mi nisi i sad nada, Nado moja — zakopana! Kad su bili časi zlatni, Kad vremena behu srećna, Ja sam imô
XXVII Ta, dabogme svaka rana Ima svoje bilje, — A mene je očaralo Moje — novo milje. Haj, ala je divna moma Našla verna druga!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Prislonio sam glavu na jednoga mrtvog i mislim, gde li može biti ta moja rana. Cela mi je noga oduzeta. Hoću da se okrenem na leđa, ali bolovi su neizdržljivi.
Na tabli iznad njegove glave pisalo je: „Vlajko Milutinović, pešadijski potporučnik.“ Onda su se ređala latinska imena rana na njegovom telu. Imalo ih je deset. Gleda jednoga dana tu listu potporučnik Pera, zvani „Đevrek“, i nasmeja se.
Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu u stranu. Krv je tekla iz njegove rane i crven potočić curio niz kamenje.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Al’ najposle, kad dobi trista rana, Kad hiljade već turskih glava sruši, Kad Toplica i Kosančić s mejdana U večnoj slavi nađe mesto duši, Ah, i on
Smrtna j’ rana prevarom zadana. Bež’ s očiju, i opet ti kažem, Bež’ s očiju, ne vidila sveta, Laskanje nam tvoje dodijalo!
decembra iste godine, „u Fruškoj Gori, međ svetinjom srpskom”, kako je pisao uzbuđeni Svetozar Miletić. Odista, rana smrt Pavla Popovića Šapčanina duboko je potresla omladinu u čijoj sredini je on radio.
genij” — piše se onde — „poziv svoj ili posve ili većom stranom ispuni, opet koliko toliko utehe — al je neizlečima rana kad mlad narod mladog genija izgubi, koji tek što zrakom na njega sine odma i premine, kao što ga je rod srpski i ceo
Jakšić, Đura - JELISAVETA
S malenim brojem, ali s lavovi, Sve gora ovih snažni sinovi — I osim turskog roblja, plena, bogatstva, Trin’est je rana donô sa sobom, Sve turskog noža besni tragovi... Pa još me pitaš: „Je l’ zaslužio?...“ Da ga u tebe žena zamoli?
MIRA: Umal’ ne dade Životu mome ranu samrtnu. Pa je li teška!... Danče ranjeni!... STANIŠA: Nije ni rana — Ne vredi da se tako kaziva, Kad život nije vrelim olovom Ubilac tajni grud’ma razderô. MIRA: A zar je mogô?
život izgubiš, — Evo ti listak od žilovlaka, Perući ranu vodom smlačenom Njega ćeš triput samo priviti — Zarašće rana... A njim sam mnoge I opasnije rane lečio... Ma šćah vas pitat, deco, Kuda pođoste? Na daleko li, mladi, smisliste?
Rušiteljima srpske svetinje, Slobode svete, crkve Hristove, Upropastiocima carstva našega, Hraniocima rana dubokih, Što ih na ovima grud’ma nesrećnim Kao amanet sjajne osvete Za porod čuvam srca slomljenog Zar njima, deco?..
u kom ugledah Planina ovih sive vrhove, Što svoga čela modrim tamnilom Usirene te krvi sećaju: Ratova davnih, rana, osvete, Mrzosti zverske, skotske jarosti, Nikad milosti...
Bojić, Milutin - PESME
A sad okov zlata. Mesto mramor-tela gnoj nesitih rana. Nada mnom siktaše krik posmrtnih jata, Rušio sam kule, satirao čete — A danas sam željan krvi iz tvog vrata!
gde tisuće mreše Krstarila ti si vrh kalpaka tučnih, Da s krvavim suncem pitaš: Čemu beše Sav taj tutanj bakra i vonj rana mučnih?
još nije sprana, Kosti sinova po dnu ti se lome, Kô privid vidiš vojske koje grome: Još pamtiš jauk posle svežih rana.
Otadžbina naša sa patnje je znana, Lutajući mi je nosimo u sebi; Ona je u krvi naših večnih rana, I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!
Jakšić, Đura - PESME
— Uvelo je cveće, odbegô me maj; A na duši osta, kô skrhana biljka, Il’ kô tužan miris uvelog bosiljka, Jedna teška rana, težak uzdisaj. Na Liparu 1866. PONOĆ ...Ponoć je. U crnom plaštu nema boginja; Slobodne duše to je svetinja.
Nastasijević, Momčilo - PESME
MIROVANjE DRVEĆA Sve boli. Mili druzi, rad mene mirujete. Trepetom ne ozledi me ni list. Tiho i tiše, umin iz rana ovaploti me u reč. Celivam stabla, braću moju redom, milujem ožiljke nežno.
Ako je skrnavljenje, prostite, srce mi je dano. Rad mene mirujete: tiho i tiše, umin iz rana. To mukotrpan, druzi, za vas neme, šapatom visinama kazujem blagu reč.
X Vol, i zacrnelo. Al’ hoću, jer biva, rana li, duboko da je živa. Iz pakla ovog za zraku nekud raja. Iz greha da je neko svet.
Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo. NAGRADA 1 Peče ta rana. Njome, i samo njome, sve dublje živ. O, šta je ujed, otrov tvoj, zmijo, šta, samome sebi kad izlučim se u sičan.
čudno sam vičan: jed, pelen li mi od vas, ili mana; mrtav od vaše ruke, ili živ — ne zaceli se, ne ozledi ova rana. 3 Zagorča vaš med, čemer zasladi; potvora pravo moje srce tim dublje nagradi; — udrite, nisam kriv.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
BOKVA Wegerіch (plantago maіor). Bokva, bokvica. U narodnoj medicini lišće od b. je sastavni deo melema od rana (SEZ, 13, 1909, 354; GZM, 1892, 138; ZNŽOJS, 9, 49; 11, 263), i od uboda (SEZ, 19, 235); kuvana protiv groznice i
U narodnoj medicini g., naročito sa badnjidanske večere, važi kao lek od rana (SEZ, 40, 80; 83). Belo g. u snu znači suze, a crno znači vesele (ZNŽOJS, 7, 1902, 385). G.
(jer bi je ona inače odmah posle upotrebe pojela). Ta d. meće se u dlan: dlan se raseče, u njega metne d., i čeka seda rana zaraste. Ko ima d. u dlanu, može otvoriti svaku bravu bez ključa (Karadžić, 1. s.). D.
Često bolesniku vila saopšti lek u snu. Sudovi i peškiri ostaju kod jasenka; ko bi ih upotrebio, raspao bi se od rana ili bi oslepeo.
K. se rado sadi i u dvorištu novopodignute kuće (SEZ, 19, 278). »Žuta rana« natrlja se kruškom, pa se onda ta k. baci na ulicu i kaže: »Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje«,
»Žuta rana« natrlja se kruškom, pa se onda ta k. baci na ulicu i kaže: »Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje«, i beži se bezobzirce (SEZ, 40, 234).
L. krpom oblažu se bolesne oči (ŽSS, 319). Od l. kaše prave se oblozi kod opekotina, rana, micine, zapaljenja pluća, bolova — kod dece — u trbuhu, gušobolje (GZM, 4, 151; 12 150; Begović, 249; ZNŽOJS, 11, 266;
, ѕ. v. ž. og.) i perućina (BV, 16, 401). Ugljenom od l. leči se živa rana (SEZ, 13, 358), mana srca (ib., 366): pije se u vodi kod bolesti stomaka (SEZ, 14, 225); posipaju se njime noge kad se
Ko pati od »žute rane«, on na nju natrlja o., baci ga na ulicu, i beži bez obzira: ko taj o. uzme, na njega će preći rana (SEZ, 40, 234). O. ljuskama pokriva žena bradavice na prsima, da joj mora ne bi škodila (ZNŽOJS, 7, 139).
, 236; ZNŽOJS, 9, 47), krasta i rana (SEZ, 40, 83; 236; ZNŽOJS, 11, 269). Sok od sveže s. lek je od skorpijinog ujeda (GZM, 4, 163).
groznice (ŽSS, 281; GZM, 4, 164), i kome je »srce oteklo« (GZM, 4, 164; 20, 352; ZNŽOJS, 14, 94), od padavice, protiv rana, i »kad se ko otruje« (GZM, 4, 164). STEŽA Gänѕerіch (potentіlla anѕerіna). Steža; divlja perunika (SEZ, 19, 216).
Ćipiko, Ivo - Pauci
— I on se nanovo obrne k Ivi i gledaše mu smijući se ravno u oči. — Bože moj, zašto mi živimo! Sve je za vas! Rđava rana do boga, a ubi trud! Pa i ono nevoljne nadnice valja kod vas sarčiti. Eto, od svanuća, pa do mraka ... Dug dan, brate!..
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ja bih video da sam mu bio na smetnji. Ja bih to svakako video. Jelena Lauševa rana je naglo buknula. Na površini kraste pojavili su se tanki končići gnoja i krvi.
Znači li to da sam do sada bio pogrešno lečen − upita Lauš. Tako je, odgovori monah: pogrešno. Rana ne trpi neuku ruku. Znala sam da će se sve to na kraju okrenuti protiv mene.
Dorotej se vratio s Lauševe kule i rekao nam da se više ne brinemo. Stigao je, kaže, u zadnji čas. Rana se bila razbuktala, zloćudna bolest je zahvatila čitav kuk i butinu.
Kula je bila prazna, mi utučeni, ojađeni, svadljivi i gorki. Lauš je ležao bolestan, rana mu se najpre zamirila, onda se pozledila, opet zamirila pa opet pozledila.
Jelena Lauš je najzad izlečen. Tako je rekao Dorotej. Rana se smirila, kaže, bolest je ukroćena i neće biti opasnosti da se ponovo povrati samo ako budemo pažljivo činili ono što
Ne znam dokle će to trajati. Lauš se oporavio. Rana mu je zarasla i mada još pomalo hramlje, oseća se toliko dobro da ponekad uzjaše konja i tera ga da kasa ukrug u donjem
Kaže, u jednom dahu, psar Aleksije da Dorotej leči od rana zadobijenih u boju protiv nas. Oporavlja. Krpi. Vest je vredela pedeset zlatnika, a ja sam eto iz kese izvadio samo
A on tamo neumorno radi oko posekotina i rana. I sam sam ga video, mada su mi oči oslabile, kako na jednoj pljosnatoj steni previja ruku nekakvom glavatom bazvrkanu.
„Dužnost nas vojnika je da se borimo protiv neprijatelja. Da ginemo, to nam je dužnost, da patimo od zadobijenih rana, i to nam je dužnost. Da služimo.“ Diže obrve, protrlja dlanom naborano čelo.
Kada se našao među njima, ono što je umeo da vidi bila je samo patnja ubogaljenih i krv koja lipti iz otvorenih rana. Oko sebe je čuo vapaje umirućih. Bili su tako bespomoćni.
Ono što je možda ličilo na krv, gustu tamnocrvenu krv iz ratnikovih rana, bile su mrlje prokletih dudinja, modrice po vratu su poticale od divljih zuba ili oštrih noktiju mlade pomahnitale
Ilić, Vojislav J. - PESME
Večno će ti mirisati Sa mirisom prošlih dana, Sećaće te sviju snova, Što prosanja mladost rana. I u bolnim tvojim grudma Vaskrsnuće život novi, Oživeće premaleće, Stare želje, stari snovi.
i našto zvuci, Kad čujem šapat tvoj! O zvučne strune nemirnih dana! Čuvajte slatki glas Za pozdrav dana, kad zora rana Istokom raspe kras; Pa svu noć budan kad pogled sklopi Anđelak mili moj: 3vonite zvuci, zvonite zvuci, 3vonite onda
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
a ja to nisam ni primetio, zadubljen u ovo pismo, i blagodareći električnoj svetiljci koja osvetljava ovu hartiju. Rana i blaga septembarska noć se spustila, a na obema obalama Dunava trepere bezbrojne svetiljke Budima i Pešte.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Ova prva napuklina, „rana“ u infantilnoj svesti predstavlja i trenutak sazrevanja, prvu „lekciju“ o neumitnosti života.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
na salaš, dala im stan, a gospa Pavu postavila za vrstu nadzornika nad ambarima i stajama u koje se tovari prodata rana, i koje zaključavaju kupci. — Zet mi šantav, nadzornik mi šantav. Drži se, Stanojla!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela... Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda na levoj slepoočnici. — Dobro je, nije ušlo duboko.
“ — pokušava da se našali poručnik Luka. — E, nije baš tako. Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji.
— Čiji je to vod? — Potporučnika Vojina... — Uh, bogamu! — učini potpukovnik Petar. — On se jedva oporavio od rana... Oko još nije zalečio. — Htede još nešto reći, ali pozvaše ga na telefon.
Između ostaloga bilo je i ovo pismo. Njegova rana bila je u početku dosta teška. Naprsla mu je lobanja na nekoliko mesta. Šlem ga je spasao od sigurne smrti.
Priđosmo. Sara čizme bila je ulubljena i koža na njoj naprsla. — E, srećna ti junačka rana! — dirali smo ga svi. — Ne bi bilo rđavo da je udarilo malčice jače, koliko da se zavuče pod kožu! — šali se Đaja.
Petrović, Rastko - PESME
Gospode, rana! Mrka drugarico, afazijo! Mrle! Pišem sedam nemogućih reči nad hartijom: i u svakoj se cedi, zaokrugljuje, po kap krvi,
Šantić, Aleksa - PESME
đula i behara, Sve bi svojim licem zastidila Mara, — Pa još kosa meka, ona kosa vrana Bi mehlemom bila i najljućih rana!...
bolu srca istrzana Ja nosim kletve svih patnja i muka, I krv što kapa sa dušmanskih ruka, To je krv moja iz mojijeh rana. U meni cvile duše miliona; Moj svaki uzdah, svaka suza bona Njihovim bolom vapije i ište...
1908. O BORE STARI... O bore stari, mučeniče sinji, Gromom su tvoje prsi raskrhane I nova rana sve te više kinji. Opaljen gledaš u olovne dane, I nigdje sunca da se tebi javi, I boli tresu ranjene ti grane.
O, lijepa polja! o lijepe luke! Ne nosim vam ništa doli duše gole, Žuljeva i rana, što peku i bole, Nevolje i gladi i skrhane šljuke...
I dok ona tako, skrušena i sama, Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela, I dok rana zvona zvone s tornja hrama, Obruč zlatan dršće oko njena čela. 1923.
Cvrčak cvrči s hrasta, I karavan miče. Stari drum se praši. 1918. KOLEBANjE Niz litice huma nasmijana, blaga, Rana večer slazi svrh vode i trska.
Oživi mene, noći bogom dana! Stupi, i tiho preko mojih rana Položi tvoje meko, toplo krilo! Uzmi me, digni, i sa mnom odbrodi Negdje daleko, neznanoj slobodi, Gdje nigda
Po rastrtu moru, kô po meku platnu, Padali su prvi galebovi. Neđe Molitva je rana u zvonu I klatnu Jecala. Sve grane, putanje i međe Pjevale su pjesmu.
''Ja ću, dragi, tiho spustit Ruku povrh rana tijeh, I krv neće više teći, I nestaće bola svijeh.'' Ja ne mogu ustat, draga, Krv iz glave teče moje; Kad mi
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
ako osvoje Deligrad, osvojiti „svu našu Srbiju“. Više nego rana peku ga stradanja Srbije. Miloš Pocerac je junačka pesma za sebe.
je u grad pa donose čedo u kol'jevci, te ga doji za neđelju dana; po neđelji izgubila glasa, al' đetetu onđe ide rana: dojiše ga za godinu dana.
Kako tade, tako i ostade, da i danas onđe ide rana: zarad čuda i zarad lijeka, koja žena ne ima mlijeka. 4 ŽENIDBA KNEZA LAZARA Vino pije silan car Stjepane u
Kol'ko Marko težio na pravdu, tol'ko moli Jevrosima majka: „Marko sine, jedini u majke, ne bila ti moja rana kleta, nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi boga istinoga!
paša biše i ubiše; devetoga biti započeše, pogiboše dva Mrnjavčevića, ban Uglješa i vojvoda Gojko, Vukašin je grdni rana dopô, njega Turci s konjma pregaziše, i njiova sva izgibe vojske.
Istom oni tako besjeđahu, al' eto ti sluge Milutina, nosi desnu u lijevoj ruku, na njemu je rana sedamnaest, vas mu konjic u krv ogreznuo; veli njemu gospođa Milica: „Što je, bolan, Slugo Milutine?
U jezeru nahodi gizdava gospodičića ljubi Lazarova. Al' ga ide Milica tvrdom kletvom zaklinjati: „A tako od rana, razbojniče, ozdraviti, kadno mi si, delijo, isred polja od Kosova, znaš li meni štogodi za l'jepu gospodu, razbojniče
Ne poznaš li, Milice, l̓jepo lice, Milice, kad mu lice s̓jevaše kako cv̓jeće mjendelovo, a sad mu je od rana i bolesti potamnjelo, a punice moja? Ovo ti sam utekô sa Kosova ranjen polja.
Đevojka je za boga primila: baci njemu jedan kraj od platna, izvadi ga vodi na obalu. Na junaku rana sedamnaest; na junaku čudno odijelo; o bedri mu sablja okovana, na sablji su tri balčaka zlatna, u balčacim' tri kamena
sabljom isjekao, drugu vojsku Šarcem pogazio, treću vojsku pred cara dognao; al' se Marko ljuto izranio: sedamdeset rana dopanuo, sedamdeset rana od Arapa; pak on caru pade preko krila; pita njega care gospodine: „Moj posinko, Kraljeviću
vojsku Šarcem pogazio, treću vojsku pred cara dognao; al' se Marko ljuto izranio: sedamdeset rana dopanuo, sedamdeset rana od Arapa; pak on caru pade preko krila; pita njega care gospodine: „Moj posinko, Kraljeviću Marko, jesu li ti rane od
je sanu vjerovati, vjerovati sanu i biljezi, ja ti, ujo, hoću poginuti, poginuti u tvoje svatove, jal’ poginut, jali rana dopast. Moj ujače, da od boga nađeš!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Zabljesnu ga rana jutarnja svjetlost i on začuđeno zatrepta. — Pazi ga, svanulo! A gdje li sam ja ovo? Pipnu se je li ostao čitav i
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Od sej dobi čuvaj dobro to izlečenje, da pak ne otvori ti se ta krvotočiva iznutra rana, jer znaj to, da svakad ne mož' dobaviti Hrista krasti od njega svoje lekove sebi, niti je to u volji njemu
Plašim se i zato, što u božiji vinograd po zapovedi mu ne idoh, od rana do večera poslovati. Od mladosti do starosti ne služih Bogu, nego sam sebi. Niti čekam i jednoga novca uzeti plaće.
Vaše plivanje je na široku, u gnjurnom talasu pogubljeno. Rana sasma pozleđena bridi; bolest nejma zdravlja ni oblakšanja: lakomstvo bez izma, i džimgrizanje, život rashaljen; od sad
ROSA Ne znate li kako rana rosa od sunca izsiše? Tako i vaša mladost brzo gine. Smrt ne očekuje prolaženje godina. Da kad ti spavaš, eda čuješ ko
proju i ostalo žito prihvatno za našu telesnu potrebu i životinju, i vidimo poljske ustalce gde rade o tom i trude se od rana do rana izlazeći na poslove, i dosta se promatraju kako bi dobro i mnogo posejali useva radi svoje i naše potrebe,
ostalo žito prihvatno za našu telesnu potrebu i životinju, i vidimo poljske ustalce gde rade o tom i trude se od rana do rana izlazeći na poslove, i dosta se promatraju kako bi dobro i mnogo posejali useva radi svoje i naše potrebe, — nego
Dođe nad njega i požali ga, ne kte ga proći, nego sjaha s konja, opra ga od rana vinom i pomaza zejtinom, zavi ga krpetinami, pak ga posadi na svoga konja, donese ga u jedan bircauz i onde ga predade
Ne da ne radimo o dobaljanju svakojakih knjiga eda bi ne dopali bez njih smrtnih rana. Ne zlato ni srebro da kod sebe tutoljimo i krijemo, biser i kamenje, nego mnoge knjige da skupljamo!
Šiše ni goliše nejma u tome, gospodara ni rđakovića. RASIPNOJ GOSPODI Da ne povređamo naših duševnih rana, nego i ostatak da izlečimo, ne duga nam u poslu dna motreći, nego vrlu nadnicu, mnogu plaću čekajući!
A bijaše žetveno dobi tadar, te onoga dna od rana do ručano dobi po zemlji izrailjskoj pomre sedamdeset hijad muške isto fele ljudi.